Cvrkutanje srca u pokrajini Srđan
Srce mi je prvi
put zacvrkutalo na Kosovu,
između Prištine i Gračanice
onoga dana kada me je majka
prislonila na grudi
i rekla
ovo je moja
pokrajina Srđan,
moj Cvrle!
od tada,
moje srce cvrkuće
u pokrajini Srđan
tamo gde su sve enklave
ovoga sveta,
gde su svi Orahovci, Štrpca,
gde je Palestina,
Nagorno-Karabah,
Južna Osetija, Abhazija
i ujgurski Sinkjang
gde deca jurišaju u igri
jedni na druge
ali umesto kamenica i šljiva,
koriste praskave metke
i gde im srca
stanu sa cvrkutanjem
u pokrajini
njihovog nevinog zaigranog tela.
Gazivode
Lopoč na površini mirne vode
i mreška se šaran
u plavetnilu neba
otvorenih usta,
kao ta riba tamo
daleka
krljušt sa sebe ljuštim i gledam
u brata
on gazi, gazi po vodi
Bože
gazi i pjeva
„džanum zađe sunce“
u klokotu vode
pastrmka snijeva
da ovaj svijet
na svojim perajima
spasava
a brat umjesto „džanum zađe sunce“
on sada
„akšam geldi“
huče
i u oku mu Metohija i Šćipnija
cijela
Hristova piljevina
Jesenjim krikom
bio sam progonjen u ulici tihouhanoj.
Položili su me u hrastovo gnezdo
pokrivali su me
zelenim listom,
vlažnim vunenim prekrivačem
u Palestini.
Otkuda hrast u Palestini?
Uh, izvini!
Praštaj, crkvice, praštaj!
Tamjan crta fresku,
Sorzeca mi dane.
Bio sam obložen
dečijom vikom, umoljčanim ćebetom,
i vrt sam video obršćeni...
Obrstile ga koze,
zajebi ini.
A u toj ulici tihoj
radio je motor
na nekoj mašini...
Drva su sekli
i tad poželeh
da zaspem u mekoj Hristovoj
piljevini.
Momzen
Verujte mi, govori luteranski pastor meštanima sela
Kuštilj u Južnom Banatu.
Verujte mi, potomak sam Teodora Momzena
koji je napisao „Istoriju Rima“ te vam se ovde
ispred mesne zajednice
ispovedam zato
što i ja
kao i moj deda
mislim isto
Slovenima treba glave zdrobiti,
treba im u krošnje pokisle na sivom nebu
izložiti džigericu i pluća!
To li se ti bojiš dvoglavog degenerisanog orla
o kome i naš Banaćanin Šajtinac u „Hadersfildu“ zbori?
Je li, pastore?
Upita meštanin, na hleb mirišljavi Vlah.
Ne, ali bojim se ovog koji upravo dolazi
da popravlja vam crkvu, menja crep i ispravlja
nakrivljen
rumunski krst.
Njega se bojim,
jer on je Ciganin, a za njega su isto
i polumesec, križ, Buda, Krišna... Ma i sam Vrag. Dvoglav je.
I Bismilu on prouči, ezanu se poraduje, Đurđevdan slavi i Jevanđelje popuje
i bos po trnju korača mlad.
A duša mu je duboka kao jama u kojoj na dnu ljubičasti
je lotosov cvet.
Momzen izvadi knjigu,
okreće list da pročita Teodorov rečenicama ispisan pruski trag.
Vlah izvadi hleb iz džepa,
dade mrvice vrapcima
a ostatkom kvasca i brašna nahrani Ciganina Nazifa,
i Momzen u licu
ionako beo
posta vidno bled.
Na temenu kippah*
Darku Cvijetiću
Sarajevo 05.07.2019. – Novi Sad 07.07.2019.
Gomilali su se oblaci
i obrazovali snežnu planinu
s tamno plavim kotlinama i klancima
slutilo je na oluju
pucalo je
munjilo je
gledao sam ih isprepadan,
na sigurnom,
odvojen autobusnim staklom
i setio se detalja iz detinjstva
kada molim majku
da mi namaže marmeladom
što manju krišku hleba
jer samo što nisu počeli da nas
zasipaju bombama.
sirena je
cvilela
Sad znam da su me štitili upravo
ovi olujni oblaci
i ono parče hleba s marmeladom
jer, može li iko da puca
na džem?
na dete može
al na džem, na marmeladu,
musavu malu dečiju bradu
ne može.
bome, ne može!
kričem u sebi.
Tad munja oduzme
gromu zbor.
*Kippah - je ime kapice koja se nosi u znak poštovanja tradicionalnog jevrejskog običaja pokrivanja glave.
Doma
Vratio bih se doma
gde moj otac sedi
sam i razmišlja
u mirisu memle,
mota duvan u Igline papire
i stavlja ga u muštiklu boje zemlje.
Ćutao bih sa njim.
Čekali bi majku
da dođe iz Kosovske Mitrovice
pa bi onda smušena usta otvorili
i sa njom o
bilo čemu porazgovarali,
malo joj se možda dodvorili,
pravili joj ćef...
O nečemu bi već prozborili.
Ispred te kuće,
tačno tamo gde je prozor moje
spavaće sobe
ima puno zelenila, cveća, višanja i trešanja.
S listova kaplje voda
i udara u beton
dubeći dupku
minimalnu.
Vratio bih se doma
da u potpunoj tišini
vojvođanske ravnice
posmatram lišće, cveće, trešnje i drveće,
slušam kapi koje sa
cvetova kaplju
dok otac i ja čekamo
majku.
Slikovnica sna
Kakva je to čudesna
svježa vodica koja prošla
je kroz korijenje i žile drveta,
kroz gusto granje
do behara.
crvena radost!
strešnjena sa svojih peteljki
pala dolje
rosom okupana
obla, sabahzorskim zrakama obasjana
trešnja,
od treskanja
naherena
ispucala,
stara.
Baka ih skuplja i šapuće mi:
majku kad su mi
polivali benzinom da je spale
nudila sam im trešnje,
nudila
zdravlje,
crvenu vodicu,
svoju prvu
djevojačku krv.
Suze mi se slijevaše,
u oku istetoviran trn
kao mikro-čip pecnut na poleđini
očnih kapaka,
na slikovnici sna.
Izvornik: Ugrušak, Arete, Beograd, 2021.
