TU NEMA NIKOGA
Tu nema nikoga i mesto je prazno…
Tu ruke nisu dovoljno duge,
ni prsti dovoljno tanki…
Tu nema dlanova, tu nema šaka…
Tu niko ne hrani ptice…
Ostavljene su gladne i takve su odletele
Tu nema vatre, tu nema ognjišta,
tu ne spava majka…
Tu nema pesme, nema ni stiha
Tu nema nikoga…
I apsolutno je svejedno,
ako i ja odatle odem…
NIŠTA VIŠE
Ja nisam bila Božica,
i nisam bila pripadnik SKOJ-a.
Ni na čijoj strani ratovala nisam,
osim na našoj…
Ali, iako nas je bilo dvoje,
rat je odneo svoje…
„ Gasi se, gasi, utuljeno kandilo“
Ja nisam bila Belislavskaja,
poslednja ljubav tvoja.
Ali mogla sam se od života
oprostiti lako, kao da si ti Jesenjin…
Tvoj me je stih mogao ubiti i prokleti.
Krvlju bih svojom pisala rime:
„Doviđenja druže, doviđenja!“
Ja nisam bila tvoja Mila…
Zbog mene se vino točilo nije.
Zbog mene vinogradi nisu bili zeleni,
nije se brojao čokot…
Ali moje su te ruke opiti mogle,
kao Alma Mons ili Kaberne Sovinjon…
Ja nisam bila Aurora…
Nisam sklonila svoju gustu kosu pod kapu,
navukla pantalone i sako,
stavila cigaretu u usta i rekla:
“Madam Dupin je mrtva,
sada postoji samo Žorž Sand!“
Ja sam bila tvoja zamišljena Vera,
što posmatra oblake,
I beži od kiše…
Tvoja devojčica sa šibicama,
što u osvit zore,
pali poslednje drvce…
Tvoja crkva na kraju sveta,
beli papir, završena rečenica,
……………………
i ništa više….
***
* Božica Ćosić, supruga Dobrice Ćosića
* „Gasi se, gasi, utuljeno kandilo“, Šekspir „Magbet“
* Galina Belislavskaja, poslednja Jesenjinova žena. Ubila
se na njegovom grobu.
* „Doviđenja druže, doviđenja!“ Poslednja Jesenjinova
pesma. Napisao je svojom krvlju pred samoubistvo.
* Mila, muza Đure Jakšića
* Aurora Dupin, kasnije Žorž Sand, Šopenova muza.
* Vera, iz pesme Slavka Mihalića Približavanje oluje.
NE NUDI MI UTEHU ZA BOL
Ne nudi mi utehu za bol…
Nisam ja svetom lutala,
da bih ti danas,
praznih dlanova došla.
I nisam sa sebe sve skinula,
da bi me danas u utehu obukao.
I nisam sve dala, da bih bogata bila,
nego da znam šta ostane,
kad bez svega ostaješ…
Ne nudi mi utehu za bol!
Ne nudi mi utehu za suze
Nisam ja na kiši stajala,
da bi mi lice voda umila,
već da me nebo saznanjem celiva
i kapi krvi shvatanjem zadoji.
Ne nudi mi utehu za bol!
Nisam ja planine krotila,
da bih se danas po ravnici
pružala.
I nije mi duša u plamenu gorela
da bi jedna iskra tvoje tihe vatre
bila iskušenje.
Ne nudi mi utehu za bol!
SLOBODA
Kao teška jesenja kiša
spustili se na mene ljudi.
Taj mučni pokrov drugačijih bića,
očiju, ruku.
Obavili se oko mene
poput plašta neprozirnog.
I sad ne znam i ne vidim jasno,
da li to u daljini neki oblak beli
plovi, putuje ili u mestu stoji?
Kao gusta jutarnja magla
pali po meni ljudi...
U uskom prorezu pogleda,
tamo daleko u vidokrugu sreće
jedna mala kap slobode
čuva u sebi zrno tišine.
To mora da je moj put.
Moje izbavljenje...
TREBA MI JEDNO DRVO
Treba mi jedno drvo
Jedna tiha breza ili mirisna lipa
Da me svojom korom uteši,
kada na nju naslonim grudi
da joj otkucaje srca prenesem.
Treba mi drvo,
da me bolje od čoveka čuje,
i razdeli uvojke moje kose, lišću,
krošnjama, zemlji.
Jedan stoletni hrast ili stameni bor
Da mu u korenje usadim tišinu
Da zajedno rastemo i ćutimo
dok gledamo kako radosno juče,
postaje bolno danas,
zarad mudrog sutra
Treba mi vetar,
da melodiju moje duše udahne tužnim vrbama
i pretvori je u nesputanu pesmu njenih grana.
Treba mi moje drvo...
Pa zatvorim oči i pomislim:
" Bože, kako je divno što si stvorio šume.
Jer kome bi šaputala tajne svoga života
i ko bi me, od bagrema bolje čuo.
On tako lepo sluša
Lepo...
Bolje, nego ljudi"...
ZRNO SVESTI
U potpuno nesvesnom,
sve budale ovog sveta,
nesvesne svoje budnije strane,
kao kokoši, kao osvajači
zauzimaju prostor
vredan života.
Možda tek jedno zrno
probuđeno,
jedna iznikla klica
pojedena,
svesnija bude od usana
koje site govore o svemu.
“Molim te, pojedi me!”
kaže precvalo zrno.
“Iz mene će u tebi nići.
Bez mene u tebi
ništa ne niče”…
TE BUDALAŠTINE I MOJA KOŽA
Nekakve moje vrednosti
Nekakva moja koža
Nekakav moj pliš,
namenjen ratu
koji preko mrtvih gazi.
Ipak, kada se bude
prepoznavao živi užas,
mene će između ostalog,
po koži- plišu prepoznati…
TVOJE OGLEDALO
Više bitne i manje bitne stvari
privlače tvoju pažnju,
pre nego rezultat klase
koja vredno radi.
Pogledaj me radnika!
Pogledaj me mučenika!
Pribavljam za tebe
velike mudrosti!
I koristiće ti jednom,
kad te izdaju zablude,
od kojih se pred ogledalom
ne živi…
KUĆA
Ova kuća od gvožđa,
čelika i krvi,
za mene je napravljena.
Ova kuća od smilja,
bosiljka i srebra.
Podignuta su četiri zida,
pa još četiri,
pa hiljadu četiri.
Ja, Bereginja tvoja,
čuvarkuća snena,
ispunjavam taj prostor,
svojom prazninom.
Tesno mi je, tesno,
u toj kući.
Moja praznina,
mnogo je veća...
DVE TVOJE RUKE
Te moje dobre ruke,
dva goluba bela, dva zrna zoba,
te ruke koje ne pripadaju meni,
tih prstiju deset,
ta deca združena u igri,
deset marljivih seljaka,
ta slavna gospoda,
čvrsto drže moju savest
i vraćaju je na mesto,
sa svih žuljeva deset,
sa deset kapi krvi,
i deset kapi znoja
na dve ruke tvoje.
SANJAM
Sanjam…
Sanjam kako negde ispod
starog Sunca,
moje srce okrenuto nebu,
tiho odzvanja jednom- istom pesmom.
A tvoje ruke kao loze upletene,
moje lice razmazano vetrom,
dodiruju imenom tvojim.
I budim se
Sanjam…
Sanjam kako trag
mog tela, nebo para
glasom probuđenih damara,
dok me živu iz mrtvih podižeš,
imenom svojim.
I budim se…
Sanjam svoje staze
I kuda bih lutala
da si me na nekom
kraju čekao.
U nekom danu radosnom,
sa dahom čistote na usnama
za mene.
Ali budim se.
Ali budim se
i znam.
U Bogu će moj kraj biti…
AKO ODEM
Ako odem.
moja majka će reći:
„Na mojoj putanji tuge poslednja tačka je neprebol.
Stojim u centru bola i sve okolo su glasovi
života.
Smejte se vi što koračate po konturama.
Smejte se svojim suzama.
Ovo je neprebol“ …
Ako odem…
Biće to u neko obećano proleće…
Utisnuću svoju dušu u svitanje, kao kada se
u sećanje urezuje lepota proživljene ljubavi,
pa se čovek
u životu uzaludnom
onako sa tihom setom seća
kako je to bilo kada je na sebe ličio….
Ako odem…
A budim se i dalje,
i ne znam
gde je ta tačka
u kojoj se svetovi dodiruju…
„Zašto ja siromah neke snove snivah,
a nijedna staza nema svoje ime
pa da mogu znati
ka kom svetu vodi“…
Ako odem…
Da li će senka moja uz mene da krene?
Pa kada ruke podignem nebu
ona moju senu razbaca po zemlji
Da se zna da sam tamo kao sena živela…
I nisam videla život,
već on gledao je mene, smejući se
što ne znam kome oči pripadaju….
Ako odem…
Moja majka će reći
„Nema tu mnogo sećanja.
Tek za jedan život…
Ali…na mojoj putanji života
ova je tačka
neprebol“…
Ako odem…
NAS DVOJE
Sutra,
kad nas ne bude bilo,
u dve stolice od pruća
mi ćemo sesti,
a naša nerođena deca,
crveni konac naših duša
namotavaće u klupko...
DOĐI
Dođi!
Dođi da ti pevam pesmu svoju!
Da te rečima toplim uz sebe privijem,
u svetu ovom hladnom, gde kapi kiše
sa neba padaju kao crne senke
što nam se zarivaju u snove.
Dođi!
Nečujni su zvuci usana mojih.
U zenici oka krijem komad sreće
Hoću grehe svoje da ispovedam tebi
Moje telo je žedno kapi tvoje vode.
Dođi!
Ispod sedme kore moga crnog hleba
stoji u kamen urezano žarko ime tvoje
Zaklinjem se svetlom što u meni gori
da samo ću tajnu sačuvati tvoju
Dođi!
Svet je ovaj pećina tamna
Blistaju u njemu samo moji snovi
Dođi!
SVETO SLOVO
Ako su reči sva moja snaga
Hoću da budem od sebe jača
Kao kad dušu Bog mi poverio
Da telo moje bude joj dom
Svako je slovo kuća njena
I triput kucam pre nego uđem
Da tražim svetlo u domu tom...
Ako su reči sva vera moja
A vera moja Časnog je Krsta
Onda su slova igra njena
Nemirno stado moga života
Pod srcem hranjeno u slavu neba
Da strasti svoje pod nebom zbijam
Od celih deset u tri prsta...
Ako su reči svo moje zlato
A zlato moje kroz molitve sja
Mogu li skupiti molitve zlatne
U život ovaj što na dlanu jeste
Da bude blago namesto pesme
Kad molim jače no što boleti zna
Ako su reči sva moja sila
Koliko silna mogu biti ja?
U ime duha zvezda razapetih
Što poput kiše na zemlju padaju
Lagani polen ruku nebeskih
Po belom jutru tek rođeni prah
Slovo je moje pupaljak začeti
I glas i vatra,i klin i pero,
i spas i kazna
od oca, od Boga
u isti mah...
KAD POĐEŠ
Kad pođeš, a poći ćeš...
Molim te, onu košulju
što je volela tvoje telo,
ostavi mi...
Hoću da me u sebe presvučeš.
Jer kad sa mene,
poslednja tvoja kap padne,
samo će sveta kost ostati.
Rukavi koji su grejali tvoje ruke,
neka me zavole...
Platno koje je čuvalo tvoje telo,
neka me u sebe kao u kivot položi...
A, dugmad ona jalova,
što su ti pošteno služila,
neka mi oproste,
što ću ih zbog tebe
zakopčati...
NAPISAĆU PESMU
Napisaću pesmu o životu,
koja se može čitati sa svih strana sveta.
I svaki će početak kraj biti,
i svaki kraj početak.
Napisaću pesmu za četiri strane sveta
I svako, odakle god da krene
moraće stići negde
kuda se proći može.
Napisaću pesmu razumljivu svima.
Čak i onima kojima je sve jasno.
I najveći znalci života,
u nju će se prstom potpisivati.
zauvek svesni toga
da su neznalice.
Napisaću pesmu...
I čekaj...
Ko te može ubediti u to
da je jutro od noći važnije?
I čekaj...
Mene su kao korov posadili
da ničem dok me čupaju oni
koji cveće ne gaje,
a ja sam kao bagrem beli
ne znajući nikla...
I čekaj.....
Uvek ćeš stići negde
ma kojem kraju išao
u svitanje novo
u novi početak.
Napisaću pesmu za četiri strane sveta
I svako, odakle god da pođe,
sa neke strane
svanuti mu mora
Lara Dorin(1977) pesnik i prozni pisac iz Obrenovca.
2011god. objavila zbirku kratkih priča "Po snegu tiho pada sneg", u izdanju Književne Omladine Srbije. Zbirka nagrađena poveljom Pegaz, kao najbolje izdanje kratkih priča KOS-a
2013god. objavila zbirku poezije "Čuješ li me Bože",u izdanju Književne Omladine Srbije. Zbirku otkupila biblioteka manastira Hilandar.
2015god. objavila zbirku poezije "Kandelabri", u izdanju izdavačke kuće Prometej.
2016god. objavila drugo izdanje zbirke poezije "Čuješ li me, Bože", u izdanju izdavačke kuće Prometej.
Završila Pedagošku akademiju u Šapcu, gde je i specijalizirala.
