 |
| Гинзбург Лидия Яковлевна |
Zapisi
Prizori iz književnog života
1920–1980
Zapisi iz 1970-ih i 1980-ih godina
Individualizam je u kulturi postojao kao masovna pojava (romantičari, kasnije dekadenti). Individualni individualisti su irelevantni.
*
Individualizam je u kulturi postojao kao masovna pojava (romantičari, kasnije dekadenti). Individualni individualisti su irelevantni.
*
Odajemo počasti hrabrim ljudima, mirnim pred smrtnom opasnošću. Ali kada starci koji će uskoro umreti ne misle o tome, nego o različitim poslovima i razonodi, to se ne smatra hrabrošću, već malodušnošću.
*
Nedavno sam negde – ne sećam se gde – naišla na frazu:
suština nije u tome da se ostvare želje, nego da
se imaju. Nema pitanja...
A. Kušner
Čovek sâm od sebe ne izmišlja pitanja... Ona nastaju u društvenoj atmosferi koja ga okružuje. Čak je i problem smrti neaktuelan u pojedinim vremenima, dok je u drugima neizdrživo važan. Dolazi doba kada više nema pitanja – u tom smislu da nema ni pitanja, ni odluka koje bi još uvek mogle promeniti život. Za sebe čovek – razume se, vrlo subjektivno – već zna konačnu istinu.
I meru svih pokušaja da se od nje odvuče pažnja.
Nema pitanja... Kako je dobro kada još uvek postoje nerešiva pitanja.
Pitanja čoveku sugerišu kulturni sistemi u koje je uključen. Pitanje smisla života i smrti, pravde, obaveznosti etičkog čina, vere i neverovanja... U istoriji ruske kulture prilično dobro se vidi kako se (krajem 1830-ih godina i tokom mnogih narednih decenija) pojavljuje inteligentska svest sa čitavom garniturom hitnih pitanja, sa svom hitnjom napora da se ona reše. U doba moje mladosti još uvek je postojala skrivena inercija te svesti, sa njenim osnovnim sastavnim delovima.
Moja generacija je još stigla da doživi tu neizbežnost pitanja, bez kojih kao da se nije ni moglo živeti. Posle se ispostavilo da se moglo. Dopao nam je isuviše težak život da bi u njemu bilo mesta za suvišnu problematiku.
Srećni su oni kojima je on ostavio makar nasušni minimum duhovne neodlučnosti.
Uoči kraja se ispostavlja da pitanja nema, jer nema kulturnog polja koje ih stvara; između ostalog, ni pitanja smrti – kao pitanja života, njegovog smisla ili besmisla.
U određenom dobu smrt iz teorije prelazi u praksu.
Prolazi filozofski užas (naročito je jak u mladosti).
Ostaju reakcije koje su gotovo fizičke i zavise od temperamenta.
Fizički strah može biti slabije izražen kod ljudi smanjene aktivnosti, prikočenih; i posebno nepodnošljiv kod senzualnih ljudi. Uostalom, postoji i tip vitalnih ljudi koji dolaze do osećanja iscrpenosti – granične punoće iskustva.
*
Imam i ja radove koji su nastali slučajno ili kao načelno moguć naučni zadatak – i oni ne valjaju.
U ranim radovima smisao je bio u pripadanju opojazovskoj školi, pravcu koji je odgovarao mom antiromantizmu – upravo u tome se sastojao za mene njegov psihološki smisao.
Tako je nastao Vjazemski, intimno, zajedno sa mojim beležnicama zamišljenim po uzoru na Vjazemskog.
A onda je krenula profesionalna inercija – ako se čovek bavio prozom Vjazemskog, treba da se, razume se, pozabavi i pesmama.
Prva zamisao knjige o Prošlosti i razmišljanjima bila je jako lična – prelazna književnost. To je ono što je organsko u knjizi. Po zakonima profesionalnog postojanja, ubrzo postaješ stručnjak za Hercena, koji u Književnom nasleđu komentariše Hercenovo pismo nepoznatom korespondentu.
Moja najintimnija stručna knjiga je O psihološkoj prozi. U njoj se govori o prelaznoj književnosti, važnim životnim pitanjima, piscima koji su za mene glavni.
Teže je suditi o tuđim tajnim motivima i impulsima, no ponešto i tu izbija na površinu. Gukovski4 je u ranoj mladosti (baš tada smo se upoznali) imao poseban kompleks opozicije. Tu je ulazila svakakva arhaika, sklonost ka načinu života ruskog plemstva. Ta naivna, izazovna pozicija donela je, ma kako to čudno bilo, odlične plodove – otkriće književnosti ruskog XVIII veka, veoma lične radove u kojima je intimnost prekrivena vrhunskim profesionalizmom.
Sa Bahtinom se nisam puno sretala. Ali lični smisao njegovih radova je očit. Bahtin je, očigledno, polifoničan i dijalogičan čovek. Između ostalog, objavio je dve knjige pod tuđim imenima. Z. V. Gukovska, koja se viđala sa Bahtinom u Malejevci, pitala ga je direktno, sa za nju karakterističnom otvorenošću – zašto je objavljivao pod tuđim imenima. Bahtin je odgovorio da su to njegovi prijatelji o kojima je imao dobro mišljenje, te zašto ne bi napisao knjige umesto njih. Pa zašto da ne?
Bočarov, izvršilac Bahtinove oporuke, smatra da je slučaj složen i da se prilikom novih izdanja ne mogu tek tako zameniti prezimena Vološinova i Medvedeva – Bahtinovim. Jer te su knjige napisane drugačije.
Napisao ih je polifoničan čovek.
*
U širokoj istorijskoj perspektivi Bahtin, koji se borio protiv formalista, svrstan je zajedno sa njima u istovetno shvatanje književnosti kao specifične delatnosti.
U knjizi o Dostojevskom prvi put se ne razmatraju ideje u romanu, već roman ideja.
*
Na televiziji su prikazali raspravu o projektu omladinskih emisija. Jedan od organizatora je rekao da je zamiš ljena i specijalna omladinska emisija za ljude do 35. godine – kada oni više nisu omladinci, ali još uvek nisu ni zreli ljudi.
Zamislite se nad stanjem društvene svesti koje smatra da se 35-godišnji čovek nalazi na stepenici razvoja koja zahteva posebne tekstove, prilagođene njegovoj moći razumevanja.
*
Čitamo romane o 30-im godinama... Čitati pojedina mesta je mučno. Eto tako smo živeli. U raznim varijantama, ali upravo tako. Z. G. je govorila: obeležje vremena nije čak ni teror, ni surovost (toga je bilo i u drugim vremenima), već izdaja. Sveprisutna izdaja, kojoj niko nije umakao – od onih koji su potkazivali do onih koji su ćutali.
Tokom života funkcionišu različiti zaštitni mehanizmi.
Obavijaju nas maglom, podmeću slamu. Da ne bismo vrištali od užasa. Mi ne vidimo samo delić. I taj delić se svaki put nama prilagođava ili smo prilagođeni mi njemu.
A sada se u pojedinim trenucima javlja retrospektivni užas. Otvara se „ponor poniženja“. Pa kako smo to išli u taj ponor, korak po korak, ništa ne propuštajući...
Larošfuko
Larošfuko ima terminologiju moraliste, ali pristup psihologa. U duhu XVII veka, on operiše nepokretnim kategorijama vrlina i poroka, ali njegovo dinamično shvatanje čoveka i čovekovih strasti te rubrike, u stvari, ukida. Larošfuko negira i raščlanjuje moralne pojmove koje koristi. On nastoji da razmatra pokretače i motive ponašanja, sumnjajući u rezultate i gotove vidljivosti.
Larošfuko izvodi ponašanje iz jednog osnovnog motiva, nazivajući ga ohološću (orgueil). Nešto vrlo blisko najnovijoj volji za moć. U jednom od svojih Upozorenja čitaocu naglašavao je: „Reč interes ne označava uvek interes imovinski, nego češće interes časti i slave...“ Otud Larošfukoov sistem može objasniti ne samo niske već i uzvišene postupke.
Epigraf za Maksime: „Naše vrline su najčešće vešto prerušeni poroci“ – mogao bi se zameniti drugim aforizmom: „Interesu kojem se pripisuju svi naši zločini često pripada zasluga za naše dobre postupke“.
Larošfuko je shvatao sublimaciju. U određenoj meri, on već razmatra čovekovo ponašanje kao neprestanu ideologizaciju sklonosti (interesa). To ga povoljno razlikuje od banalne mizantropije koja ništa ne shvata o čoveku, jer u njemu nalazi samo samoživost i ne vidi sublimaciju samoživosti. Samo na samoživosti ne bi bilo moguće izgraditi ništa ni nalik na ljudsko društvo.
*
„Glavno, ne gubite očajanje“ – voleo je da ponavlja Nikolaj Nikolajevič Punjin.
Da li se sećao tih reči u koncentracionom logoru, gde je umro (već uoči oslobođenja, posle Staljinove smrti), gde se, pričaju, nad njim suptilno iživljavao zapovednik koji ga je zamrzeo.
*
Berđajev
Ponovo čitam autobiografiju. Osnovna ideja – individualizam, filozofski pesonalizam. Usijani protest protiv svega što ga ograničava – ma odakle poticalo, čak i od Boga. Ali suština je u tome što je to individualizam religiozne svesti, to jest nesumnjivo snabdeven vrednostima i smislovima. I u svetu vrednosti on se ponaša neusiljeno.
A ateizam – gde on da nađe aksiološku neospornost?
Za to postoje, naravno, mehanizmi društvenih pravila ili uporni stvaralački i emocionalni podsticaji. Ali između njih i poslednje etičke istine uvek za nas ostaje procep, u kojem se mučno pokreće neobaveznost.
*
Česterton insistira na tome da je osnovno da „čovek koji jednostavno sedi u fotelji odjednom shvati da živi, te da postane srećan“. „Sve je divno u poređenju sa nepostojanjem“ – uverava Česterton. To je lepa misao.
Ona me opčinjava. Ali u njoj ima nešto od viktorijanske razmaženosti.
Česterton je umro 1936. godine. Nije još video sve, ali je video mnogo; brat mu je poginuo u ratu četrnaeste godine. A ipak devetnaestovekovno (verovatno iluzorno) osećanje sigurnosti.
Oni nisu poznavali postojanje – na primer, logorsko postojanje miliona – koje je gore od nepostojanja, koje od prelaska u nepostojanje zadržava samo mračni, iskonski životni nagon.
Lolita
Nabokov je precenjen. On je veliki pisac; on je sjajan. Ali on nije genije koji otkriva novog čoveka – kao što su otkrivali Servantes i Šekspir, Tolstoj, Dostojevski, Prust, Čehov, pa i Kafka. Najbolje što je Nabokov napisao (od onoga što mi je poznato) jeste – Lolita.
Nedavno je u Literaturnoj gazeti održan „okrugli sto“ (sa strancima) posvećen Nabokovu. Saradnica LG je rekla da Nabokov nije baš neki pisac, ali je zato vrlo dobar pesnik, poput Bunjina. Jedan od stranaca je izjavio da je Lolitu Nabokov napisao sa ciljem da zaradi na pornografiji.
Lolita je moralistički roman; u raspletu čak do nametljivosti moralistički. Čitalac ni na trenutak ne zaboravlja da junak čini zločin. Ali Lolitaje takođe knjiga o velikoj ljubavi nepredvidivo proistekloj iz zločina. Na kraju, na krajnjoj granici, on je voli – trudnu, ubogu ženu ubogog bogalja.
Velika ljubav – za razliku od umerene ljubavi – ponekad liči na bolest, na prevrnutu ravnotežu. Njoj odgovaraju svakakve, nepredviđene situacije; ona ih prerađuje na svoj način.
*
Umetnost je interpretacija iskustva – ne stvarnosti, jer stvarnost nam je poznata samo kroz iskustvo.
Estetska interpretacija. Estetsko se javlja istovremeno sa aktivnim doživljavanjem simboličkog jedinstva označitelja i označenog. Otud je estetsko latentno sadržano u svakoj delatnosti, u svim sferama ponašanja.
Lidija Ginzburg
