12
valera na temu Kješlovskog, odlomak iz romana Šum Panonskog mora
Poljski režiser Kšištof Kješlovski
stvorio je izvanrednu filmsku trilogiju Tri
boje: Plavo, Belo i Crveno, kojima dekonstruiše boje koje su simboli
francuske zastave. A, koje su na neki način za mene bile preslikane i na
negdašnju jugoslovensku. Uzalud ranoškolska objašnjavanja, za Crvenu, da je reč
o krvi heroja koja je natopila našu zemlju u ratu protiv zavojevača, Belu koja
je simbolizovala čistotu i vazduh pod Plavom, koja je pak, predstavljala nebo.
U sredini je bila Petokraka, simbol NOB-a. Od boja te zastave, uvek su mi bile
bliže ove iz pomenute filmske trilogije, svakako su bile prirodnije. Uvek sam
mrzeo zastave, jer su one zapravo otpočinjale ratove.
Kješlovski me je bacio u duge
godine razmišljanja. Tako sam počeo da mislim u valerima boja, u svom
Imaginarijumu, i u onom čim sam okružen. Jednog dana, posle posete Šagalovoj
izložbi u Klovićevim dvorima, u Zagrebu, po povratku, seo sam i u polumraku u
svom notesu obojio mesece u godini, na način na koji ih doživljavam. Učinio sam
to gotovo, kao režiser, jukstapozicijski, ali i slikarski razvodnjavajući boje,
ili sažimajući ih u svom sećanju,i u nepreglednom spektru mojih čuvstava. Time
sam se opirao Marfijevim zakonima našeg doba. I njihovoj fragmentarnosti.
Krenuo sam od januara. Svaki moj
januar je crven. Obojen krvlju ubijenih životinja, u obredima koji su se ponavljali
uvek dosledno. To je mesec crvenog munkovskog krika, kojeg kriče životinje u
samrtnom ropcu. Pamtite li crvenu boju krvi, jasno ocrtanu na ugaženom snegu,
dok ste bili deca, i možda pripomagali ocu, koji dere i reže žrtvu? Tad crvena
boja dolazi najviše do izražaja, jer ima prirodno belu podlogu. To je mesec
crvenog šuštećeg baldahina i satena kojeg gužvaju strasna tela ljubavnika,
duboko ukorenjenih u romantiku zimske noći, u logu, pred nekim kaminom. I boja
njihova kavijara. I vina kojeg ispijaju. To je i boja koja dominira jednim
Bergmanovim filmom kojem se u ovom trenu, dok ovo pišem, ne mogu setiti imena,
ali kojeg ćete lako pronaći. Januar je takav, surov. Od strasti života. Od
ljubavi. I od smrti.
Druga se nijansa tiče Svetloplave.
Takav je i sad moj doživljaj februara, tog romantičnog, mačjeg mjeseca, ne mogu
do kraja reći zašto. Dok krovovi su usijani, a februarska boja mi nalikuje na letnje
nebo, koje jedva sadrži nijansu plave boje. Februar je pomalo ravnodušan. I
doba kad mornari miruju, čekajući proleće da opet izađu na pučinu, a njihove
mornarske majice i kaputi lepršaju na kopnenim vetrovima, svetloplavi, nemirni
od lutanja silnog. Plavi su ti mornari nekako od silnog čekanja, prozirni, i
beli od snega koji se topi i čili u vodenu paru, kojim se opet vraća nebesima sa
kojih će iznova sići u plavičastim kapima. Plavi su februari kao Vizant. Kao
kljunovi divljih pataka iz animiranih Diznijevih filmova, za koje zamišljamo
kako se vraćaju i u naše krajeve.
Mart je žuto-crn. Hijacintski. Od
jagorčevine, dakako, i mokar od otopljenog snega, ispod kojeg se otvore crna nedra
zemlje. Crn je i zbog smrti moga brata. To je mesec kad sunce počinje
nalikovati na abažur žute svetlosti u polumraku sobe. Mesec je to pasjeg
laveža, bliskog proleća. Otopljenja zemlje, koja prodiše opet toplim dahom, svetlošću,
koja se probija kroz mokru zemlju. To je mesec Vagnerovih opera. I mesec u
kojem se sećam Aušvica. Pomalo je i barokan. Mesec je to, starih fotografija,
koje bismo rado da oživimo.
April je ljubičast. To je mesec
susreta, jer je ljubičasta boja, boja susreta. Crne, Plave i Zelene. Mesec
klijanja semenja iz zimom umrtvljene zemlje, nanovo probuđene. Nije to
najsuroviji mesec, kako Eliot onomad ustvrdi, jer rađa život. To je mesec
Hristovog vaskrsenja. Mesec perunike. I mesec behara japanske trešnje nad kojim
lebdi ljubičasti zov ljubavi. Mesec čudne čulne opijenosti i vreme kad se tek
raspupale grudi djevojaka prvi put pokazuju svetu, kroz oskudne i pripijene
oblačaste majice. April svira na violetnom zvuku fagota iz severnih šuma.
Maj je močvarno zamišljen, povučen
u sebe. Kao Alina Somova, u izvedbi njezine tačke. I fantastično životan kad
miruje kao skulptura Edvarda Dege. To je mesec tihog zuja krilataca. Raskošan
poput Ahilovog štita. Modrozelen, kao san vodozemaca. Ispupčen krošnjama. I vitmanovskim
vlatima trave, što pevaju arkadijske himne, u vetru. Algovit, moguće, kao
utroba negdašnjeg Panonskog mora. To je mesec malih predgrađa. Mesec kad cvetnjak
moje majke posvećuju njene brinutljive ruke. Mesec kojeg najviše provedem
sedeći na balkonu. I mesec jednog od Remboovih Samoglasnika. Modar i zelen, kao Ekatarinin song.
Juni je polutan, dopola
pripadajaći proleću, a od pola letu. Najviše je blizak Afremovljevim slikama, na
kojima ne razaznaješ koje je pojedinačno godišnje doba. Vrtljivo je životan kao
pastrmka. I adrenalinski napet. Kao junoša pred prvi randez-vous. Ima ponešto i od boje delfinskog hrbata kad blesne na
suncu, izronjen na morsku površinu. Teško je odrediti njegovu osnovnu boju.
Najpre će biti da je blagožut. Dubok je njegov zvuk, i sonoran, kao zvuk
jelenjeg roga iz Sage o Nibelunzima.
Od svih meseci, najbliži je fluidnoj bezbojnosti. I androginosti.
Pastelnozeleni Juli je karmičan
mjesec. Oživljava polumrtve ljubavi. Naboran je kao koža Šarpeja. I mističan
kao Didđerido. To je mesec povlačenja u sebe, summa sumarum polovine godine koja ostaje iza nas. Priziva nas morima
i planinama, i nosi pegazovskim krilima. Zavodljiv je, kao Mona Lizin osmeh. To
je mesec vrtova, kad priroda do savršenstva vaja zemne plodove. Nalikuje i
slikarstvu yuzena.
Avgust je imperatorski mjesec.
Narandžast je, i korona sunčeva tad najjače prži loptu zemlje u krajevima
Sredozemlja. To je mesec Erinija. Mesec kad krv proključa. U strasti. Mesec Rostropovičevog
violončela. I mesec vraćanja vodi, našem praizvorištu života. Pomalo koketira
sa jeseni pred kraj njenog izmaka. To je
mesec plotnosti. Bakarne boje ljudskih tela. Mesec serenada. I završenih
romansi. Ali je avgust i mesec u kojem su najčešći začeci novih embriona. Na
kraju, to je mesec Dalijevih slika.
Septembar je pomalo naivan mesec,
kao jevrejski dečaci pred krematorijumom. Ima sivu golubiju boju. Od svih
meseci najmanje je sklon promenama. To je mesec nadolazeće jeseni. Mesec u
kojem životni sokovi drveća iz krošnji ponovo silaze u korenje i spavaju svoj
tihi san do ponovnog proleća. Stvara i tihu nostalgiju za jugom. Septembar je
gotovo nevidljiv, kao glavni lik iz priče H. Dž. Velsa. Ima nešto od stare
gospodstvenosti.
Oktobar u početku ima zlatnu
retriversku boju, koja se kasnije nijansira u blagi purpur, nalik boji cimeta.
Vreme je to kad se bude naši kišobrani u ostavama, i kad pline melanholija. To
je mesec kad najčešće pišem. U njemu vaskrsava leto, kao peto godišnje doba,
takozvano Miholjsko ili Indijansko leto. Oktobar ima zvuk moga odrastanja,
prvotnih šumova i saživljavanja sa prirodom. Oktobar je sav od Šubertovih arija.
Topao je, ali ipak hladi naša tela. To je lunarni mesec, srmast i ozvezdan, dok
ulazi u stanove staraca i razlistava knjige i njihove bivše živote.
Novembar je roze boje, boje
šafrana. Uspavan je kao Trnoružica. Flautast. Nasmešen. Pomalo divalj i neobičan.
Gladan i hladan, sav u senkama. Širi koncentrične krugove našeg sećanja. To je
mesec cvetanja korala u nekim dalekim morima. I venjenja malih srca koje grč
starosti umiruje. Mesec kad se uvlačimo u naše postelje, u domovima osamljenja.
Novembar donosi neku tihu tugu. To je mesec muzike Nina Rote. Mesec dokonanja.
Decembar nalikuje na Hokusaijeve
slikarije. Crno-bel je i miran kao taoistički hramovi. Slavuj peva u njegovim nedrima.
I sav je od muzike Tord Gustafsen Trija. Pomalo nas nervira njegova smirenost.
Iz koje izlazimo nevini u crveni januar. Valerični. Eterični. Sa muzama u našim
glavama, njihovim muzejima.
(2011)
Naslovna slika Iren Žakob i Kješlovski na setu za Tri Boje: Crveno, 1994.
