Nebo nad Berlinom, Ljiljana Maletin Vojvodić

Nebo nad Berlinom, Ljiljana Maletin Vojvodić



Nebo nad Berlinom

Radnja kultnog Vendersovog filma iz 1987. godine odvija se u Berlinu, dve godine pre pada Berlinskog zida. Glavni likovi, anđeli, kreću se gradom kao duhovi koje stanovnici Berlina ne primećuju. Oni osluškuju misli prolaznika i svedoče o berlinskoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, koju sam i sama, tog proleća uzalud pokušala da dešifrujem.
Jer, Berlin ima onoliko lica koliko je ljudi koji njime hodaju: turističko, prosjačko, nesrećno, ushićeno, imigrantsko, istorijsko, artističko, hipstersko, globalističko, i ko-zna-kakvo-sve-ne lice. A dešifrovanje eklektičnosti jednog grada i njegovo svođenje na nivo definicije, samo je banalizacija.
I tako sam, neprimetna i neprimećena, poput ta dva Vendersova anđela, trudeći se da izbegnem turističke atrakcije poput Ček-point Čarlija, Brandenburške kapije ili Rajstaga, zaobilazila gužve na Aleksanderplacu, tragajući za skrivenim knjižarama i savremenom umetnošću, ostacima bliske prošlosti i sugestiji budućeg.
Okrećući glavu od globalnog i potrošačkog, od svih onih tržnih centara i brendiranih prodavnica koje su iste bilo da se nalazite u Helsinkiju, Beogradu ili Berlinu, pokušavala sam da pronađem razlog zbog kojeg je Olafur Elijason postao stanovnik toga grada; motive zbog kojeg je Alfred Deblin u njega smestio život Franca Biberkopfa; atmosferu zbog koje se, osamdesetih godina prošlog veka, Nik Kejv nastanio u Zapadnom Berlinu, kao i Lu Rid i Igi Pop; vreme kada se u gradu smeštenom na rekama Špre i Hafel, Dejvid Bouvi ”skidao” s narkotika i radio na ”Berlinskoj trilogiji”.
            Ne pristajući na turističke udice poput, recimo, ”Bouvijevog Berlina” koji uključuje adrese, mape i fotografije Bouvijevih omiljenih barova, studija i kuće u kojoj je, u Šonebergu, živeo sa Igijem Popom, nisam mogla da ne zastanem ispred murala na ostacima Berlinskog zida, koji prikazuje “bratski” poljubac između nekadašnjeg sovjetskog lidera Leonida Brežnjeva i istočnonemačkog vođe Eriha Honekera, kao ni da zaobiđem Memorijalni spomenik Petera Ajzenmana, posvećen žrtvama holokausta, sačinjen od 2711 betonskih ploča. Nisam odolela da se ne priključim prvomajskim radničkim protestima i potom dionizijskoj atmosferi egzaltiranog Krojcberga – izlivima gastronomskog hedonizma i potocima piva koji su tekli među grafitima islikanim fasadama i parkovima.
Ali, uprkos ogromnom broju ljudi, nacija, uprkos vladavini robe i novca, žurbi i buci, osećaj nekakvog otuđenja i efemernosti, obojio je moje berlinsko nebo i tlo pod njim.
No, “svoj” Berlin sam ipak uspela da pronađem. U galerijama i muzejima savremene umetnosti u kojima je bilo manje modernih ”hodočasnika”, mnogo manje nego na berlinskim ulicama i restoranima, u Jevrejskom muzeju ili u Novom muzeju u kojem se kao glavna atrakcija čuva bista kraljice Nefertiti.
Tako sam u Hamburger Banhofu na miru pogledala kolekciju Jozefa Bojsa, radove Anselma Kifera, Raušenberga, Liktenstajna i Endija Vorhola.
Zahvaljujući delima iz zbirke privatnog kolekcionara Tomasa Olbrihta, uz izložbu Sindi Šerman, ”videla” sam  i Marinu Abramović, Papiloti Rist, Sejm Tejlor-Džonson, dok sam u Berlinskom muzeju moderne umetnosti i sama, za trenutak,  postala deo interaktivne postavke pod nazivom ”Baj Muti”, kontroverznog austrijskog umetnika Ervina Vurma, poznatog po ”trenutnim” skulpturama – akcijama koje realizuje kao specifičnu vrstu performansa.
A nakon tih nekoliko berlinskih dana, preostalo je bilo još jedino da se smestim u avion lou kost kompanije koji je iz Berlina leteo do Pešte, da u uši stavim slušalice i pustim Nika Kejva i sauntrak iz Vendersovog kultnog filma.  
I da se, ipak, razočarana zbog povratka u svoju balkansku svakodnevicu, sa svim tim nepoznatim saputnicima, uspem u te oblake i nad to nebo nad Berlinom koji se uskoro izgubio iz vida.


Tekst i fotografije: Ljiljana Maletin Vojvodić
Berlin, 2016.






















Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".