Još uvek nije poslato pismo
Još uvek nije poslato pismo
moje poslednje želje
Još uvek nije poslato pismo
moje poslednje želje
sneg škripi, duša je zaleđena
sa kovertom plave boje pogrešno
čekam u redu za podizanje paketa.
Hiljadu polizanih markica
ravnodušnosti moje
lepe se na čelo poštara
koji ulazi kroz kapiju da se ugreje
i popije samo jednu dunju
dok otresa psa sa nogavice.
Još uvek nije poslato pismo
moje poslednje želje
Žuto sanduče je zaključano
red se ne pomera,
ljudi su zastali u trenu
dahću jedni drugima za vrat
i nervozno psuju život.
Mimohod poezije IV
Jednom se živi – rekao je
Jednom smo mladi i lepi
A ljudi komplikuju, gnjave, dave
Ljudi pričaju, dodaju, oduzimaju
Mrzim ljude
Mrzim komplikacije
Mrzim tugu
Uspori, nemoj tako, zastani, zaustavi se
Život je čin između dve predstave
Između tvog tužnog i srećnog lica
To je postojanje nepredvidivosti
A ti zuriš u taj prokleti računar
I četuješ
Četuješ
Koji će ti to?
Izađi iz kutije, vidi svet
Oseti atmosferu i onu ružu koja zri
U Limanskom parku
Oseti moju ruku na grudima vremena
Kako ti miluje kovrdže u mimohodu poezije
Oseti i voli moj crni mladež noći
Koji te ljubi strasno
i ispija kao poslednju kap crnog
I ne zaboravi da je svemir rasturio komadiće
Srca koje sam ti pružio na dlanu
A zaista želim da te imam
Pod nepreglednim belim nebom
I crvenim oblacima od tvog ruža
Ispisala si poslednju poruku
Da želiš i ti mene
Onako kako se samo ušećereni poznamo
Jer zajedno trajemo dugo već.
Pod istim
književnim nebom
u jednoj te istoj ulici živi veliki pesnik
i jedna mala književnica na početku karijere
drvoredi su srušeni, igralište izrovano, temelji postavljeni
Izgradnja se nastavlja
sneg je napadao te zime,
temperatura
je bila ispod nule
kiša nikako nije dobrodošla
samo bi napravila još veći problem.
u jednoj te istoj zgradi živi veliki pesnik
upamćen po jednom gradu, Mostaru
i nekom ženskom biću koje je voleo
u toj istoj zgradi živi i
jedna mala književnica na početku karijere
koja sanja neke velike snove hodajući
u nekim belim lakovanim cipelama
sa pogledom uprtim ka budućnosti.
nikada se nisu sreli njih dvoje
iako odavno žive u istoj ulici
u istoj zgradi
i pod istim nebom
pod istim književnim nebom žive.
kiša nikako nije dobrodošla
samo bi napravila još veći problem.
u jednoj te istoj zgradi živi veliki pesnik
upamćen po jednom gradu, Mostaru
i nekom ženskom biću koje je voleo
u toj istoj zgradi živi i
jedna mala književnica na početku karijere
koja sanja neke velike snove hodajući
u nekim belim lakovanim cipelama
sa pogledom uprtim ka budućnosti.
nikada se nisu sreli njih dvoje
iako odavno žive u istoj ulici
u istoj zgradi
i pod istim nebom
pod istim književnim nebom žive.
Nataša Bundalo Mikić je rođena 1983. godine u Novom Sadu.
Gimnaziju opšteg smera „Laza Kostić“ u Novom Sadu, završila je 2002. godine, a diplomirala na Filozofskom fakultetu, odsek – Srpska književnost i jezik, 2012. godine.
Piše poeziju i prozu, a pored toga, bavi se lekturom i pisanjem recenzija. Pesme su joj objavljivane u časopisima i zbornicima.
Objavila je dve knjige: zbirku poezije „Ginevrin šapat“ , 2015. godine i roman „Lakovane bele cipele“, 2016. godine. Obe u izdanju Banatskog kulturnog centra.
Vodila je Sedmi Evropski Fejsbuk pesnički festival u organizaciji Banatskog kulturnog centra na salonu knjiga, na Novosadskom sajmu, 2016. godine, a radila i kao moderator programa poetsko-muzičkih večeri. Radi kao sekretar Društva književnika Vojvodine, čiji je i član.
