Ja nekako volim naše mirne, skrovite reke,,,kao da je previše lepote i blještila uvredljivo, pa se one, onako 'kristalno jasne' i sa blagim šumom uzdisaja i izdisaja, ispod umornih i pospalih vrba, skrivaju od očiju svakojakog sveta,,
Ko nije živeo pored takve jedne reke, teško može znati kakav tihi šarm i dopadljivost skriva u sebi! Prosto se navikneš na šumove koji dolaze iz njene utrobe, koja, uprkos berićeti koje nosi u sebi, odaje neke tople, valovite zvuke koji prijaju uhu i veličaju snagu vode ,,ne onu merljivu, nego onu koja večno peva i priča pokoju zaboravljenu romansu a koja se leči samoćom i lepotom.
Ono što posebno osvaja je kristalna površina ispod koje plivaju krkuše, pastrmke i neki drugi slatkovodni stanari,,,,,čudesno, jer svi mi dolazimo i odlazimo, a reka nastavlja svoju priču, njen tok je nepresušan i odzvanjaće i hiljadama godina ,,neko će uvek reći: tu je nekada tekla reka ,,a nas?,,možda nas se neko i seti onako u prolazu,,
A u prolazu se dešavaju takve bestidne, gole istine ,,a mi ih često potcenjujemo!! Zavirujemo preko plota, kao da su jedan okean ili more nekako svecaniji i lepsi,,
Možda i jeste,,,ali takva nam je sudbina,,,ono što nemamo, mi nadomešćujemo našom duhovnom prirodom ,,oduvek je to bilo da sa najtvrđe, najnepristupačnije strane raste najlepši CVET,,, ako pođeš njenom klisurom naići ćeš na jorgovane, i opet ista nedokučiva priroda,,, ovde jorgovani najlepše mirišu, istina cvetovi su sitniji, možeš videti krupnije cvasti kod pitomih i negovanih u baštama, ali oni su prisvojili one livadske sanjarske oči - koje uronjene u crvenilo praskozorja boje cvetove u ljubičasto-plavo kao u boje vina ,,jer se ovde često mešaju boje u njihovoj vekovnoj bori za prestižom i dobrotom,,
Jer ko odraste ovde, shvata, da u svojoj iskonskoj prirodi selo i njeni dvorjani nude veliko gostoprimstvo ,,i ko dođe nikad ne odlazi neuslužen ,,otvorenost podneblja je urasla u duše seljana, tako da im se duše kite ruzmarinom i bosiljkom, ,,ima li snažnijih, veličanstvenijih darova koji dolaze iz podzemlja, tamnog prestoničnog predvorja koje skriva tajne svojih recepata, kao da poznaje ljudsku dušu, ,,teško je čoveku da ceni jednu velikodušnu ponudu i istinu,,
Radije, svako će posegnuti za tričavim objašnjenjima ne bi li prkosio čudesima ,,jer i tu nas čovek voli da se takmiči i ponudi svoju istinu,,. da je to sve njegova zasluga; može biti da su nečije suze izazvale sažaljivost te je nikao jedan predivan maslačak ,,ili je jedan zavodljivi osmeh osveštao lipe i lijandere, zasigurno, nebeski dvori su se otvorili za prelepe prolećne pupoljke jabuka i trešanja ,,uronuli u belilo dana oni nam nude onu večnu NADU u nadzemaljski život!
Ništa slikovitije ne opisuje našu težnju za večnim životom kao BELINA i RASKOŠ ovih cvetova,,,samo i tu čovek pokazuje svoju ćud ,,lako zaboravlja LEPOTU i posegne za slastima plodova,, ,,istina, plodovi su predivni i slatki, samo mi brzo zanemarimo ono što nam je dato ,,ostavimo ih tako same, zarasle uskoro u korov, bez blagodati vode i nege,.
Nezahvalan je čovek,,onaj koji odluta i zaboravi ,,a oni seljani,koji ostaju, dovijaju se sami ,,a kako i ne bi? Kad je čitavo jezgro našeg opstanka kalemljeno u skutima proplanaka i livada, vragolastih rečnih tokova i šumova koji se nadmeću sa majstorijama slavuja i usamljenim kricima noćnih sova...
I onda, ko da se ne usudi i udahne novi dan zajedno sa mirisom rascvetalih lipa i lijandera, gugutanjem grlica zavaljenih udobno u krošnjama oraha sa kojih vide sve ,,kao na straži,,,, ne da se dan, prkosi svojom plemenitošću koje daruje sunce i nov život,,.
Ilustracija Reka Grza
