M-48
Ništa to ne valja
Radovanovićeva
spora si kao puž
trebalo bi te po smrt poslati
tebi ni ne treba da štopujem vreme
čitava dva minuta
ne možeš da rasklopiš običnu pušku
tako ni sebe nećeš umeti da odbraniš
a kamoli svoju zemlju
govorio je nastavnik opštenarodne odbrane
kog smo zvali Sapunče
jer tako je i izgledao –
glatki mirišljavi sadista
kakvi su obožavali prosvetu
naročito odbranu, fizičko i marksizam
jer godina je hiljadu devetsto devedeseta
a vi ste obesna omladina
putujete u Grčku na ekskurziju
niste ništa teže od olovke digli u životu
samo su vam original najke u glavi
petstokec i longplejke iz Londona
a to što đavo i neprijatelj
nikad ne spavaju
i što moramo da se spremamo
kao da će sutra početi rat
to vas baš briga
i ništa to ne valja
Radovanovićeva
zvoni iz provalije
trideset godina je prošlo
ti ni sebe nisi umela da odbraniš
kamoli svoju zemlju
Spalili su nam kuće
poubijali bližnje
od imovine posedujemo
sunce nebo mesec
i kao šuplju trsku pobodeno
u zemlju punu kostiju
telo ovo
ali živi smo
kažu u logoru
glava je ipak
na ramenima
diši zato
lobanjo
diši
gola kožo
Mrtvi iz sna govore –
pitaš gde smo
i kako smo?
Otplovi na pučinu
i tu baci sidro
plutaj na šavu dva ništavila
da vidiš kako smo
i gde nam je svima dom:
isto kao i vama
na rubu
gluve
jame
Vrvež
Pošli smo kao i svi
u urbanu trulež
u krcate pustinje
rekli su nam da tako treba
radili smo jeli spavali
ja pa ja pa ja pa ja govorili
glagoljali smo stalno
kao i svi u termitnjaku
brižljivo smo
u dupljama nebodera
negovali svoju propast
nešto je ipak počelo da grebe
pukotina je počela da se širi
strah je iza rebara
titrao svaki dan –
da to smo mi
kruna stvaranja
bučni i prazni
kotlovi i grotla
Vlajne
Neko mu je sudbinu
u devet čvorova zavezao
Neko mu je muškost zaključao
mora da mrtvaca niste dobro čuvali
neko je iglu iz kovčega ukrao
neka ga je krišom iz osvete probola
urekla ga da kopni dok ne skapa
Neko mu zavidan na sreću
neko mu sveću od crnog voska pali
Nego crnu kokoš da zakoljete
živom vodom ispod bukve da se okupa
Prag da podignete i mačje kosti da otkopate
umršenu vunicu sa tarabe da sklonite
bosiljkom da se stalno umiva
Uvek crven konac da nosi
ikonu i šećer i pramen kose da mi ponesete
Sve je to žensko maslo
Poslednja želja
na taj žal ležem
sa mene gole so ližeš
danima ne ustajemo
noću u nebo propadamo
peskom se ogrnemo
u uvali nas zagrljene sahrane
galebovi lobanje nam glođu
ribe nam kroz oči plivaju
more nas srećne žvaće
kosti nam oprane
obali vraća
Fotografija, Bor Magazin
