JA I TOM WAITS
evo, već nekoliko godina dolazi
ovamo, kao da on tu živi
(a ponekad mi se čini da je istina)
i priča o ženama i obojica gutamo
i pušimo, ponekad savije džoint
i onda su mu misli potpuno nevezane i brze.
„umoran sam od svih aplauza”, kaže, i znam
kako mu je, i ćutke priznajemo da je s njima
lakše, dolaze kao ravnoteža blues-u, kao
oblačno jutro. što je bolje od sunčanog jutra,
kada si mamuran. kada smo mamurni.
prolazi kroz moje rukopise, nikada
ništa ne kaže, liči na mene, prokleto kopile,
ali ne mogu ga najuriti, mnogo puta se našao ovde,
mnogo puta kada sam bio gotovo izgubljen, jako
izgubljen, i prokleto svestan svih gubitaka
koje sam doživeo, i svih gubitaka koji me čekaju
na ovom, na onom, i na svim svetovima što postoje.
„kopile, mrmlja ispod nosa, nikad te nema da se nečim pohvališ”,
i obojica sipamo nove,
dok ja otkucavam blues stopalom.
postaje teško kada nema piva, oči
otežaju, i nema se šta raditi
pa jedno drugom pokazujemo tetovaže.
noć je kurva koja je preskupa za nas.
i uvek je uzimamo.
Igor Isakovski
