Menuet
Krisji Nepomuckoj
Ruku svoju mi daj, kovčežiću. Konjić
već se propeo i zvecka čamparom
kočijaš lobanju gnječi kolenom
zarđalom trubom duva u vetrić.
Kreću kola, točak blato baca,
pod ponjavom trulog baldahina,
opa-opsa-sa! Svira tambura,
trebimo je od slepih moljaca.
Gle, kovčežiću, eno groblja tamo
predahnimo pod onim bagremom
kad grinjave rite ogrnemo
fino ćemo da se ispričamo.
Pohodiće nas glodar i buljina
i šugavi šalaj raskeženi,
potkornjak u vratima svrdlaće
ko da leleče, kovčegu moj mali,
ko da leleče...
Blagost
Tako meko - peva to Erta Kit,
tako mačka hoda po strujnoj žici,
i paljica polovinom note skita -
marcipanski osvit to čini zenici,
i ti me obaraš galvanskom rukom,
tako meko...
Tako meko - pokopali su mrtve od kuge,
tako se dželat umili plačnoj satari,
zubar tako vadi zube, ko da su od gume,
čovek iz sveta ljudi prelazi na stvari -
i ti me obaraš galvanskom rukom,
tako meko...
Franc Kafka
„Umro je od straha”
Tako je stajalo
A svuda su bili zidovi i limovi –
I stubovi dima – natapirani uvojci
Iznad krovova preneraženih rakȁ.
Pisao je preobražaj ljudi u štakore,
I ovalne oblake kao kula plaha,
Deklinirao mučenja
Konjugirao torture –
Gramatičar straha.
Gde se rodio?
A rodio se nežno –
I ko svaku bebu hranili ga – na flašicu
Nad zemljom je ugledao zelenu vešticu
Krezavu sisu vadila je prilježno.
I još šusteraj, nabijanje klinova u mozak
I zidarstvo, što gipsom zatvara usta i zenice –
I neretko bi zalazio u slivnik klanice
Predano slušajući pljusak.
„Umro je od straha”
Tako je stajalo –
Ispisali su ugljenom noćni zvižduci
Mera epohe takvi su proroci
Iznad krovova preneraženih rakȁ.
(Novembar)
Lepota smernosti
Tebi knez brkati –u krznu od samura –
Tebi trojka s rogom, kratež i zečetina,
Il rozbratna tebi iz činije prstima
I zlatna usta kad mljacka se hladetina
Ovde su neophodni koketni medvedi,
Izlaziš iz krzna – Venera iz talasa,
A taj mužić doguzak ko haringa petkom
Sav posut lirikom i pepelom lamenta.
Volim mrak kad ulazim u tvoju belinu,
I tu sreću veliku gramzivo dohvatam
Uz nogu ti priljubljen postajem bezazlen
I u snove neporočne tonem, poslušan.
Ljubiti se
Ta crna žena – uska – sa štiklama do neba
U samo praskozorje ljudskog roda
Uzvine ruke ko alatke od srebra
I moju glavu oprezno (!)... ljubi ko labuda.
Samo, tada bila je prljava... I govorila bi lj u b a v,
I hodala na kiši tako smelo
A sad je ta žena Njena nevolja,
Koja nosi elegantno telo.
I samo kad su kiše, kad su kiše prave,
I samo kad sneg je – pršić lak –
Vraća mi se ta žena u ruke mastiljave
I vanilije cveta otkriva jezičak.
Vama, Gospo
Iz tvog plehanog lončeta
Gorki čaj gustiram, gospo –
I tvog pacova pomazim,
Kad mi se nozi prikrada –
Il toročem sa žaračem
Il se rugam karbituši:
To je dama ordinarna
Tvoje dvore ne krasi.
Prekrasna je tvoja štroka
Sa sazvežđem zlih paukova,
U podrumu tu krepava
Slanininica na kukama.
Vlastelinko moja feudalna,
Tvom majuru poklanjam se ja
Tvoje kose večit sam vazal
Tvoga rebra podanik vazda...
Prevela Milica Markić
Izdanje PPM Enklava, Beograd, 2019.
Fotografija: Marijan Sokolovski, 1973.
