CRNI DRAGULJ SVETA
More nas je povezivalo kao spona.
Ne samo što nam je u dugim periodima razdvojenosti spajalo srca
već je činilo da svako od nas lakše prihvata priče ostalih,
čak i njihova ubeđenja.
Dž. Konrad, Srce tame
*
VREME KIŠA
Duge vodene pruge slivaju se niz šoferšajbnu džipa, kroz zamagljena okna
vide se zelenkaste nijanse polja kraj ceste koja vodi u grad. U Kongu je od novembra
počela sezona kiša. Ovde godišnjih doba
nema, godina se deli na sušni i kišni period. Vreme se promeni naglo,
izmenjeni pejzaž prekrije stari kao pozorišna kulisa.
Tamni mlazovi
iz neba, stopljeni sa zemljom, ne propuštaju tragove svetlosti. Kao što je i
drugo u ovoj zemlji uvek puno i krajnje, nikad ublaženo i nedorečeno, tako i
ova kiša ne jenjava u svojoj silini. Na mahove zagrmi, ali ne vredi brojati od
munje do groma, kao kada smo bili deca. Prođe dugo nakon što bljesak munje
raspara nebo u daljini.
U vožnji
svako misli na svoj grad, i na dane koje će provesti u Kinšasi, susrete,
poslove i doživljaje. Afrička kiša potopila je planove za put u druge gradove,
ali dok pada, u toploj kabini automobila, duša se povlači u sebe, čovek jasnije
vidi svoj put i iznova proživljava uspomene.
*
LAĐE U
IZMAGLICI
Velika
reka ovde je mirna i tiha, drugde je puna brzaka. Po njenoj površini plutaju
lokvanji, trske, granje. Pogled uranja u daljinu, do sive linije horizonta gde
se nebo spaja s vodom koja izgleda nepomična, jedva se razaznaje pravac toka.
Stavljamo na mamac gliste a onda, pošto ribe nema, prekrupu. Zabacujući što
dalje, da se udica ne zaplete u gustu šaš naraslu uz obalu, čekamo da mamac
lagano padne do dna i naslanjamo štapove na betonsku ogradu. Na poslednjim
zrakama sunca, šalupe u izmaglici promiču kao sene na Haronovoj lađi koja plovi
u drugi svet.
– Demokratska republika, ne zaboravite na ove reči
ispred Kongo – govore nam u Kinšasi – preko puta je samo Republika Kongo.
Dve
zemlje i dve prestonice, Kinšasa i Brazavil, gledaju se preko velike vode, ali
se prelazi retko. Samo riba, tilapija, autohtona afrička vrsta, dopliva s jedne
na drugu stranu lako. Konačno, počela je da grize. Praćaka se na mamcu i teško
ju je uhvatiti rukom, sluzava je i klizi, a nakostrešena krljušt bode dlan.
Roštilj je spreman, pivo ohlađeno, tamno „tembo“, čija etiketa podseća na meč
Muhameda Alija i Džordža Formana, održan ovde, u Kinšasi, prestonici tadašnjeg
Zaira, davne 1974. godine.
Pamtim
to iz očevih priča: on i deda pred crno-belim ekranom gledaju prenos bokserskog
duela iz Afrike. Nameru Mobutuovog režima da se promoviše u svetu, plativši
ovaj meč veoma skupo, pominje malo ko od naših domaćina, stanovnika Kinšase,
ali ovaj događaj ostao je spomen jednog vremena, nezaobilazan deo gradske
mitologije i ponosa njenih stanovnika. Prvo što su nam pokazali, bio je upravo stadion
Dvadeseti maj. Ne vidi se odavde, sa reke, iako nema velikih zgrada.
Talasi
su slabiji a komaraca je sve više. Vazduhom se širi miris pečene ribe i rezak trag
đumbira. U ova tiha predvečerja kraj reke, čini se da ovom prostranom zemljom
nije protutnjalo i još ne tutnji mnogo toga – sirotinja, bolesti, oligarhija
kolonizatora i svirepih režima, a nadasve rat sa Ruandom, najkrvaviji u novoj
istoriji Afrike, koji je odneo milione žrtava i gde je učestvovalo nekoliko
zemalja regiona.
*
MALI BRATE
Mon petit frère.
Tako u Kinšasi oslovljavaju mlađeg, uz ime starijeg dodaju naziv „papa“, u
afričkom izgovoru francuske reči, vokal se snažno obruši na poslednji slog.
Značenje, puno poštovanja u patrijarhalnom svetu, slično je nazivu „barba“ u
Dalmaciji, ili „don“ na jugu Italije. Predvorje hotela „Memling“, čije je
osnovno zdanje ostalo iz vremena belgijskog gospodarenja Kongom, nalik je
drugim velikim hotelima u Africi, gde odseda afrička biznis aristokratija,
posade aviokompanija poput „Brussels airlines“ i Evropljani koje ovde dovodi
posao i, ređe, turizam. Nacionalni park Virunga, jedna od najpoznatijih
turističkih destinacija sa vulkanima i gorilama, suviše je blizu Gome, oblasti
na istoku zemlje, na granici sa Ruandom, zahvaćenoj ratom.
Kinšasa
nema prirodne znamenitosti, ali je neodoljiva urbana džungla. Čim se prekorači
hotelski prag, pred posetiocem se otvara neki drugi svet, prepun pokreta i huke
motora od skalupljenih vozila i pokoje limuzine koja nalazi pukotinu u neurednoj
koloni. Na trotoaru Avenije Čad prilaze nam prodavci i nude značke sa državnom
zastavom i žutom zvezdom na plavoj pozadini. Prodaju se i figurice od drveta –
Tintin sa psom Sneškom, kapetan Hedok, likovi iz stripa koji smo nekad čitali
na stranicama „Politikinog zabavnika“. Žene nose na glavama košare sa voćem,
jajima, sveže pripremljenim bagetima, vodu u malim najlonskim kesama. Duž glavnog bulevara
smeštene su vladine institucije, banke i pošte, tu mali broj Kongoležana ima stalno zaposlenje.
Do
pijace umetnina gde za deset dolara (dolar je, poput domaćeg franka,
najpopularnija valuta u zemlji) kupujem lep par drvenih figurica, simbole
plodnosti iz pigmejskog plemena s juga, odveo nas je uniformisani pratilac
Patrik. Prati nas u stopu, tupkajući prstima po oružju u ritmu melodije. Dok
čistimo figure nazire se tekstura drveta ispod prašine (bolje se prodaju
odajući utisak starine), izranjaju debele usne, visoko spljošteno čelo, šiljate
trouglaste grudi, uz puno pokreta nude
nam plemenske maske ukrašene školjkama i nakit živopisnih boja.
Zagledani
u maske, slike od peska i narukvice od slonovače, nismo primetili da se naš
pratilac udaljio. Na izlazu pijace opet je s nama, dopunio je kredit na
mobilnom telefonu, kaže da hitno mora da telefonira. Njegov kalašnjikov je prazan, bez municije, smeje
se šireći ruke i tapšući nas po ramenu. Hladna metalna cev ionako ne pristaje
uz njega. Kod nesporazuma pri kupovini, graške znoja izbile su na njegovom
rošavom licu, a oči su bile zagledane u nešto daleko. On u mislima i jeste
daleko, na poljima kukuruza i manioke, brine o svom žitu. Upravo se javlja
svojima da vidi kako je rodila letina. U zemlji punoj paravojnih formacija, gde
su mnogi izginuli upravo zbog neznanja rukovanja oružjem, svako je vojnik i
niko nije, kao ni ovaj afrički Švejk.
*
VERGL UZBUĐENJA
Među
strancima koji žive u Kinšasi, iz Zapadne Evrope najviše ima Belgijanaca i
Francuza, ali ima ih iz svih krajeva sveta. U indijskoj prodavnici kupili smo
lep pirinač, u libanskoj jogurt nalik našem, u grčkom restoranu kraj
pravoslavne crkve počastili smo se baklavom i kafom na koju smo navikli.
Medicinska ekipa iz naše zemlje već dugo radi ovde. Put od aerodroma do centra
grade Kinezi, već su izgradili jednu bolnicu. Kinšasa je danas Meka za humanitarne
radnike i biznismene željne brze zarade.
Neko se
upusti u afričku avanturu kako bi utekao od loše plate ili dosadnog života u
domovini, gde je na kraju meseca novca uvek malo a sledeći mesec sledi istu
kolotečinu. Drugi, vođeni adrenalinskim porivom za velikim ali rizičnim novcem
koji kod kuće ne mogu zaraditi, žive na visokoj nozi, okruženi raskošću i
rasnim lepoticama. Makar i ne trajalo dugo, samo neka vergl uzbuđenja svira a
Kinšasa je grad na čijim se ulicama noću hiljadu trzavih trenutaka zbija u
jedno neodoljivo sada-i-ovde. Razlozi dolaska su različiti, ali svi se uzdaju u
isto, da će posle Konga biti novčano jači i iskusiti avanturu.
Put od
posla do kuće stranci prelaze kolima, državne institucije su većinom na glavnim
bulevarima. Sedmomilionski grad prostire se desetinama kilometara dalje,
zemljanim putevima i asfaltiranim gde se vozi u svim pravcima. U automobilima
(mnogi su plavo-žuti, u bojama zastave) prevozi se i osmoro a kombiji su kao
košnice: putnici sede jedni drugima u krilu a ko ne nađe mesto stane na branik
i drži se rukom za vrata vozila, čije gume popuštaju pod teretom a motor brekće
dok ne stane, onda se ceo put blokira, vozač legne pod vozilo ga da popravi i
nakon nekog vremena makina, uvek, krene dalje.
*
PEVAJU PROMUKLIM GLASOVIMA
Ispred
mauzoleja Lorana Kabile, predsednika DR Kongo koji je ubijen u atentatu 2001.
godine, vojnik fotografiše crnačkog albino dečaka, seo je na šape mesinganog
lava. Ispod vojnikove raskopčane uniforme na majici vidi se lik sadašnjeg
predsednika, Kabile mlađeg. Pored je Nacionalna palata, njegova rezidencija.
Atentat na Kabilu oca – Starog, kako ga zovu Kongoležani, i politika uopšte,
ovde je tabu tema. Kao i rat, koji retko ko spominje.
U putu,
prolazimo pored spomenika Patrisu Lumumbi, pominjući kako je Beograd trinaest
godina pre čuvenog boks meča, ustao protiv ubistva borca za nezavisnost i prvog
premijera nezavisnog Konga. Dečji hor uvežbava pesmu u tri glasa, prateći
poteze dirigentske palice. Svi u belim, savršeno ispeglanim košuljama. Kraj
njih, dižući oblak žute prašine, prolazi kamion na čijem krovu radnici sa
ašovima naslonjenim na ramena pevaju promuklim glasovima.
Kinšasa je velika, siromašna, britka;
sve ono što je krajnje, onostrano, granično, u njoj je pred očima. Ona je grad bez
metafore. Prestonica praktično najbogatije zemlje ali pokradene do srži, mesta
gurnutog u bedu i rat, kojeg kao da su se i sveci odrekli, gde i stabljika
manioke ne stiže da naraste.
*
AFRIČKA SINKOPA
Stanovnici
Kinšase ne putuju mnogo osim malobrojnih koji najčešće u Parizu i Briselu imaju
rodbinu. Pod uslovom da dobiju vizu u nekoj od ambasada što liče na tvrđave,
opasane zidinama sa širokim gvozdenim vratima. Na jednoj od glavnih ulica
nalazi se agencija kompanije Turkish
airlines, odnedavno moguće je u Kinšasu doći iz Istambula, let je jeftiniji
od onog iz Brisela ili Pariza, mada se na letove za evropske gradove čeka i po pola
dana. Pred starom zgradom pošte koja ne radi već dugi niz godina okupile su se
žene Kinšase, sve nose bele marame na glavi u znak protesta protiv rata.
Na jednom
od kružnih tokova (to su improvizovani trgovi sa prodavnicama, cd klubovima,
berbernicama) stoji naoružan policijski vod u plavim uniformama, sa pancirima i
štitovima. Preko pešačkog prelaza ide grupa đaka, obučeni isto: bela bluza i
teget suknja ili pantalone. Na zidu škole naslikan je crtež koji poziva na
pohađanje škole – na desnoj strani nacrtano je dvoje školaraca sa osmehom na licu
a na levoj strani je nacrtan zid i dvojica mangupa od kojih jedan drži mačetu a
drugi špric. Karikatura, nažalost istinita, u zemlji gde je bilo puno
dece-vojnika, sa pravim a ne crtanim mačetama u ruci.
O ratu se
sve zna, ali se o njemu ćuti. Onome
ko je došao sa strane teško su razumljive kongoanske podele koje su stare,
plemenske. Gledano iz Kinšase, rat je uvek tamo na granici, nagriza veliku
zemlju kao izgladneli, otrovni crv. Stanovnici Kinšase vode svoj život,
usmereni uvek na ono što donosi novo jutro, dok će trgovci iz sveta dolaziti i
dalje da ugovore poslove bez nastojanja da dokuče korene mržnje i ratne
pohlepe. A putnicima, onima koje u Kongo vuku neobjašnjive sile, ostaju nakon
putovanja slike koje se vrte kao hipnotička spirala događaja i lica.
Nad
Kinšasom su padale kiše, a sada se u daljini vide visoko podignuti plamenovi
zapaljenih kresova. Kroz brujanje grada čuje se propoved sa megafonom, čuju se
udari bubnja, a još dalje, drugi ritam. Nepravilan je, izmešten, čas žuri, čas
kasni. Ta afrička sinkopa nalik je zvonima bogomolja u Andrićevoj priči, čiji
se zvuci nikada ne usaglase. Kinšasa nije ni šarmantni Lome, ni za afričke
pojmove razvijena Akra, mada poput opijata, ona zove sebi opet svojom sudbinom
i koloritom, a putnik na povratku kući govori o njoj kao o crnom dragulju našeg
sveta.
Kinšasa, septembar 2012.
Nikola
Popović
