Idući za Sintru Bajron se porečkao sa društvom. Nisu mogli da se slože kojim putem treba da se vrate. Njega je naročito ljutilo što u ovakvim slučajevima vidi uvek, po očima svoje posluge, da ona ne odobrava njemu nego njegovom protivniku.
Čim su prošli kapiju parka, on je pustio društvo. Bila je nedelja. Čula se svirka odnekud. Da bi izduvao srdžbu, pretrčavao je basamake odmahujući onom kraćom, romom nogom i zaboravljajući da izgleda smešan kad trči. Pred njim su se otvarale sve nove terase, sve novi putevi i sve širi vidik: dvanaest milja zelene ravnice uokvirene pojasom mora i beskrajem neba. Nije osećao napor. Činilo mu se ne da se penje nego da raste. Nigde živa stvora. Ni ptice nije bilo. Mislio je: najposle, evo jedna zemlja u kojoj je samoća vesela!
Hitajući tim stazama urezanim u bedeme i sa stalnim izgledom na daleke vrtove i još dalje more, susreo je iznenada jednu devojčicu neodređenih godina. Stojala je na ivici bedema, pored jedne male kamenite stražarnice koja je bila napuštena i prazna. Iskrsla je tu pred njim neočekivano, kao poslata odnekud, od nekog, sa nekom porukom. U čistoj haljini od bela platna sa zagasitim poluafrikanskim licem, malim nosom širokih nosnica koje odaju neposrednost i sa pametnim očima punim zdravlja i veselosti. Ona pozdravi stranca nerazumljivim rečima, posve stidljivo i tiho, ali u njenom glasu i pokretu bilo je nečeg što je više od običnog pozdrava, iako nije znao čega. Odzdravio je i zaustavio se. Zastade i ona. Njihala se lagano i gledala ga, nasmejana, pravo u oči, vlažeći jezikom uvek suve usne. Ništa nema uzbudljivije od usana ovih portugalskih žena! One imaju nešto i od vegetalnog i od mineralnog sveta. Nepravilne kao slučajno raspukla voćka, one pokazuju od kakve je vrele, tamne i slatke krvi ponutrica ovog sitnog a dozrelog tela. Tek na krajevima one su malko modelirane kao usne u žena kavkaske rase, ali i ti kutovi usana gube se u neodređenoj senci, kao pazušci na lišću bilja.
Mislio je: mora da izgledam strašno smešan i nesiguran, kao čovek nejasnih namera. Svim silama je nastojao da izgleda bezazleno i neusiljeno. Svim silama, u koliko je još raspolagao njima. Jer on je iznutra sav bio u plamenu. Čini mu se: sve što jej celo njegovo biće od uvek tražilo, i mnogo više, našao je sada na ovom zelenom visu. Nepoznato zlo koje ga je oteralo iz Engleske i šibalo svetom kao da ga je s planom isteralo ovamo.
Nad dvostrukim ponorom, onim od sive stepe i zelenih padina i drugim od svega što nije dozvoljeno ni mogućno a što je njegova večita žeđ, njegova uobrazilja, uzbuđena visinskim vazduhom i blizinom žene, letela je smrtonosnom brzinom. U munjevitim vizijama koje su se raspaljivale na ovom malom stvorenju, kao požar na čobanskoj žeravki, Bajron je po prvi put imao sve ono što snovi obećavaju, što žene nikad ne daju, i što život stalno oduzima. Sve je to jurilo sada kroz njega, zajedno sa zahuktanim krvotokom.
Ali odmah zatim gasio je svaku želju i nekom oslobođenom, novom i svetlom mišlju obuhvatao ovo živo i nasmejano ljudsko stvorenje, a ta ga je misao ispunjavala nekim beskrajnim stidom i snebivanjem i bezgraničnim poštovanjem prema ljudskoj ličnosti, najvećoj živoj svetinji.
I za sve to vreme on je tapkao u mestu ili sporo obilazio oko devojčeta koje se opet neprestano okretalo prema njemu ne odvraćajući očiju od njegovog pogleda i pazeći na svaki njegov pokret. Bajron je mucao neke slogove. Činilo mu se da i ona nešto govori. Tako su se gledali a obilazili kao dve zverke, mala i velika, koje se njuše i posmatraju pre nego otpočnu čudnu igru u kojoj se glade i vređaju naizmence. I dok je tako kao omađijan kružio, sva njegova čula radila su pojačanom snagom i brzinom. Video je njenu čistu beonjaču kakva se nalazi samo kod primitivnih, posve mladih žena i njene osvetljene zenice kao od topaza. I na odstojanju je osećao, i to potpuno odvojeno, zadah njenog mrkog tela i suve kose i miris bela platna njene haljine izbeljene na suncu. Izgledalo je da se čovek umnogostručava i da mu svako čulo živi za sebe i takvim intenzivnim životom da to znači u isto vreme i bogaćenje i smrt njega kao ličnosti. Sad je mogao kazati da zna šta je to istinski trenutak zanosa i zaborava! U paklu koji je u stvari život svakog čulnika, ovakvi trenuci su retke i neočekivane oaze na kojima nema stanka ni zadržavanja.
U svom potpisu imao je jednu malu jedva primetnu crtu koja je označavala ženu sa brega u Sintri. Limun, so, ulje i malvasija označavali su njeno biće. On je mogao za ručkom od dvadeset osoba da dozove zelenu Sintru i njeno Malo stvorenje, igrajući se neprimetno sa dva zrna soli između palca i kažiprsta. Gde je najmanje nalazio to je bilo u licima, rečima i pokretima žena.
U tom trenutku, iz mrkih žbunova u kojima se gubio put, Bajron je začuo glasove ispod sebe. Trgnuo se kao probuđen i nastavio svoj prekinuti trk uz strmu putanju, ostavivši začuđenu devojku gotovo bez pozdrava.
Lutao je još dugo uskim stazama i obroncima. Na kraju su ga te staze i oštra nizbrdica sačekale pred dvorcem ispred koga je krenuo. Na kamenitim klupama društvo je već čekalo.
Vratili su se u Lisabon istim putem kojim su i došli, kako je predlagalo društvo i čemu se Bajron ranije toliko protivio. Sad nije rekao ni reči. Bio je uopšte miran kao jagnje i pun neke fine pažnje ne samo prema ljudima nego i prema predmetima.
Idućih dana živeo je u najmirnijem i najlepšem snu svoga života. Bosonoge lisabonske ribarke, koje su se podgurkivale i smejale gledajući ga kako pored mora sam sa sobom razgovara, nisu imale pravo. On nije bio sam ni razgovarao sa avetima. Govorio je ljudskom licu koje živi u Sintri, ima svoju krv, svoje srce, svoje oči, i verovatno i svoje roditelje, svoju kuću, svoje ime. Ali, to je manje važno. Mislio je da je nazove imenom voćke ili minerala, ali je odustao, jer mu je izgledalo da bi to značilo umanjiti je i ograničiti. Navikao se da je u mislima zove Malo stvorenje – Little creature – ali to nije izgovarao kao reči. To je bio jedan cigli kratak dah iza sklopljenih usana, koji je samo doticao nepce pa ipak bio dovoljan da je označi celu. Tu na nepcu Bajron ga je ljubomorno zaustavljao i čuvao kao slast u sebi.
Posle izvesnog vremena napustio je Lisabon, pa Portugal. Gledajući druge zemlje, govoreći sa ljudima i šaleći se sa ženama on je čuvao i negovao svoju tajnu, sakrivao je pod rečima, stvarima i likovima i mogao da uživa u njoj a da se ne oda ni malo. Izvesne reči u govoru vezao je za nju i kad god ih neko izgovori pred njim, on kao nevidljiv nesmetano uživa u njenom prisustvu. U svom potpisu imao je jednu malu jedva primetnu crtu koja je označavala ženu sa brega u Sintri. Limun, so, ulje i malvasija označavali su njeno biće. On je mogao za ručkom od dvadeset osoba da dozove zelenu Sintru i njeno Malo stvorenje, igrajući se neprimetno sa dva zrna soli između palca i kažiprsta. Gde je najmanje nalazio to je bilo u licima, rečima i pokretima žena.
Dodir sa njom, u sećanju, lečio ga je i čuvao od svih susreta, od žena, od života samoga. A u naročito srećnim trenucima, za sutona na atinskim ulicama, dešavalo se čudo, istinsko, neobjašnjivo i neopisivo: zeleni breg u Sintri pretvarao se u nebesku svetlost bez kraja, njegovo romo trčanje u bezglasni dugi let, a sva čulna groznica toga susreta u čist podvig duha bez bolne svesti i granice.
To je trajalo otprilike godinu dana. A onda je Malo stvorenje počelo da gasne i bledi kao priviđenje i san u zoru, i da postepeno gubi svoju moć. Bajron se osećao osiroteo, očajan, nemoćan. Ponovno ga je podigla zla matica i ponela niz život i ponovno su učestali susreti i sudari sa kojima je, kao senka, išlo gađenje. I sve je bilo još teže, i bolnice nego pre doživljaja u Sintri, jer mu se sada činilo da krvnički zakoni života protežu svoju moć i u carstvo mašte, i da od njih nema ni bekstva ni spasa.
Slika: Kantina Lord Bajron u Sintri danas
