..................
Pomrčina se, pomognuta gustom jesenjom kišom lepila na prozore brzog voza Francuske Državne Železnice, koji se pravcem sever-severoistok približavao gradu. Protrljao sam umorne oči i spustio Horheovu svesku na kolena.
Pročitana priča je sa dva kraja i na dvoje vrata ulazila u mene. Kakva fantastična zamišljotina, u glavi mi svedena na jednu nemoguću rečenicu:
Tačka u kamenu, u kojoj se sve stvari ovog sveta vide iz svih mogućih uglova tako da jedna drugu ne zaklanjaju - Alef, otkriven ispod trošnih podrumskih stepenica u zabačenoj ulici Buenos Airesa.
Voz je i dalje nečujno prolazio kroz poslednja pariska predgrađa i pred samim gradom uronio u zemlju. Deli me još samo nekoliko stanica do moje - pomislim, kad, odjednom, osećam nemir koji mi se širi, prvo telom, onda i mislima.
Otkrivam ubrzanje u kretanju voza, istovremeno praćeno sve usporenijim pokretima putnika. Svetlo u vagonu postaje pucketavo i neonski belo. Prolazimo, ne zaustavljajući se, kroz stanice podzemne železnice.
Nemir se pretvara u neobjašnjiv strah, koji se javlja kroz ubrzani dah i aritmične damare što stvaraju bol u grudima, dok mi neukroćeno stopalo đonom cipele lupka po uglačanom podu.
Pokušavam de se smirim, svaki nalet straha da podelim na četiri jednaka dela (prisećam se da sam nekad, kao mali, uspevao), pa da ih tada sopstvenim tročetvrtinskim taktom ukrotim. Da uzjašem strah - govorim sebi uzalud.
Pognut u sedištu, ugledam ženu kako odsutno sedi tu - nasuprot meni, pa se začudim kako je ranije nisam primetio. Njeno lice uvijeno u maramu ne otkriva starost. Učini mi se da se njene, kao mak crvene usne, jedva primetno pokreću. Nerazumljivi jezik kojim se obraća svom nevidljivom sagovorniku postaje sve glasniji.
Uviđam da ponavlja stalno istu rečenicu, koja mi nekom iracionalnom silom postaje očigledna:
"Vernici koji dolaze u džamiju Amr, u Kairu, dobro znaju da je svemir u jednom od kamenih stubova koji opkoljavaju dvorište... niko ga ne može videti, ali oni koji prislone uvo na stub, tvrde da iz njega ubrzo začuju ravnomerno hučanje."
Pored žene je sedeo, tek sad vidim, desetogodišnji dečak. Ravnodušan prema drugima, fiksira me tamnim, odnekud poznatim pogledom.
Žena ga s vremena na vreme tek ovlaš pomiluje dugim, istetoviranim prstima. Svaki put kad njeni prsti nestanu s dečakovog lica, ono mi izgleda sve starije. I tako u beskonačnom nizu.
Pred njegovim hipnotičkim pogledom sklanjam oči u prozorsko okno. U njemu vidim odraz dečakovog oka. Pogledam bolje - u tom prikazu vidim sebe.
...........
( stanica La Défense)
Početkom pedesetih se u Fočansku ulicu iz zarobljeništva vratio komšija Bora u belom mercedesu velikih žutih farova. U njemu je dovezao sedmogodišnjeg dečaka riđe, kovrdžave kose. U jesen sedamdeset i četvrte godine su dva đaka-prvaka putovala Španijom u belom mercedesu velikih žutih farova. To smo Borin unuk i ja u okolini grada Manče tražiili Sanča Pansu. Umesto točkova smo imali drvene, uljem umašćene klocne.
...........
(stanica Charles de Gaulle - Étoile)
Nikad ne hodaš sam kroz šumu, oni su tu, na tvojim leđima - sećam se Svetine priče.
Petnaest mi je godina, sneg škripi pod gumenim čizmama. Otežalo bagremovo granje nas šiba po licu.
"Polako, ne pravi tol'ku buku" - procedi ujak kroz zube - "stigli smo" - njegova krupna šaka mi greje rame.
Na par koraka nedaleko od zaleđene Morave ugledam ptice na tamnoj gomili. Kljucaju. Sjajnim očima guram patrone u dvocevku.
"Udahni duboko, pa ispusti vazduh, kundak mora da ti uđe u rame, drži prst na orozu, polako, hajde... 'ajde sad!" - navodi me tihi, zapovedni glas.
Ispustivši, kao makedonska kama oštar vazduh, nišanim tamnu gomilu. Ostade mi ukočen, smrznuti prst na okidaču. A vežbao sam onomad i pogađao zamišljenu metu. Fazane, jarebice, divlje patke.
Nikad leute. Setih se Svete Lukića.
...........
(stanica Châtelet - Les Halles)
Zima devedeset pete, tuđ, pariski stan. Probudila me škripa koraka po starom parketu. Anđeli (pričalo se) ne znaju da li hodaju među živima. Ili mrtvima?
Psi su i dalje spavali na foteljama, s glavom među jajima. U toplom. Otvorio sam prozor i smog je ušao sekundu-dve posle buke. Dole su se sudarali glavama, kao mravi poprskani kišom.
Znao sam: kad siđem i prepustim se gomili, zatvoriću četvore oči. Biće ovo dobra noć.
..........
(stanica Gare de Lyon)
U leto iste godine često sanjam gradove. Odnekud iz dubina onog sećanja koje nema korene u proživljenom, već u ko zna kadašnjim i ko zna odakle poteklim zamislima i vizijama, izranjaju te ulice, trgovi, kuće i prodavnice, ti spletovi prolaza i stepeništa čitavih kvartova u kojima niko ne živi (možda ne umem da sanjam ljude?). Nikada nisam prošao tim gradovima, nisam čitao o njima niti ih video na filmu, ne znam kako se zovu a ni gde se nalaze. A u mom snu oni povlače svoj cardo i svoj decumanus prema nekim neodredljivim stranama sveta i krajnje precizno iscrtavaju svoj urbani pejzaž. U tom dekoru se obično ništa ne događa ili se bar ne dešava nešto posebno, ali taj grad koji sanjam nikada nije isti. Odakle dolaze ove kodirane poruke o postojanju nepoznatog? Da li nam to predočava da smo mogli da živimo u drugom prostoru i nekom neovdašnjem vremenu, u drugačije osmišljenim gradovima i nekoj nam nedohvatljivoj arhitekturi? Ili da pored nas, u istom prostoru, postoji više mogućnosti, više tajnih vrata koja samo čekaju naš neoprezan korak pa da nas odvedu u nepredvidivo? Nemam ključ za ove snove.
...........
(stanica Vincennes)
Poslednji je dan devedeset i sedme, godine našeg venčanja. Večeramo u restoranu Kaskade, pa u pet minuta pred ponoć silazimo na jelisejsku kocku.
Ukopavajući se u gomilu, sudaramo se sa usijanim glavama.
Deset, devet, osam, sedam... - broje oko nas.
Murad S. je rođen u severnom kvartu Tuluza, pre devetnaest godina. Njegova sestra Ajša - student druge godine pariske Politehničke škole, pozvala ga je da provede praznike s njenim društvom. Celo posle podne piju slatke, omamljujuće koktele. Pred ponoć, od ruke do ruke kruže flaše nerashlađenog šampanjca.
...šest, pet, čet'ri, tri, dva, jedan!
Prazna flaša šampanjca je teška tačno devetsto grama. Bačena iz Muradove uzbuđene ruke pravi dupli salto u naelektrisanom vazduhu i u slobodnom padu me dancetom udara iznad levog uha, pa se rikošetom o moje rame rasprsne po jelisejskoj kocki.
.............
Voz usporava, pa se zaustavlja na mojoj stanici. Guram se kroz gomilu.
..............
Izabelino lice mi se približava nasmejanih očiju i s prstom na kao mak crvenim usnama:
"Polako, tiše, probudićeš decu!"
...................................................................................................................
[jesen 2014]
...................................................................................................................
......................................................................................................................................................................................................................................
* (njen prevod se ovih dana nadmeće na konkursu za najbolju priču pariskog Nova-radija)
** (citat "Vernici koji dolaze u džamiju Amr, u Kairu, dobro znaju da je svemir u jednom od kamenih stubova..." je iz Borhesovog Alefa)
