Sećanje na bezbrižne i spokojne dane detinjstva koje
svaki čovek nosi u sebi, tog slatkog doba sreće, smeha, lepog druženja i
ljubavi u kome su ostali ljudi, događaji, situacije i doživljaji, uvek budi u
nama dvostruka osećanja: vedrinu, humor i toplinu pomešanu sa setom i tugom
kada se na svet i život gledalo drukčijim očima.
Branko Ćopić bio je književni junak i mog detinjstva
koje je bilo lepo, bezbrižno, sakriveno u mirisu sladoleda od vanile, cvetnom
proleću, vrelom letu, poznoj jeseni i hladnoj snežnoj zimi. Ostalo je u kesi
punoj klikera zabačenoj u nekom uglu iza kreveta moje sobe, zapuštenom biciklu
i izbušenoj fudbalskoj lopti u podrumu moje kuće. Sećam se devojčica koje su u
dvorištima preskakale lastiš,
dečaka koji su igrali klikere i par-nepar, trčali za loptom od jutra do mraka.
Nije bilo mobilnih telefona, tek po koji računar!
Čarobnjak reči i večiti dečak, majstor kratke priče,
partizan, šeret, veseljak sa tužnim licem; najčitaniji, najtiražniji i
najprevođeni srpski književnik Branko Ćopić sa „barberi“ mantilom kupljenim u
Parizu, krajišnik golubljeg srca iz Bosanske Krajine, poreklom Ličanin, živeo
je svoj život između pošalice, dosetke i depresije. Nasmejan, nadahnut i
spontan, vedrog duha i sa istančanim smislom za humor. Mek.
Lirsko-humoristički. Uživao je u svom svetu koji mu se najviše dopadao -
čarobne mašte i stvarnosti. Shvatio je na vreme da većina ljudi na ovom svetu
ide pomalo zaneseno.
Njegovi književni junaci su bili njegovi školski
drugovi iz osnovne škole i uvek su se nalazili oko njega, u njegovoj
neposrednoj blizini; to je sve ono što je nekad proživljeno a kasnije ugrađeno
u litaraturu božanstvenim stilskim kombinacijama.
Kada je pisao za decu, klonio se nasilja, krvi, ubijanja
iz vihora zahvaćenom ratom, teških, strašnih, stresnih i mučnih doživljaja.
Smatrao je da svu decu treba oplemenjivati i učiti pravim univerzalnim ljudskim
vrednostima.
Najveća radost Ćopićevog pripovedanja jeste humor i
smeh, koji je iz pisca izvirao spontano i lako, nežno i milostivo. Jer
humoristi i deca vole život bez granica i ograda. Taj smeh je bio uvek
dobrodušan, životvoran i dobar, on čini da život bude miliji, da dan bude
svetliji, da čovek bude veseliji i lepši. Uvek zapljuskuje u mekim talasima,
blagorodno i ljudski. Satira i satirični smeh sinu ponekad svojom
oštricom, ali je, prema pripovedačevom uverenju, u životu više lepote nego
ružnoće, više dobra nego zla, više ljudskog, manje neljudskog. Probiće iz ovog
pripovedanja i ton tuge ili gorčine, jer i to je život! Ali ima i onog
zubatog osmeha, koji ne ljuti nego ujeda, koji ne miluje nego šiba. Za Ćopića
je život bez smeha isto što i život bez vazduha.
Ćopićevi junaci su svet zaboravljenih, usamljenih i
odbačenih ljudi koji bezglasno tuguju zbog zla kome ne mogu i ne umeju da se
suprotstave. To su pre svega siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca,
skitnice i nadničari i on je o svima njima pričao na jedan miloštiv i bezbrižan
način, zaštitnički i sa velikom pažnjom.
I naši mačori iz detinjstva ličili su na Brankovog
mačka Tošu, a u našim sećanjima su ostale slike Brankovog školovanja
u Hašanima, seocu na Grmeču sa svojim padinama što su se spuštale prema Uni i
Sani, tog čarobnog sveta carstva leptira i medveda.
Gotovo sve svoje knjige, posebno one za decu, Branko
je pisao olovkom u običnu malu školsku svesku; kada bi se olovka istrošila,
upotrebljavao produžetak od trske sa metalnim prstenom koji bi je stezao,
njegove olovke do centimetra istrošene, ispod čijeg su „srca“ nastale mnoge
priče jer su mu tako bolje osećanja i misli prolazili kroz krvotok i završavali
se na vrhovima prstiju; gumicu „pelikan“ na čijem je naličju pisac urezao
krst, da kad pogreši lepo izbriše odgovarajuću reč. Perorez kojim je
oštrio olovke. Ono što nije voleo je da se pojedini ljudi mešaju u
literaturu na jedan krajnje neprihvatljiv i nedopustiv način, jer se u nju
nisu razumeli!
Sa
lista na list, sa bodlje na bodlju, prenosila se priča o plavokosom dečaku
Branku koji je jurio ribu u svojoj rečici Japra i koji je voleo ježurke, baš
zbog toga što nisu olako napuštali svoj rodni dom. A kad je Branko porastao do
velikog književnika, nije zaboravio svog hrabrog Ježurka Ježića koji je svim
srcem i svim bodljama, branio svoju kuću iz detinjstva, pa je napisao i priču u
stihovima o njegovoj kućici u korenu jednog panja, gde je svoju postelju spleo
od suve paprati, grančica i otpalog lišća koju nije nikome dao, jer nema tog
blaga za koje bi prodao svoj skromni dom! I danas tamo negde na Grmeču, planini
punoj krošnji bukvi i hrastova čudesnih boja, visova i proplanaka:
"Ježurka Ježić po šumi,bez staze i puta,lovi i luta! Vještak i majstor u poslu svom, radi i čuva rođeni dom!“
Život
je tragično skončao 26. marta 1984. godine, skočivši sa Brankovog mosta.
Ironijom sudbine, pod tim mostom je proveo svoju prvu beogradsku noć. Odneo je
u smrt mnoga pitanja. I svoja, i naša. Branko će tamo sedamdesetih godina, u
predgovoru "Bašti sljezove boje", uputiti opomenu, koju tad nismo
razumeli. Piscu su se ukazali crni jahači, konjanici Apokalipse, aveti
razaranja i požara, neman koja se sprema da sve satre - ognjišta i krovove,
detinjstva i ceste, sela i čitave gradove. Tek dvadesetak godina kasnije ta
poruka će postati jasna. U kutiji nađenoj ispod Brankovog mosta u Beogradu
nađeno je njegovo oproštajno pismo koje se završava rečenicom: „Zbogom
lijepi i strašni živote!“, kao simbol protesta prema nepravdi i razočarenju u
vreme u koje je polagao velike nade!
Branko
Ćopić je otišao za karavnima koje je vodio njegov Lijan, otišao je u čudesni
svet bašte sljezove boje. Ali ostale su staze detinjstva, i njegove i
dečije, koje su večne i na kojima skakuću neki novi klinci. Ostao je njegov
zavičaj, ostala su njegova brojna književna dela koja predstavljaju
neprocenjivo blago, kao duhovna i kulturna vrednost, svakog deteta, svakog
pojedinca, ma kojeg imena bio! Ono što mladima danas znači Hari
Poter, to će generacijama i generacijama značiti njegovi junaci magarećih
godina i orlova koji su rano poleteli.
Ćopić je svojim književnim rečima gradio
mostove među svim živim bićima, i ljudima i pticama, i bubama i travkama. Književne
reči povezuju narod ne samo jedne nacije, vere, već čitavog čovečanstva, svih
ljudi naše planete, jer književnost oplemenjuje, povezuje i zbližava.
Pisac se
sa svojom literaturom, koja je bila sastavni deo njegovog života, uvek borio za
pravedniju stvar, bez obzira da li će ona u momentu pobediti.
Njegov
stvaralački rad mogao je da prati radnik i seljak i intelektualac!
Pamtićemo
ga po širokom, dečačkom, ljudskom osmehu punom ljubavi i topline!
U
slavu velikog pisca, kulture čitanja i pripovedanja!