Lako je njima
Slepi uvek znaju gde idu.
To znam sasvim pouzdano,
zbog prirode svog posla.
Ja prevodim slepe preko ulice, na raskrsnici 33.
Oni imaju hladne ruke i odsutne misli
ali uvek znaju gde idu.
Nikad ne stoje na drugoj strani
tražeći putokaze i čekajući povoljan vetar.
Ne osluškuju i ne kuckaju štapom levo i desno
da bi odlučili šta im je činiti.
Ne, to čine kupci lubenica,
ali slepi znaju gde idu!
Kažu hvala i nastave dalje ne okrećući se.
Slepi znaju gde idu i ja sam ljubomoran na slepe.
Odlaze tamo gde žele sigurnim korakom
a ja se vraćam natrag
i ponovo ću zebru imati za večeru.
Ali, njima je lako.
Takvi su rođeni, slepi.
To im je u krvi, da znaju gde idu.
Narkoleptici
U hodnicima u hodu,
u liftovima i crkvama,
vozeći taksi, berući pamuk,
prodajući bele miševe preko oglasa,
zaspu,
tek tako,
dok pokušavaju da nastave pokidane strune,
da pronađu seme suncokreta
koje im je vetar oteo
dok su se rukovali,
čuvajući decu i vernost,
prateći tragove aviona po nebu,
tragove smisla u svojoj senci,
dok potpisuju razglednicu iz pećine kraj jezera,
u pola reči utonu u san,
u pola misli, u pola sna,
zaspu i uspavaju san
i onda sanjaju kako spavaju,
zaleđeni u koraku,
skupljajući golubove oko sebe,
hraneći ih mrvama svog života,
dok se jedni goje a drugi kopne,
večiti san i podnevna gradska tišina,
među lampionima koji ne svetle
i hidrantima punim pepela.
Naši oci su složni:
narkoleptici neće otići nigde.
Prespavaće pakao i raj.
Pregaziće svet.
Što nije uspelo tolikim vojskama
uspeće mesečarima.
Što Hanibal nije mogao sa slonovma
moći će pospani sa svojim jastucima.
Jedna operska diva je zaspala u šetnji,
na stazi pod šumom
i odmah počela da hrče.
Ispod granice šarma, zaista
i lišeno harizme.
Srećom nije bilo nikoga da je čuje.
Šetala je mrtvom prirodom posađenom za slikare.
Smrt bližnjeg
Umro je tv.
Moj jedini tv.
Veče je proteklo bez ikakvih slutnji.
Ali ujutro, nije išlo.
Ne, nije išlo.
Majstor je dugo pokušavao
u maloj sobici iza servisa
punoj kostura.
Ali, nije išlo.
Ne, nije išlo.
Spustio je alat i pogledao me
poput deteta koje je nešto skrivilo.
"Umro je" - reče.
Onda me je čvrsto zagrlio
i dao mi čašu žestine.
Dugo smo pričali.
I on je izgubio auto na sličan način.
Uveče se, po običaju,
rastao sa njim u garaži
a ujutro ga je zatekao u lokvi ulja.
Odmah su mu rekli da nema nade
i da misle kako je sve više od slučaja.
"Depresija..."
nagađalo je lice iz servisa.
"Premala garaža, preširoki bulevari,
obesna vožnja, monotona vožnja...ko zna?
Sve u ovom gradu pomalo ubija."
Tv sam mu na kraju poklonio.
"Ima tu dobrih delova", reče.
Grlo mi se steglo
toliko da je zabolelo.
"I te kakvih" - jedva sam izustio.
U stan skoro da ne ulazim.
Vratila se ona nepodnošljiva tišina.
Ona što me vreba čitav život,
čini mi se.
Toliko je gusta da je vidim očima.
Uhvatila se po podu,
po zidovima i mestima
na kojima je nikad nije bilo.
Sreo sam majku i sve joj ispričao.
Slegla je samo ramenima
kao da ne razume:
"Bolje da si se oženio
nego što si čitav život
kupovao mrtve stvari".
Ali, šta ona zna
o onome ko je postojao
samo da ja ne bih bio sam?
Umro je tv.
Moj jedini tv.
Usred noći, lako, u snu,
otišao je da upozna
svoje bogove lampaše.
Veljko Lađevac
