Za Spirosa Satija znao sam još od detinjstva. Njegova reputacija vodećeg kiparskog specijaliste za onostrano u meni je izazivala mešavinu očaranosti, radoznalosti i straha. Kad smo bili deca, sveštenik iz naše parohije upozoravao nas je da se klonimo „Maga iz Strovolosa", čoveka sa „satanskim moćima". Razrogačenih očiju smo slušali priče o opsednutosti duhovima, isterivanjima đavola i mitove o tome kako njegova kuća vrvi od bestelesnih duhova. Njegovo ime je bilo sinonim za sam okultizam i svako ko je imao hrabrosti i želju da stupi u kontakt sa svojom pokojnom majkom, trebalo je samo da zakuca na njegova vrata. To je bila slika koju sam o Spirosu Satiju imao u svom umu kada sam 1960. godine napustio Kipar i otišao u Ameriku. Gotovo dve decenije kasnije, jedva sam se sećao čoveka o kome sam maštao, ali koga nikad nisam upoznao u mladosti. Tek u leto 1978, kada sam bio u poseti Kipru, moje interesovanje za „Maga iz Strovolosa" se ponovo probudilo.
Razgovarao sam neobavezno sa jednom starom prijateljicom, filologom, kada mi je rekla u poverenju da su ona i njen muž, sudija, članovi jednog polutajnog „Kruga za istraživanje istine". Duhovni učitelj ove mistične sekte, na moje iznenađenje, nije bio niko drugi do "Mag iz Strovolosa". Odmah sam izrazio svoje interesovanje da se upoznam s njim.
Bio je kraj avgusta kada sam se sa svojom prijateljicom odvezao do Strovolosa, predgrađa Nikozije, da se sretnem sa Spirosom Satijem. Baš je ironično, razmišljao sam, što sam morao da provedem osamnaest godina u Americi pre nego što sam mogao da upoznam ovog misterioznog čoveka koji je živeo na samo tri kilometra od moje kuće.
Očekivao sam da ću sresti osobu stroge naravi i divljeg izgleda, na nivou njegove reputacije. Nijedno od mojih predubeđenja nije bilo tačno. Bio je to visok i simpatičan starac u šezdesetim godinama, penzionisani državni službenik koji je štedljivo živeo od svoje državne penzije.
Umesto poluludog pretećeg čarobnjaka sreo sam jednu vatrenu i duboko religioznu osobu, sa velikim smislom za humor, čiji su hobiji bili slikarstvo i klasična muzika. On je sebe smatrao za iscelitelja i „psihoterapeuta", lekara za dušu, čija je glavna briga u životu bila da olakša bol onima oko sebe, kako je to sam rekao, i da pomogne onima koji su zainteresovani da krenu na put samootkrovenja.
- Mi smo se sreli ranije! - uzviknuo je kada sam sam ga prvi put sreo, i stavio desnu ruku na čelo.
- Mislim da nismo, - rekao sam osmehujući se i pružio ruku dok nas je naša prijateljica predstavljala.
- Sreli smo se ranije, - samouvereno je klimao glavom, i pozvao me da sednem u njegovoj maloj dnevnoj sobi.
Pretpostavljao sam da me je pomešao sa nekim drugim. i razgovor o toj temi je tu bio završen.
Daskalos, kako ga je moja prijateljica zvala, nam je ponudio kafu i raspitivao se o mom porodičnom poreklu, što je uobičajena praksa na Kipru, gde je među stanovništvom koje je brojalo nešto malo više od pola miliona ljudi, svako u rođačkoj vezi sa svakim. Zatim sam počeo da mu postavljam pitanja o njegovom životu i učenju. Na moje prijatno iznenađenje, Daskalos je bio govorljiv čovek i na moja pitanja je odgovarao bez ustručavanja. Čak me je pozvao da prisustvujem sastancima koje je držao svake dve nedelje. Za vreme tog prvog susreta razumeo sam da je njegovo učenje mešavina hrišćanskog misticizma i indijske religije. Pojam karme, zakona uzroka i posledice kako ga je on nazivao, i doktrina reinkarnacije izgledalo je da igraju centralnu ulogu u onome čemu je učio svoje učenike. Moja radoznalost za Daskalosov svet je bila pojačana kad sam shvatio da on nipošto nije bio primitivan šaman već visoko artikulisan i intelektualno kultivisan čovek. Ipak, svet u kome je živeo bio je misteriozan i egzotičan sa moje tačke gledišta.
- Čuo sam o čudesnim izlečenjima koja ste izveli, - istakao sam. - Ima li šanse da prisustvujem takvim čudima? - Priznao sam Daskalosu da mi je bilo teško da prihvatim pojam „čuda". Takođe sam rekao da je antropološka literatura puna izveštaja o neobičnim isceljenjima šamana i vidara. - Ali meni je potrebno da lično prisustvujem takvim fenomenima pre nego što budem uveren, - rekao sam.
- Kao prvo, - odgovori Daskalos osmehujući se, - ona izlečenja o kojima si čuo nisam izveo ja već Sveti Duh. Ja sam samo kanal za tu superinteligenciju. Da li ćeš prisustvovati ili ne takvom takozvanom čudu, ne zavisi od mene. Ako je to deo Božanskog Plana da prisustvuješ čudu, onda hoćeš. Ali mi jednostavno ne možemo poručiti čudu da se dogodi.
Pre nego što sam otišao tog dana, Daskalos me je pozvao da prisustvujem sastanku koji je trebalo da ima sa nekim svojim učenicima sutradan popodne u Stoi. Stoa je bila mala prostorija u pozadini njegovog dvorišta, odvojena od preostalog dela kuće, gde je obučavao svoje učenike. Stoa je bila podeljena na dva dela, glavni deo u kojem je držena nastava, i Sanktum koji je bio ispunjen religioznim artefaktima, ikonama Hrista i Bogorodice, i belim svećama. Na oltaru se nalazio srebrni pehar, a pored njega mali mač bez šiljka, koji je počivao na krstu. Zatupasti Mač, saznao sam kasnije, je bio od velike važnosti za Daskalosove krugove.
Prihvatio sam njegov poziv da prisustvujem sastanku, sa svojom suprugom, Emili, koja je srela Daskalosa prvi put. Kad smo stigli u njegovu kuću pola sata pre zvaničnog sastanka, Daskalos je upravo bio završio terapiju i izgledao je iscrpljeno, sedeći u fotelji i noseći kožnu kecelju kakvu nose mesari na Kipru. Pored njega je sedeo jedan seljak grubog izgleda, ali sa vedrim osmehom.
- Evo, dolazi Neverni Toma! - Uzviknuo je Daskalos u šali, kad me je video kako ulazim u sobu sa Emili.
- Da si došao samo desetak minuta ranije prisustvovao bi čudu. - Daskalos je objasnio da je njegov posetilac patio od bolesti kičme poslednjih dvadeset godina, što je bilo posledica premlaćivanja koja je izdržao u rukama britanskih vojnika za vreme antikolonijalnog ilegalnog rata tokom 1950-ih godina.
- Sada je dobro, - izjavio je samopouzdano. - Ako bi se sada pregledao na rentgenu, snimak bi pokazao potpuno izlečenu kičmu.
Seljak, sa nevericom na licu, nastavi da se srećno smeši dok sam mu postavljao pitanja o njegovoj bolesti. Rekao mi je kako se dobro oseća i da su bolovi koje je trpeo svih ovih godina prošli. - Voleo bih da imam vremena da to proučim, - promrmljao sam, - ali se sutra vraćam u Ameriku.
- Da li Vam dugujem nešto? - Upitao je seljak malo kasnije.
- Naravno da mi duguješ! - Odgovorio je Daskalos. -
Radi tačno onako kako sam ti rekao da radiš. Jedi i pij manje i uzimaj vitamine. - Uprkos čovekovog navaljivanja, Daskalos je odbio da primi ikakvu nadoknadu za svoje usluge.
Kada je sastanak trebalo da počne, Daskalos je izgledao osveženo kao da je bio nabijen nekom tajanstvenom energijom. Posle kratke molitve, počeo je predavanje. Rekao je da je čovek večno biće, emanacija „Svete Monade", koja posle prolaza kroz „Ideju Čoveka", arhetip unutar Apsoluta, stiče oblik i egzistenciju. u trenutku kada prođemo kroz Ideju Čoveka započinjemo svoj inkarnacijski ciklus. Konačni cilj je da se vratimo izvoru noseći sa sobom akumulirana iskustva koja smo doživeli u zemaljskim životima.
Daskalos je zatim govorio o Umovima kao supersupstancama od kojih su napravljene vasione. To je materijal od kojeg mi kao ljudska bića gradimo „elementale". Takve elementale stvaramo svojim mislima i osećanjima. Kada se elementali jednom „projektuju", započinju samostalan život i mogu da utiču na one oko nas koji „vibriraju" na istoj frekvenciji.
Nije nam bilo lako da pratimo njegov govor, pošto je to bilo prvi put da smo u kontaktu sa takvim jezikom. Bilo mi je jasno da razumevanje Daskalosovog rečnika i pogleda na svet zahteva kontinualno praćenje i diskusije sa njim.
Emili i naša deca su ostali na Kipru, dok sam se vratio u Mejn da držim predavanja tokom jeseni 1978. godine. Trebalo je da se ponovo vratim na Kipar za Božić i da započnem svoj sabatikal za proleće 1979. Ovo bi nam omogućilo devet neprekidnih meseci na Kipru, što je bila velika prilika da se ponovo utopimo u našu zavičajnu kulturu i obnovimo stara prijateljstva, kao i da sklopimo nova. U isto vreme sam planirao da dovršim rukopis o problemu međunarodnog terorizma, za koji sam materijal već bio prikupio. .
Međutim, negde u mojoj podsvesti vrebao je Daskalos.
Kratki susreti sa njim su me zaintrigirali i naveli me da ponovo čitam o šamanizmu i nemedicinskom isceljenju.
Sredinom semestra, dok sam čitao knjigu Daga Bojda Rolling Thunder, studiju o jednom indijanskom vraču, bukvalno me je ponela misao da ceo svoj sabatikal provedem u prikupljanju materijala o Daskalosu, u nameri da na kraju napišem knjigu o njemu. Rukopis o terorizmu, mislio sam,može da čeka.
Međutim, nisam bio siguran da će mi on dozvoliti da budem bilo šta drugo sem učenik. Bio sam svestan njegovog otpora publicitetu. Ali sam osećao da sam već uspostavio dobar odnos sa njim i nadao sam se da neće protiviti. Da bih pripremio teren, poslao sam mu pismo i knjigu koju sam objavio o društvenim i političkim razvojima događaja na Kipru. U pismu mu nisam ništa pomenuo o svojim namerama, već sam mu jednostavno napisao:
„Šaljem Vam ovu knjigu jer znam koliko ste zainteresovani za probleme Kipra. Videćemo se u decembru." Drugog dana po povratku na Kipar, posetio sam svoju prijateljicu filologa, i otkrio joj svoje namere.
- Nemoj da se uzalud nadaš, - upozorila me je. - Daskalos neće nikome dozvoliti da piše o njemu. Ne želi čak ni da daje intervjue.
Ma koliko da su me njena upozorenja obeshrabrila, pomislio sam da treba da okušam sreću. Nisam video Daskalosa više od tri meseca i jedva sam čekao da ponovo uspostavim kontakt sa njim. Kada sam stigao do njegove kuće, on je bio zauzet jednom seansom isceljivanja. Vrata dnevne sobe su bila zatvorena, ali sam mogao jasno da čujem njegov glas. Sedeo sam u holu i čekao dok je davao dijagnozu da su problemi sa kožom njegovog pacijenta bili psihološke prirode i da je izlečenje zahtevalo promenu pacijentovog stava.
- Gde si bio sve ovo vreme? - Uzviknuo je Daskalos kada me je video, ispraćajući svoje posetioce do vrata. Na moje razočarenje, izgledalo je da se on uopšte nije sećao da sam bio u Americi tokom poslednja četiri meseca.
- Zar niste primili moje pismo? - Upitao sam, pomalo zbunjen.
- Kakvo pismo? - pravio se da ne zna da je uopšte primio moju knjigu.
Je li to ovo? - reče jedan mladić koji je izgledao kao jedan od Daskalosovih učenika, dok je otvarao fioku i izvadio moju knjigu.
- Da, to je ta knjiga - odgovorio sam
- Hoćeš da kažeš da si ti to napisao? - uzviknuo je Daskalos i pokazao na knjigu.
Očigledno ne samo da se nije potrudio da pogleda moju knjigu i pregleda njen sadržaj, već čak nije ni primetio ko je njen autor. Moj ego je bio povređen. Imao sam osećanje da je šansa da će mi u tom trenutku dozvoliti da pišem o njemu bila nikakva. Ipak sam odlučio da budem uporan, uprkos neugodnoj situaciji.
- Biću na Kipru sledećih devet meseci, - rekao sam, - dobio sam sabatikal od svog univerziteta i ...
- Šta je sabatikal? - prekide me on. Kada sam mu objasnio, odmahivao je glavom u neverici.
- Hoćeš da mi kažeš, - nastavi on podižući obrve u podsmešljivu grimasu, - da će ti se platiti za toliko dug period bez rada? Kako je divno dokoličariti! - obrati se svom mladom šegrtu.
Pre nego što sam imao šansu da protestujem da sabatikal nije raspust, on me zbuni jednim neprijatnim pitanjem.
- Uzgred budi rečeno, - reče tihim i zadirkujućim glasom, - možeš li mi reći koliko zarađuješ, ako smem da pitam? - Osećao sam se sateran u ćošak, ali se on pravio kao da nije svestan moje nelagodnosti. Znao sam da se takva pitanja jednostavno ne postavljaju.
Svakako, - odgovorio sam, dok sam gutao pljuvačku i otkrio mu visinu svoje plate.
- Sav taj novac! - Uzviknuo je on i odmahivao začuđeno glavom. Nezgrapno sam požurio da objasnim da takva plata možda izgleda velika, ali da se teško može smatrati i prosečnom po američkim standardima. Ali on na to nije obraćao pažnju. Zbog njegovih reakcija počeo sam da se osećam kao da sam član kakve parazitske klase. U tom trenutku sam shvatio mudrost upozorenja moje prijateljice. Pretpostavio sam da su šanse da ću napisati knjigu o njemu praktično nikakve. Daskalos me uopšte nije shvatao ozbiljno.
- Želeo bih da iskoristim svoj sabatikal da napišem knjigu o Vama, - rekao sam pošto sam skupio hrabrost, znajući sasvim dobro kakav će biti njegov odgovor.
Izgledao je zamišljeno i ozbiljno nekoliko trenutaka,ne rekavši ni reči.
- Šta je toliko važno što želiš da pišeš o meni? - upitao me je tihim glasom.
Odgovorio sam da bi mnogi ljudi na engleskom govornom području, posebno u Americi, bili veoma zainteresovani da čuju njegovu poruku o životu.
- Ali ono što ja učim nije moja poruka, - odgovorio je, šireći ruke da bi istakao ono što je rekao. - Ja sam samo kanal Johanana i drugih nevidljivih učitelja.
- Ko je Johanan?
Daskalos objasni da Johanan nije niko drugi do Isusov učenik, Jovan Evangelista, koji je govorio kroz Daskalosovo telo.
- Veoma često su vibracije njegovog prisustva toliko jake da moj materijalni mozak ima teškoća da kanališe njegova učenja. U takvim slučajevima jednostavno napustim telo i pustim da ga Johanan potpuno preuzme, dok ja sedim u publici i slušam njegov govor. Da li sada razumeš zašto ne mogu da kažem da su ova učenja moja? Daskalos zastade za trenutak i prodorno me pogleda. - Slava je zamka na duhovnom putu, - rekao je kao da želi da sebe i mene upozori na opasnosti koje vrebaju zbog publiciteta. - Moram da osganem anoniman.
Ovo je kraj mog projekta, pomislio sam rezignirano i počeo da se privikavam na tu činjenicu. Ali pre nego što sam završio ovu misao, Daskalos me iznenadi.
Možeš da pišeš o učenjima ako tako želiš, pod uslovom da mene ne navedeš kao autora, - rekao je mirno. Bio sam očaran i obećao sam da ću čuvati njegovu anonimnost što više mogu. Na kraju krajeva, ime Daskalos je uobičajeni naziv na grčkom kojim ljudi oslovljavaju učitelje.
- Veoma sam srećan što ste mi dozvolili da pišem o Vašem svetu, - rekao sam kratko. - Ali sam zbunjen. Zašto ja? Znam da ste do sada odbili da date i jedan jedini intervju.
On se osmehnuo i pogledao me prodorno. - Pre nego što ti odgovorim, reci mi da li veruješ u reinkarnaciju? - iznenadilo me je njegovo direktno pitanje i za trenutak sam bio u nedoumici, ne znajući šta da kažem. Kao student sociologije naučen sam da budem skeptik i da izbegavam metafizička pitanja za koja se smatra da se na njih ne može odgovoriti. Naučili su nas da verujemo da takva pitanja remete objektivnost i nepristrasnost koji su neophodni za validne zaključke.
- Nemam nikakve osnove ni za verovanje ni za neverovanje, - rekao sam, - ali sam otvoren za ubeđivanje. - Pomenuo sam da me je oduvek impresionirala elokventnost argumenata iznesenih u korist reinkarnacije tokom svih stoleća, od Platona do teozofa i madam Blavacki.
Daskalos je cenio moj odgovor i klimnuo glavom u znak odobravanja. Zatim je nastavio sa odgovorom na moje pitanje.
- Ovo nije prvi put da smo se sreli, - rekao je sasvim iskreno. Mi smo se poznavali u četiri prethodne inkarnacije. Naš susret u ovom životu nije slučajan, - nastavio je, dok sam gledao avetinjski izraz na njegovom licu,a ja mora da sam izgledao zbunjeno i u neverici, - nije slučajan kao što nije slučajno ni to što se toliko interesuješ za politiku i misticizam. Ti si živeo u Indiji U vreme kada sam ja bio jogi i mi smo se poznavali. Tvoja najeća briga u toj inkarnaciji bila je da igraš ulogu posrednika između nekoliko zaraćenih plemena. Ali si bio toliko nespretan, - nastavio je Daskalos i prsnuo u smeh, - da si uprkos svojih dobrih namera prouzrokovao izbijanje rata.
- Za vreme kraljice Izabele od Španije, - rekao je dalje, - kada su Španci potisnuli Mavare sa iberijskog poluostrva, ti si opet bio usred političkih komešanja. Majka ti je bila Mavarka, a otac Španac. Pokušao si da posreduješ između ove dve sukobljene strane, opet bezuspešno. Ta avantura te je skoro koštala života.
- Tvoje interesovanje za misticizam se razvilo u Tibetu gde si se inkarnirao nekoliko puta. Tvoja opsesija traganjem za Istinom nagonila te je da lutaš od jedne lamaserije do druge. U tvojoj sadašnjoj inkarnaciji, tvoja lamaserija je univerzitet na kojem predaješ.
Na ovu poslednju primedbu nisam mogao a da se ne nasmešim. Ideja da je Mejn univerzitet moja sadašnja lamaserija bila mi je veoma zabavna.
- U prošlosti si nekoliko puta došao blizu prosvetljenja, - nastavio je Daskalos dok se koncentrisao na moje lice, - ali obično okreneš leđa u poslednjem trenutku.
- Na koji način?
- Tvoju pažnju odvrate neke druge, više ovozemaljske preokupacije. Uzgred budi rečeno, - reče Daskalos iznenada, pre nego što mi je dao šansu da svarim svoju inkarnacionu istoriju, - da li sam te upoznao sa Jakovosom?
Mladi čovek koji je do tada ćuteći slušao, osmehnuo se.
- Jakovos, - izjavio je Daskalos kao nešto što se samo po sebi razume, kao da hoće još više da me šokira, - je star četiri hiljade godina.
- Čudno, - rekao sam u šali, - ne izgleda da ima više od dvadeset.
Daskalos je tvrdio da su on i Jakovos „stari prijatelji", čije je prijateljstvo datiralo hiljadama godina unazad.
- Kome mogu da pričam takve priče a da me ne proglase ludim? - Upita Daskalos smejući se, dok me je lupkao po kolenu. - Čak i neki od nas, - nastavio je dok se okretao ka svom mladom učeniku, - uprkos sopstvenih iskustava ponekad se pitaju da li su moći koje imamo stvarne ili ne. On sada ima samo devetnaest godina, - rekao je Daskalos dok se okretao ka meni, - i često sumnja u istinitost sopstvenih iskustava. I ja sam sam u tom dobu imao sumnje.
- Ponekad nam logika preprečuje put, - promrmlja Jakovos, kao da razmišlja naglas.
- Logika, logika ... - reagovao je Daskalos i nestrpljivo odmahivao glavom. - Ako se držiš logike ne možeš otići vrlo daleko. Šta je drugo logika nego konvencionalan način mišljenja u određenom vremenu i na određenom mestu? Naš predmet proučavanja su Logos, Razum,
Istina, koji su izvan vremena i prostora. Tada je pomenuo da svake noći on i neki od njegovih učenika postaju „nevidljivi pomagači". Ulaze u stanje „egzosomatoze", to jest napuštaju svoja tela i putuju na daleka mesta „da bi služili". Oni koji su sposobni za egzosomatozu bili su njegovi najnapredniji učenici koji su obukli belu odoru, simboličnu uniformu koja podrazumeva inicijaciju u ekskluzivan unutrašnji krug.
- Sa svojim nevidljivim pomagačima, - rekao je Daskalos, - idem po celom Bliskom Istoku, uključujući Iran i Tursku. U našem radu ne postoji nacionalnost, ne postoji religija, ne postoji rasa.
Kada sam upitao kako je egzosomatoza moguća, Daskalos je odgovorio da svako ljudsko biće ima tri tela, ne samo jedno, kao što ljudi obično pretpostavljaju. Pored našeg „grubotvarnog materijalnog tela", rekao je, imamo i „psihičko telo" ,telo osećanja, i „noetsko telo", telo koje izražava naše mentalno stanje. Svako od ova tri tela živi u drugoj dimenziji postojanja: grubotvarnoj materijalnoj dimenziji, psihičkoj dimenziji i noetskoj dimenziji. Ova tri tela izražavaju našu „sadašnju ličnost", koja je manifestacija našeg unutrašnjeg ja, „permanentne ličnosti".
Kada naše grubotvarno materijalno telo umre, mi nastavljamo da živimo unutar psihičkih svetova sa svojim „psihonoetskim telom". Iskusni mistik, prema Daskalosu, može da napusti svoje materijalno telo po volji, da putuje u psihonoetskom telu kao potpuna samosvest i da se zatim vrati u materijalno telo potpuno svestan iskustava koje je imao dok je bio u egzosomatozi.
Svako od tri tela, nastavio je Daskalos, ima odgovarajućeg „eteričnog dvojnika", energetsko polje koje održava u životu ova tri tela i koje ih povezuje jedno s drugim.
Eterična vitalnost, koja omogućava isceljenje, je kosmička energija koju nauka još nije otkrila. Ovu energiju naša tela apsorbuju kroz određene psihonoetske centre, „čakre" ili „svete diskove".
Daskalos je rekao da su ovo istine koje ću doživeti kada jednom kročim na stazu istraživanja istine.
- Bolje je, - nastavio je polako, - da se o takvim stvarima ne govori javno, jer to skandalizuje ljude.
Pomenuo sam da u Americi vlada sve veće interesovanje za misticizam i da se ljudi ne skandalizuju tako lako.
- Možda je tako u Americi, ali ne i ovde na Kipru.
- Vidim šta hoćete da kažete, - klimnuo sam glavom, shvatajući da je Daskalos imao na umu razne pokušaje lokalne crkve da ga ekskomunicira.
- Reci mi - pitao je Daskalos naglo,- zašto si zainteresovan da napišeš ovu knjigu?
Njegovo pitanje me je iznenadilo, jer sam pretpostavljao da sam to već objasnio.
- Nemam nikakvog načina da saznam, - odgovorio sam odlučno, - da li je svet u kojem živite stvaran ili ne. Ali moram da priznam da sam fasciniran onim što ste mi do sada rekli o njemu. Bio bih licemer ako ne bih priznao da je moja ambicija da napišem jednu dobru knjigu koja bi naslikala što je tačnije moguće svet onako kako ga Vi doživljavate. Takođe želim da naučim šta treba da učinim da bih imao slična iskustva kao i Vi. Spreman sam da sledim Vaša uputstva o vežbama meditacije i da pokušam da razumem Vaša učenja o prirodi stvarnosti.
- Šta još? - Upitao Daskalos tiho i pogleda me ozbiljno. Shvatio sam da je mislio da je moj odgovor ne-uverljiv.
- Pa, - rekao sam pomalo zbunjeno, nagađajući šta je imao na umu, - u slučaju da evoluiram i steknem psihonoetske moći voleo bih da i sam postanem iscelitelj i da služim svojim bližnjim.
- Dobro! - uzviknuo je Daskalos i zavalio se u stolici zadovoljnog izraza lica. - To je naša misija u životu, da služimo svojim bližnjima. Ne zaboravi, žetva je obilna, ali žetelaca je malo. Ti, - nastavio je i uperio prst u mene, - sa svojim poznavanjem društva možeš da budeš od posebne koristi. Možeš da konstruišeš divne svetove u kojima bi ljudi mogli da žive u miru i harmoniji.
- Učiniću sve što mogu, - rekao sam naivno, nemajući ni najmanjeg pojma šta je Daskalos hteo da kaže svojom ultraidealističkom izjavom.
- Dalje je rekao da je ceo region Bliskog Istoka nabijen nasiljem i patnjom i da je potreba da se hitno dela preča nego ikad. Moralni standardi, rekao je sa tugom na licu, svuda padaju i ima toliko divljaštva i nepravde. Kada sam te večeri otišao kući, razmišljao sam o svom sastanku sa Daskalosom, koji je izgleda definisao prirodu mog odnosa sa njim u toku meseci i godina koji će uslediti .Moji spontani odgovori na njegova pitanja razjasnili su u mom umu odgovarajuću metodološku proceduru koju ću primenjivati u proučavanju Daskalosovog sveta. Čak i pre našeg poslednjeg susreta, shvatao sam da bi konvencionalni sociološki pristup u proučavanju Daskalosovog kruga bio nepodesan. Takvo proučavanje bi me prisililo da pokrenem određena pitanja nauštrb drugih, koja su mi izgledala značajnija i primamljivija. Više sam želeo da umesto toga postanem učesnik-posmatrač u najpunijem smislu te reči. Da bih razumeo Daskalosovu stvarnost, morao sam i sam da postanem učenik i da pokušam da posmatram njegov svet unutar njegovog sopstvenog iskustva. Odlučio sam da koristim njegov jezik u razgovoru sa njim, bez ikakvih unapred stvorenih pojmova o objektivnoj vrednosti njegove stvarnosti. Umesto da nametnem sopstvene teorije za objašnjenje Daskalosovog sveta, mislio sam da je bolje da sledim fenomenološki pristup i da pustim njega da objašnjava svoj svet sopstvenim jezikom i kategorijama razumevanja. Moja ambicija kao istraživača bila je, dakle, da iskoristim obučenost za terenska istraživanja i posmatranja kako bih izbacio na površinu društvene svesti život, rad i pogled na svet jednog izvanredno obdarenog duhovnog učitelja.
