ДРАГОМ ДЕТЕТУ
Чарлсу Латвиџу Доџсону
Θῆρά μοι ἔννεπε, Μοῦσα πολύφλοισβον Λαλίομφα
Дево одевена као Маслачак, мушки се бориш и вичеш:
„’Twas brillig, and the slithy toves
Did gyre and gimble in the wabe!“
Изнад свакога ума: Ти Премудрости сричеш!
Буктећи као Искра и титрајући као Зрачак:
„All mimsy were the borogoves,
And the mome raths outgrabe.“
Као Мачак на Гори Пламеној!
Страствено бараташ Сабљом:
“Beware the Jabberwock, my son!
The jaws that bite, the claws that catch!“
Преслатко певаш чудовишту злом!
Скрило се у свему и сваком: откриваш га и опијаш га:
„Beware the Jubjub bird, and shun
The frumious Bandersnatch!”
Мелодијом Девичанском: Лествицом Надмиомирисном!
Луде Љубави Премудрим Звоном:
„He took his vorpal sword in hand:
Long time the manxome foe he sought—”
Целиваш га Наднебесним Жртвеником!
Голубице од Огњеног Снега, док Бездан осветљаваш Дахом:
„So rested he by the Tumtum tree,
And stood awhile in thought.“
Једнако желиш да почиваш, на колену друга: Духом.
Да слушаш слатке приче:
„And as in uffish thought he stood,
The Jabberwock, with eyes of flame.“
Чије причање и њега весели.
Изнад свих простора и времена:
„Came whiffling through the tulgey wood,
And burbled as it came!“
Дух Дува у Маслачак Малецке Бескрајне Тебе:
И у Твоју Млађу Сестрицу Малецку Васељеницу:
„One, two! One, two! And through and through
The vorpal blade went snicker-snack!“
Док сви не васкрснемо:
У Бескрајној и Беспочетној Ружи:
„He left it dead, and with its head
He went galumphing back!“
У Дому Невечерњег Дана: У Недрима Оца Светлости!
II
Дух простачки, злобан и лишен дивота:
“And hast thou slain the Jabberwock?
Come to my arms, my beamish boy!“
Не схвата Чисто Весеље Тог Новог Битка.
Он на те вечнутке хули, као на издају земног живота:
„O frabjous day! Callooh! Callay!”
He chortled in his joy.“
Беснећи што су сасвим лишени: профита и добитка.
Чаврљај, Вечна Девојчице, од очаја спаси Најдражег Друга:
„’Twas brillig, and the slithy toves
Did gyre and gimble in the wabe.“
Срце: што га нису завеле лажи безумног света.
Ох, блажен је добитник тог највећег Венца, Зденца и Блага:
„All mimsy were the borogoves,
And the mome raths outgrabe.“
Несагориве Купине: Срца Једног Детета!
III
Зато одлазите, не ждерите ми душу – зли дуси: као хијене!
„„One, two! One, two! And through and through
The vorpal blade went snicker-snack!“
Ослобођене не кушајте, слатким ропством – бесмртне: али бесрамне, и мртве сене.
Ипак, љубљени! Љубављу слутим – да слутите и ви – какви су Будући Златни Часови!
„He left it dead, and with its head
He went galumphing back!“
Зар не, ви сте душе и без душе? И Смарагдног Мора Будући Шапати?
Гледајте: већ нас све, и радосне и растужене
„And hast thou slain the Jabberwock?
Come to my arms, my beamish boy!“
Купају Вечни Осмеси, и Недремане: Уплакане Зене!
О љубичасте промаје у свили црвене зиме огромно зајапурене!
Блаженства нас већ Лудо Љубе: Уздасима и Уснама Вечног Небеског Хора:
„And hast thou slain the Jabberwock?“
У дечијим срцима Дими се Највиша Гора: одјекују тихи шапати и громке трубе –
Од умиљења дрхтимо, и стискамо зубе: и пре него што Сване – Бесмртности Зора!
„Come to my arms, my beamish boy!“
ПРИЈАТЕЉСТВО
Док ходасмо таласима удишућ sirocco,
Мелстром дечјих душа груну: исон, и тремоло.
Слатка Муза свирала је уздишућ дубоко,
Сви делфини нас љубљаше: заиграсмо коло.
Мили Ангел певао је њишућ се ко дрво,
С свих рамена бацио се у смарагдно дно:
У примрачном огледалу с безданом се рво,
До дна слана шампањац је испио: Високо
Превечним Пољупцем: Муњом сред рогова вала,
Атолима трилиона звезданих корала,
Вечним Млеком: лествицама у подножју Трона,
Од Сунаца прекипелих излио је Звона!
Ластавице одјекнуше баршунасте крви,
Златних коса: стада муња у Осмеху Грома.
Плавом Ружом Круна сину што сва срца мрви,
У Пехару Бесконачном Беспочетног Дома:
Срца-Сунца Блеште: с Крвљу љубе се: ко Трубе
Плачу, Делфини су: Скачу: Насмејана Мана!
Узнесени Палатама: дисасмо Дубоко,
Плодовима Оног Света сладећ се: Високо!
ГЕНЕРАЛНА ПРОБА АНЂЕОСКОГ ХОРА АРИЈА АРАХНОФИЛИЈА
Ко је човек, да га се сећаш Господе?
I.
Часна туга, и нечасна реч?
Шкргутање, час веће час мање?
Млеч: мач или плач? Смех. Оцат и мед.
Врелина смрзнуте воде. Изокренути ред.
У кристалној палати: онесвешћени силикати
И обешени Аргонаути: Астронаути?
Мемљиво руно и златно дно.
Крв, огањ и лед. (Опустошени поглед.)
Ластавице сазвежђа и галаксија роде:
Робијашнице слободе? (Царство млаког бездана.)
Зар не? – О да! Вода! И испод и изнад
Небескога Свода: Златокоси Океан Слатке Светлости.
II.
Херувими и Серафими крштавају богове: пар по пар,
У Понору Бесконачне Насладе. Олтар је нова твар:
Несагориве Купине пожар. Усијани корали приносе
Пенушаве ласте у Осмех Небеских Ружичњака: Жар
У срцима рубина – у грудима делфина, бунца: Премудрости Нар.
Шапат Грома је химна трудних јагода –
Вечног детињства Пехар:
„Ја сам Ти и Ти си ја, нема више растанака!“
У виноградима и чашама сањаре Анђели и Арханђели
Удишући нектар сазвежђа и амброзију галаксија,
Али Божији Дах их Опија и, Изнад Битија:
Они у Богу дрхте, престрављени и превесели.
III.
„О Света је ова Бесконачна и Беспочетна Ноћ,
Пресветла Ноћ Осмога Дана у Недрима Оца Светлости!
На крилима вечне младости корак нам је божански лак,
Плачући и певајући ми трчимо ка Очевој Кући.“
А ми? Ми улазимо у Надсветлосни Примрак.
Химне Тишине нас Љубе, Певају у Знају
Још пре Стварања света – изнад времена:
Омивају нас Светим Миром.
Одевени Порфиром Девичанских Муња: постајемо
Не само бесконачни, већ и беспочетни по Благодати:
Златни Тигар. У Богу:
Свако је пророк, свештеник и цар.
IV.
И ако се попнемо на небо, и ако сиђемо у пакао,
Куда бисмо се сакрили од Лица Твојега Господе?
Ми, Твоје Смрти клинови. Ми, Твојега Срца кринови.
Ми, од Твоје Крви пребели: Вечности кћери и синови?
Зар није човек, Господе, за Твоју Глад храна?
Зар није човек, Господе, Твоја Прекрасна Рана?
Зар није човек, Господе, за Твоју Жеђ вино и вода?
Зар није човек, Господе, Твоја Опојна: Страшна Слобода?
Зар није човек, Господе, за Твоју Љубав чедо?
Зар није човек, Господе, Твоја Тајна: Твоје Чудо
Што нема ни Врх ни Дно: Бесконачна Ерупција
Непроцењивог Блага деце богова: Твоје Стреле Чежња?
V.
Куда би наша срца побегла, из Твојега Срца Господе?
У пустињи, у којој Твоје Тело и Крв нису храна,
Ипак нас Храни: Твојих Неисказивих Уздисаја Мана!
Човек је стрела чежње. Љубав је Велики Ратник.
Лавина Вина: Бујица-Суза у оку-огњу: пакленог дна
Скинијa-Ружа: Ухо и Лествица Мироточивог Пужа:
Љубавни Бездан: Вртлог Крви и Мрежа од Злата сва
За изгубљена срца: Куца У Божијим Грудима.
Паука тка сан.
Мушица срца: сања.
О! Одзвања Дан!
Злато сна пада
Кроз паучину неба
У Осмех Сунца.
Вечност је – Млада
На Лествицама Сјаја:
Љубе се срца.
Ко је човек, да га се сећаш Господе?
THE ECCHOING GREEN
И уздрхтали смо до најдубље сржи свог бића, али не од страшног склада,
или од лошег пића, већ: од луде радости! Чека нас дакле заиста тежак
домаћи задатак: тим боље! Чека нас бојно поље воље: Празник Велик и
Тежак који је сам живот људски: ни мање ни више него: трка за венац бесмртности.
Чека нас дело не омеђено празнином, већ: обезграничено Пунином!
Чекају нас рајска острва: сабрана у Сабору свих светих: Откривење нове твари!
Чекају нас бесмртне нове песме и бесмртне нове химне прекрасно
расцветане широм свих висина и надвисина у понорима свих дубина и наддубина
миријада и надмиријада Вртова Лаконогог, Многокрилог и Многооког Универзума:
Лудачки Пољупци Песама никлих из маленог и нејаког пшеничног зрневља
свих наших убогих љубавних речи, слабашних муцања и шапутања, нечујних
тепања и неизрецивих уздаха: самлевених у прах и пепео: па пробуђених у
Нествореном Злату Новог Неба и Нове Земље: као Свеопшта Ода Васкрсне
Радости Непобедиве Љубави: Одар Најслађе Светлости.
Чека нас Венчање Неба и сваког осољеног и ословљеног стуба: у Обличју
Лествица Будућег Века Које неће имати ни почетак ни крај: већ ће нас
из славе у славу Узносити: са Богом Љубављу у све Нови и Нови Загрљај.
Чека нас Надпрекрасни Склад свих и свега у Богу:
Братство и Јединство целокупне творевине у Христу.
Чека нас савијање и цепање свитка старог времена и простора:
преображавање све твари из пропадљивости у непропадљивост:
Нова Земља и Ново Небо: ново Сунце и нове звезде: Нови Космос,
Свеопште Васкрсење и Свејединство – када смрти неће бити више,
ни болести, ни туге ни жалости, па чак ни сећања на зло, ни рушевина:
Чекају нас нова имена на белим каменовима исписана,
скривена стада рубинских и смарагдних Рана, блештећа
у пехарима Новог Вина: Које Превазилази сваку радост и
сладост, и сваки ум: вечно наздрављање, и поздрављање на
Вечни Празник: лудачким пољупцима.
Страшно је пасти у Руке Бога Живога: страшно је пасти
у Руке Надпрекраснога: у Руке Љубави од Које нема веће:
у Стисак Њеног Миловања: у Благодат Без Обала: бити
преплављен Нествореном Светлошћу и утопљен у Океану Радости:
Видети што никада ниједно око није видело, чути што ниједно уво није чуло,
познати што ни на један ум не дође и ни у једно срце не уђе, љубити као што
нико никада није љубио: кличући и вапијући: Ава Оче! Превише Је Дивно
Твоје Срце: Твоје Вино! Помилуј нас од Твог Миловања!
