Nisam ono što uvek kažem da jesam, Marija Alkantarilja



NI­SAM ONO ŠTO UVEK KA­ŽEM DA JE­SAM

Če­sto pre­po­znam čo­ve­ka ko­ji u me­ni obi­ta­va i pozdra­vim ga kao no­vog go­sta u mo­joj sada­šnji­ci. On je, u tre­nu kad se po­ja­vi i obra­ti mi se za po­moć, neka vr­sta iz­gu­blje­nog si­na ne­do­ku­či­vog do­ba, podređen de­ti­nja­stim na­vi­ka­ma i s iz­ra­zom li­ca zbog ko­ga deluje kao da je pre­vi­še ži­veo. Po­ne­kad sed­ne na moj di­van s knji­gom u ru­ci i lu­ka­vim pouzda­njem čo­ve­ka ko­ji po­zna­je pra­ši­nu i sva­ki kutak. A po­ne­kad, me­đu­tim, sa­mo osmatra mo­je mač­ke kao da ih po­se­du­je i pri­ča s nji­ma kao ja i do­zi­va ih.
Ima da­na ka­da do­đe i na­jed­nom vi­še ne znam ka­ko da se­dim, je­dem, ni­ti da bu­dem ono što sam re­kla da jesam.
A ima da­na ka­da ne znam ko ko­me do­la­zi u po­se­tu i, u tom zbr­ka­nom po­du­da­ra­nju za­gr­lim ga i opro­stim se od nje­ga, a on­da se kao sva­ki po­se­ti­lac upu­tim dru­goj ku­ći.


2

Kćer ko­ju ni­sam ima­la pod­se­ća­la me na do­ba iz ko­ga do­la­zim, sva­ke no­ći mi po­ku­ca na vra­ta i pi­ta me šta sam sa­nja­la. Zna da po­sto­ji u dru­gom vre­me­nu i da se igra pra­vlje­nja vu­ne­nih ša­le­va za lut­ke dok ja po­ni­zno po­sma­tram s po­be­đe­nog do­vrat­ka de­tinj­stva, kao sva­ko de­te, dok ži­vot na­sto­ji da nas oku­pi.
Kćer­ka ko­ju ni­sam ima­la le­ti še­ta bo­so­no­ga me­đu zele­nim bo­ro­vi­ma, nje­go­vim iglicama i na­je­zdom guse­ni­ca. Raz­go­va­ra s pe­skom, gra­bi ga ša­ka­ma i pušta da pad­ne dok njen smeh ras­te­ru­je ne­vre­me brižlji­vo po­put sve­šte­ni­ka.
Kćer ko­ju ni­sam ima­la ras­pi­tu­je se o ži­vo­tu i če­ka od­go­vor u skla­du s mo­jim i nje­nim go­di­na­ma ali zatiče sa­mo mo­ju ćut­nju.
Pred­o­se­ća da ži­vot li­či na nas i od­la­zi u šet­nju i ple­te ša­le­ve usred le­ta. Da u toj is­traj­noj igri u ko­joj me svo­je­gla­vo hva­ta za ru­ku, po­sto­ji je­dan jedini dlan ko­ji nas spaja, jed­na je­di­na maj­ka za oboje.


3

Imaj mi­lo­sti pre­ma tu­zi i nje­nim ne­čit­kim ni­ti­ma kao što pa­stir po­sma­tra svo­je stado po ki­šnom danu. Pre­ma sta­ro­sti u sa­mo­ći i pre­ma svim da­ni­ma ko­ji joj ne­do­sta­ju u ob­li­ku ne­žno­sti, pre­ma no­vom za­ve­to­va­nju gde se is­pre­da­ju že­lje za bu­duć­nost. Prema isti­ni udvo­je­noj kao pri­log po­sred go­di­na.
Mi­lost za stre­he i nji­ho­vo mno­štvo bo­le­snih i zabo­ra­vlje­nih go­lu­bi­ca.


4

U ovoj pri­vi­le­gi­ji ime­no­va­nja neo­d­re­đe­no­sti postoja­nja i nje­nog oči­gled­nog pri­su­stva po­svu­da, kao svet, kao što je sr­ce u gla­vi i sto­pa­li­ma onog ko če­zne i ide a ne zna ku­da ga nje­go­va sud­bi­na vo­di, po­vi­nu­jem se ne­pred­vi­dljivom ro­mo­ru ta­la­sa ko­ji se raz­bi­ja o ovu ple­me­ni­tu ne­spret­nost ko­jom ime­nu­jem svo­je i bi­će onog ko­ga vo­lim, ovo ta­ko ograni­če­no umo­va­nje u ko­me mi se či­ni da vi­dim a sa­mo naslućujem raz­log ali ne i buduće raz­lo­ge, povinujem se učma­lo­sti po­put voj­ni­ka ko­ga sa­vla­da strah, po­vi­nu­jem se snu u po­la no­ći i nje­go­voj prazni­ni, kao bo­ga pri­zi­vam to oda­no pri­vi­đe­nje koje ži­vi u me­ni i pred njim uz­vi­ku­jem zbog več­nog ku­ka­vič­lu­ka ko­ji nas is­pu­nja­va i gr­lim nje­gov strah kao da naj­zad pot­pi­su­jem pre­kid va­tre.


5

Sve smo ne­si­gur­ni­ji što nam vi­še ne­do­sta­je majčina utro­ba i nje­na gu­sti­na.
Se­ća­nje je ku­ka­vič­ki čin ka­da ni­šta ne pod­se­ća na ono što smo bi­li i svet ble­di kao fo­to­gra­fi­ja. Znam, maj­ko. Pred­o­se­ćam da si i ti umor­na. Da je opa­snost ma­nja kad si dete i da u svo­jim ru­ka­ma čuvaš iskon­ski strah i tu­gu pre­pu­ne kuć­nih poslova. Slu­tim tvoj umor od ve­či­te oba­ve­ze da bdiš nad mo­jom sud­bi­nom i vla­sti­to odu­še­vlje­nje uprkos te­bi sa­moj i mo­joj sla­bo­sti, kao da ni­šta ne bi mo­glo da se do­go­di a da bi planovi mo­gli da se ostva­re ono­me kom ko­ža puk­ne da ih sa­ču­va.
Ipak, i da­lje se vra­ćam se­ća­nji­ma i pri­jat­nom popodnev­nom dre­me­žu.
Ne­mam ni­šta od sa­da­šnjeg ži­vo­ta baš kao što i ti ne­maš ni­šta od mo­jih go­di­na i mog po­ku­ša­ja da bdim nad tvo­jom pr­o­šlo­šću.
Maj­ko, šta da ra­dim sa sve­tlom i obe­ća­nji­ma? Gde da se vra­ti te­lo kad od­ra­ste i kad mu sno­vi i ode­ća oma­le? Ka­ko da iz­beg­nem da ne bu­deš vi­še tu kad sve­mu do­đe kraj i kad ne bu­dem zna­la ka­ko da ućutkam pri­vi­đe­nja?


6

Još tu­žni­je je ne zna­ti da pra­ši­na kr­va­ri upr­kos po­ža­ri­ma. Pe­peo ža­ra ko­ji se već na­hra­nio ži­vim drve­tom, či­ta­vom nje­go­vom ko­rom. Ni­je pla­men bio tu­žan, već pr­sti pre­pu­ni na­me­ra, sna­ga kao je­di­ni raz­log na­su­prot smr­ti, mr­žnja, ne­spret­nost s istinom i u obe ru­ke. Ko­me svo­ju moć pre­da­je dr­vo, od ko­ga oče­ku­je da do­đe do nje­go­vog ko­re­na i tu se sme­sti? Šta zna kad se gle­da u nje­mu i u po­sled­njem li­stu nje­go­ve krošnje. Ži­vim, ne bi­ti živ zna­či iz­be­ga­va­ti onog ko nas vo­li kroz po­gled, ot­ku­caj, ki­se­o­nik pro­li­ven u sva­kom be­zna­čaj­nom ko­ma­di­ću uni­ver­zu­ma.
Ko će ču­ti ka­ko dr­vo otva­ra pu­ko­ti­ne u ze­mlji koja ga pro­ži­ma. Ko će zna­ti šta mu dr­vo uz­vra­ća? Još tu­žni­ji su umo­vi ko­ji na­va­lju­ju s ide­jom, plodom ži­vo­ta sa­že­tog u na­pu­šte­noj lo­gi­ci, isto kao ne­zna­nje, bes, ute­ha zbog po­sto­ja­nja me­đu jed­na­ki­ma. Zar ni­je de­lom ma­te­ri­ja bez gla­sa što nas okru­žu­je? Bes­ko­nač­na je su­šti­na čo­ve­ko­va a njego­ve dve no­ge kao pot­pis bo­ga ko­ji ga je na­pra­vio a ne sve­tlost ili so ili le­de­ni ve­tar. Još tužnije je bi­ti iza­bran bez lju­ba­vi, bo­žan­skom sušti­nom ne­po­sto­je­ćeg oca.
Tu­žne su to stva­ri. Dr­vo ni­šta ne ko­šta da sluti, da­je, sen­ku ne ko­šta pro­la­zni sjaj ko­ji je čini sen­kom, a ne že­nom već sen­kom i ne blje­skom. Stva­ri su kao nji­hov izgled, ni zbog njih, ni zbog istih ot­ku­ca­ja ni zbog vi­si­ne. Još je tu­žni­je ne izgubiti se i ne tra­ga­ti za be­smi­slom dok svet te­ži ka pe­pe­lu, pra­hu kao po­sled­njem do­ga­đa­nju ko­je sa­dr­ži ve­ru i pre­zi­me­na. Još tu­žni­je je oglu­ši­ti se na po­vi­ke iz­nu­tra ko­ji se di­žu i va­pe za vo­dom. De­čak i nje­go­va tu­ga su prog­na­ni. Obi­lje ko­je te­ži ka tuzi. Tu­žna je bu­duć­nost u sa­da­šnjo­sti i čitavo nje­no de­tinj­stvo. Još tu­žni­je je probuditi se na si­voj mr­lji i ugle­da­ti mr­lju.




NE­MA­JU SVI GRA­DO­VI GA­ZDU

Na uli­ci, star­ci sa šta­po­vi­ma i psi na nji­ho­vim po­vo­ci­ma upor­no na­sto­je da obe­le­že kraj sed­mi­ce i nje­go­ve bu­re, da uda­re pe­čat sva­koj ne­de­lji opraštaju­ći se na krat­ko od Bo­ga. Po­red njih, ostaci jed­ne, tek pro­hu­ja­le no­ći, zvo­ne kao šu­plja li­men­ka i kao sramo­te da­te u dru­gom rit­mu, kao da je svet po­de­ljen na dve po­lo­vi­ne a ži­vot ko­lič­nik izme­đu od­ma­zde i tro­še­nja vre­me­na: si­ro­va neizvesnost da l’ ćeš se kući vra­ti­ti živ
i zdrav.


8

Ži­vot je sa­vr­še­na neo­d­luč­nost ko­je se upor­no drži­mo nauštrb da­na i do­ba i stva­ri ko­je su je­di­no bit­ne. Sa­vr­še­na neo­d­luč­nost u ko­joj bi sve mo­glo da bu­de dru­ga­či­je i konač­no sve je na­lik ne­če­mu dru­gom i sa­mo je dru­gi na­čin da se bu­de ni­ko.


9

Pre­pu­štam ti isti­nu mi­sli bez vre­men­ske li­ni­je da je kva­ri, pro­jek­to­va­na sen­ka gla­sa po be­lim zidovima vi­zi­ja, na­pe­ti po­kret ko­pa­nja po se­bi i po svo­joj pra­zni­ni, ži­vot na sta­ni­ci gde se ru­ke tre­su pred sve­tom. Pre­pu­štam ti jed­no sr­ce i je­dan no­vi puls uskla­đen sa tvo­jim pul­som i je­dan san o na­gi­bu s naj­vi­šeg vr­ha gla­go­la; či­ta­vo brat­stvo neodlučnosti, sum­nji, in­ter­va­la, i je­dan san na po­la ko­plja iz­o­bil­ne no­ći bde­nja. Prepu­štam ti poslednji ri­zik i nje­go­vu mla­ku oso­bi­nu da nas zbliži, ži­vot na polovi­ni pu­ta i bol ko­ji predoseća, zde­la mo­jih dla­no­va i nji­ho­vih paralelnih li­ni­ja i nji­ho­vog pro­sto­ra, ob­lik u kome ova­plo­ću­jem taj raz­log, još uvek ta­ko beznadežan, i ne­žnost.


10

Ovo ti je de­tinj­stvo: imaš nok­te cr­ne od na­de i razum što ku­ca međ ru­ka­ma. Tra­gaš za ho­ri­zon­tom u sva­koj no­voj ra­ni i iz­no­va je li­za­ti. Vi­tlaš sav čelik jed­nom ru­kom da bi po­be­dio u bor­bi do smr­ti pro­tiv va­zdu­ha. Gle­daš ožilj­ke čvr­sto uve­ren da si he­roj.

Pre­vod sa špan­skog Želj­ko Do­nić i Sne­ža­na Jo­va­no­vić


*

Ma­ri­ja Al­kan­ta­ri­lja, Se­vi­lja, 1983, di­plo­mi­ra­na žur­na­list­ki­nja, ob­ja­vi­la je po­et­ske knji­ge Qui Scri­bit i 7 da­vlje­ni­ka na kop­nu (Qui Scri­bit i 7 Naúfra­gos en Ti­er­ra, Dip. Hu­el­va), zbir­ku Mo­tiv je naj­ma­nje bi­tan (El Mo­ti­vo es lo de me­nos, Hu­e­bra), tom vi­zu­el­ne po­e­zi­je Vo­da tvo­je sen­ke (El agua de tu som­bra, Mu­sa a las 9), na­gra­đen Na­gra­dom za mul­ti­me­di­jal­nu po­e­zi­ju Po­e­mad, te ne­dav­no zbir­ku Ona: zi­ma (El­la: in­vi­er­no, Valparaíso Ed.).

Nje­ni umet­nič­ki ho­ri­zon­ti su da­le­ko ši­ri i uklju­ču­ju au­dio-vi­zu­el­nu umet­nost, sli­kar­stvo i fo­to­gra­fi­ju. Ra­do­vi su joj iz­la­ga­ni u ga­le­ri­ja­ma sa­vre­me­ne umet­no­sti ka­kve su Co­lo­ri­da Art Gal­lery (Li­sa­bon), Ca­ro­li­na Ro­jo (Sa­ra­go­sa) ili Slowtrack  (Ma­drid), pod upra­vom Mar­te Mo­ri­ar­ti; uspe­šno sa­ra­đu­je sa iz­da­va­či­ma i me­di­ji­ma, kao što su Le Mon­de di­plo­ma­ti­que ili El Rap­to de Eu­ro­pa.

Tre­nut­no ru­ko­vo­di Ra­di­o­ni­com au­to­bi­o­graf­skog pi­sa­nja na Uni­ver­zi­te­tu u Ka­di­su.


Slika sa fejsbuk profila Marije Alkantarilje
Prethodni Post Idući Post