 |
| Aubrey Beardsley, Salome |
U morfologiji ženskog bića možda ne postoje čudniji likovi od Judite i Salome, dveju dvoglavih žena, budući da svaka od njih ima dve glave: svoju i onu odsečenu. Zanimljivo je da se unutar svake vrste stvarnosti pojavljuju ekstremni slučajevi kojima ta vrsta kao da negira samu sebe pretvarajući se u svoju suprotnost. Reč je o graničnim prirodama koje, mogli bismo reći, istovremeno pripadaju i jednom i drugom susednom carstvu, poput izvesnih životinja koje se skoro mogu smatrati biljkama, ili nekih hemijskih supstanci koje su na granici žive plazme. U njima je prisutna tipična gre- ška svojstvena svemu što predstavlja krajnost i ekstrem; tako se ne zna pouzdano da li profil tela, oivičen linijom njihove konture, pripada telima ili okolnom prostoru koji ih okružuje i obavija.
Brižljivo usmeravana meditacija, koja se ne bi nasukavala na hridi anegdota niti na sofističku kazuistiku, otkrila bi nam suštinu ženstvenosti u činjenici da se jedno biće oseća potpuno ispunjenim samo onda kada se celokupnom ličnošću predaje drugoj osobi. Sve ostalo što žena čini ili što ona jeste samo je njeno dopunsko i drugorazredno obeležje. Toj čudesnoj pojavi muževnost se suprotstavlja svojim prainstinktom koji podstiče na osvajanje druge osobe.
Postoji, dakle, jedna prestabilirana harmonija između muškarca i žene; za nju, život je predavanje; za njega, život je osvajanje, i oba ova predznaka će se, upravo zato što su suprotna, savršeno poravnati. Sukob izbija kada se u prainstinktu muškarca i žene pojave odstupanja i interferencije. Jer pogrešno je pretpostaviti da su konkretan muškarac i konkretna žena uvek i zaista to u potpunom i čistom obliku. Podela ljudskih bića na muškarce i žene je, očigledno, neprecizna; stvarnost nas upoznaje sa silnim gradacijama između jednog i drugog termina. Biologija nam ukazuje da telesna seksualnost toliko neodlučno lebdi iznad zametka da bi eksperimentalno bilo moguće podvrgnuti ga promeni pola. Svaka živa jedinka predstavlja osobenu jednačinu u kojoj učestvuju oba pola, i najteže je pronaći biće koje bi oličavalo „muškarca od glave do pete“ ili „ženu od glave do pete“.
To što se dešava sa telesnom seksualnošću još je očiglednije u sferi psihološ ke seksualnosti. Muški i ženski princip, Jin i Jang kod kineskih mislilaca, kao da se uvek iznova nadmeću u svakoj duši da bi na kraju dali različite obrasce kompromisa koji predstavljaju razne tipove muškaraca i žena. Tako su Judita i Saloma dva u najvećoj meri iznenađujuća varijeteta ženskog tipa, budući da predstavljaju najkontradiktorniji slučaj: ženu grabljivicu.
Pošto je uzaludna želja da se sažeto i podjednako govori i o jednom i o drugom liku, prinuđen sam da se ograničim tek na kroki prikaz Salome. Biljka Saloma niče samo u vrhovima društva. Živela je nekad davno u Palestini jedna razmažena i dokona princeza, a danas bi ona mogla biti kći nekog bankara ili petrolejskog magnata. Presudno je to da je njeno vaspitanje, u ambijentu neograničene moći i samovolje, izbrisalo u njenom duhu dinamičku liniju što razdvaja stvarnost od uobrazilje. Sve njene želje uvek su bile zadovoljene a ono što joj ne bi bilo po volji, bilo bi odstranjivano iz njene okoline. Suštinski podatak iz legende o Salomi, ključ njenog psihološkog mehanizma krije se u činjenici da joj se ispunjavaju svi prohtevi. Budući da je za nju želja isto što i ostvarenje, u njenoj duši su zakržljali svi oni mehanizmi koje mi ostali obično primenjujemo kako bismo ispunili naše želje. Tako će se na kraju te neuposlene energije sručiti na turbinu same želje, pretvarajući Salomu u čudesnu fabriku čežnje, uobrazilje, mašte. Već to je znak izopačene ženstvenosti. Jer žena, po svojoj prirodi, manje uobražava i mašta nego muškarac te se, zahvaljujući tome, lakše prilagođava sudbini koja joj je predodređena.
Za muškarca je predmet želje obično nešto što je tvorevina uobrazilje, što prethodi stvarnosti; za ženu, naprotiv, nešto što pronalazi u svetu stvarnosti. Tako se, na erotskom planu, često događa da muškarac a priori, kao Šatobrijan, stvori fantôme d’amour, nestvarnu sliku žene kojoj posvećuje sav svoj zanos. Kod žene se to izuzetno retko događa, i to ne slučajno, već upravo zbog oskudice uobrazilje što karakteriše žensku psihu.
Saloma je maštar poput muškarca, i kako je taj svet njene uobrazilje najstvarniji i najvredniji deo njenog života, on će sažeti njenu ženstvenost u izvitoperenu muževnost. Dodajte tome upornost kojom legenda aludira na njeno neoskrnavljeno devičanstvo. Preterivanje sa telesnim devičanstvom, nemoderna opsesija da se produži devojaštvo, obično se kod žene povezuje sa muškim karakterom. Malarme je, oštrovido pretpostavljajući, Salomu smatrao frigidnom. Njeno telo, tamnoputo i gipko, satkano od finih akrobatskih mišića – dok Saloma pleše – svetluca optočeno dragim kamenjem i plemenitim metalima, budi u nama sliku „neobljubljenog gmizavca“. Saloma ne bi bila žena kada ne bi imala potrebu da se preda drugome; ali žena puna mašte i frigidna, predaje se utvari, vlastitom snu. Tako sva njena ženstvenost nestaje u dimenziji uobrazilje. Međutim, Saloma će konačno, uz pomoć svoje ljubavne himere, otkriti rastojanje od stvarnosti do mašte. Moćni tetrarh ne može ištancovati muškarca koji bi odgovarao slici što se uvrtela u tu odvažnu glavicu.
Ova se priča, uvek ista, iznova ponavlja: svaka Saloma, iako okružena izobiljem, tegli svoj mrzovoljni, otužni i, u suštini, gorčinom natopljen život. Nedostaje joj čvrsto tle na koje bi mogla iskrcati svoj svet utvara i, poput modiskinje što isprobava haljine na krojačkoj lutki, tako i ona, na muškarcima koji kraj nje prolaze, ispituje nestvarne konture svoga sna. Jednog prekrasnog dana Saloma je, ipak, poverovala da je na ovom svetu pronašla otelotvorenje svojih snova. Ne pitajmo sada zašto. Možda je reč samo o jednom quid pro quo: podudarnost njenog uzora sa tim čovekom od krvi i mesa po imenu Jovan Krstitelj potpuno je negativna. On je nalik njenom idealu samo po tome što je različit od ostalih muškaraca. Salome su uvek u potrazi isključivo za muškarcem koji mora da bude toliko različit od ostalih, te skoro da pripada nekom novom, nepoznatom polu – još jedan pokazatelj deformisane ženstvenosti. Krstitelj je kosmat i ushićen; njegov glas se ori pustinjom dok propoveda religiju vodoisceljenja. Saloma nije mogla gore proći; Jovan Krstitelj je čovek ideja, homo religiosus: sušta suprotnost Don Huanu koji je homme à femmes.
Tragedija će neizbežno prasnuti, poput eksplozivne hemijske reakcije. Saloma voli svoju utvaru; predaje se njoj, a ne Jovanu Krstitelju. On joj je tek puko sredstvo kojim otelotvoruje sopstveno priviđenje. Saloma ne oseća potrebu da voli tog kosmatog čoveka, već pre glad za njegovom ljubavlju. Upravo ju je njena muževnost nužno dovela dotle da u erotski odnos ulazi ponašajući se kao muškarac. Jer muškarac ljubav doživljava prvenstveno kao silovitu žudnju da bude voljen, dok je ženi najvažnije da oseća vlastitu ljubav, toplo strujanje koje iz njenog bića zrači ka voljenom i neodoljivo je vuče ka njemu. Potrebu da bude voljena ona oseća samo kao posledicu, ona je u pozadini. Normalna žena, ne zaboravite, sasvim je suprotna grabljivici što se baca na plen; ona je plen koji se baca pred grabljivicu.
Saloma ne voli Jovana Krstitelja, ona ima potrebu da on nju voli, da ona njega osvoji; povinujući se toj muškoj želji, obrušiće se na njega svim silama koje muškarac obično koristi da bi okolini nametnuo svoju volju. Eto zašto ta žena, umesto da kao druge u svojim rukama nosi buket ljiljana, među svojim dugim, mermernim prstima drži odrubljenu glavu. Ta glava je njen dragoceni, životni plen. Ritmičkim korakom, uz uvijanje tela, gavranovskog hebrejskog lica, promiče kroz legendu, dok joj iznad ukočene glave i staklastih očiju izviruje duša, narogušena poput jastreba ili sokola, spremna za napad... No priča je isuviše zamršena i opširna da bih je ovde mogao ispričati celu. Priča o tragičnom flertu izme- đu Salome, princeze, i Jovana Krstitelja, intelektualca.
Posmatrač, Hoze Ortega i Gaset
