VAVILONSKA BIBLIOTEKA
Samim ulaskom u biblioteku
(koji nisi mogao izbeći)
Ti si
Osuđenik na traženje smisla
Hodaš kroz lavirinte
Provlačiš se kroz prolaze
Kojima retko ko luta
Zbunjen
Postiđen svojim neznanjem
Hodaš
I nećeš
A možda već i ne možeš
Da odustaneš
Dok dubiš svoje rane
I pojačavaš svoje strahove
Ko zna
Možda je to jednostavno
Tvoja sudbina
A bilo bi tako dobro samo izići
Legneš kraj izvora
Ruke saviješ pod glavu
I gledaš kako lete ptice
Srećan
Napio si se vode
Ono što vidiš
U ogledalu
Zapanjiće te
Umnožavanje žene nerotkinje
Razobličenog lika
Po ogledalu popala prašina
Očajanje
Gospodine
Je li ova reč dovoljno jaka
Dok se bacaš unajdublje misli
Sastavljaš
Rastavljaš
Gradiš
Razgrađuješ
Nešto ti padne na pamet
Zar nije najbolje da rodiš sina
Posle dva dana i dve noći
provedene u bibiloteci
Posle duboke izolacije
Nisi mogao odoleti
Mojim
U crveno obojenim noktima
Šta će tebi majka
Za tvoju buduću decu
Tebi su gledala dovoljna
To je jedini način
na koji hoćeš da traješ
Između očinstva i ficije
Sigurna sam
Izabraćeš ogledalo
Kao teži put
Ja se povlačim
Nadvladale me neke sile jače od mene
I plemenitije
Kako im ranije nije palo na pamet
Da Bog ima žensko obličje
ĐOKONDA
Osmeh ne taloži prašinu.
U pejzaž uklopljen lik
u udobnom ramu ništa ne krije.
Zašto je spokoj ljudima čudan?
PROSTIRKA
Koža antilope
koju godinama dodirujem
najpre levim, pa desnim bosim stopalom,
noćas je,
o jauče,
u snu mome vrisnula.
Probudila mi perje u jastuku,
uplašila vunu u jorganu,
rasterala sa krova ptice.
Od moje kože pravi prostirku.
BELI VUK
Stadoh...
Pred razjapljenim čeljustima
prepariranog vuka.
Pred čistim mirom Belog Anđela.
U istom okvuru čuvaju jedan drugog.
Od mene, zar od mene?
PUŽ GOLAĆ
Sa ove lepe slike spadaš.
Tu si ionako bio slučajno.
Uz dubok naklon mahneš šeširom slici,
nasmešiš se.
Slici mir,
tebi put.
Pognut hodaš.
Razmišljaš.
Usput se na policu neku uzvereš,
ušunjaš se među prašnjave knjige.
Ćutiš.
Nemoć ti nozdrve golica.
Hteo bi da te vide,
da te dotaknu,
da te listaju,
da se udube.
U sadržaju te nema.
Sa police skačeš,
ne osvrćeš se.
Na obali se
u napuštenu kućicu puža uvlačiš.
Drhtiš...
Čekaš da te zgazi pripiti ribar,
da ti glibavi deran štapom izmami rogove.
Nema ih.
Izlaziš...
U potrazi za drugim ramom
puž golać.
Gordana Simeunović je rođena 1963. godine u Beogradu.
Objavila je zbirke poezije: Moja haljina i ja (Slobodna knjiga, Beograd. 2000), Narukvica od slonovače (Slobodna knjiga, Beograd. 2002), Pobuna krpenih lutaka (Narodna knjiga, Beograd. 2005), Podno mirnog sna (Književna akademija i autor, Beograd. 2008), Vreme hlebova (Književna zajednica Jugoslavije, Beograd. 2009), Buka života ( Književno društvo ,,Sveti Sava“, Beograd. 2015).
Priredila je panoramu Najlepše ljubavne pesme srpskih pesnikinja (Gramatik, 2013).
Objavljivala je poeziju u časopisima, zbornicima i antologijama.
Dobitnica je nagrada: Kosta Abrašević (2000) Nek teku reke (2001) i Stevan Sredojević Polimski (2009).
Član je Udruženja književnika Srbije.
Živi i stvara na Umci, nedaleko od Beograda.
