1
Inišbofin. Nedelja. Jutro.
Sunce, galebovi, gar i zvuk motora.
Nas su, jednog po jednog, sproveli
klimavim lestvicama u utrobu čamca
koji se nervozno otimao, svakoredno,
pod sve većim teretom. Sedeli smo
udvoje, utroje, na klupicama,
čvrsto zbijeni kao ovčice,
ne smejući da zinemo od straha.
Do prevrtanja nakrca se kuter –
evo sad će, preko palube, posisati vodu.
Zatišje je savladalo more. Međutim,
onog trena, kad je motor zaurlao
i mornar se, zaljuljan, dohvatio
jarbola, pamtim kako je srce
sišlo u pete. Ta jasna pokretnost,
živahnost kutera – plašili su me
do smrti. Sve vreme prelaska
kroz nepokretnu prozračnost
beše mi mučnina. Kao da sam gledao
odozgo, iz drugog nekog čamca,
u nebesima plovilog, jasnovideći
našu nezaštićenost, izloženost –
da požalim ljude isplovile na mora.
2
Claritas. Prozračno latinstvo.
Idealno izražava smisao
bareljefa nad fasadom crkvinom,
osvetljenom suncem. Isus
na kolenima. Jovan Krstitelj
izliva okamenjeni mlaz
nad Hristovu glavu. Reka pod njima
predstavljena je nizom talasastih
crteža u kamenu. Međ njima
plove u vodi ribice smešne.
Ničega više. Ali ta jasnost
pod sobom nevidljivom je krila:
njihanje podvodnih trava,
micanje sporih zrnaca peščanih,
zagasito sijanje dubine.
U podnevnoj plaveti pred očima
mreškao se, ljuljao, plovio
tajni hijeroglif ovog života.
3
Davno je to bilo kad je moj otac
zaputio se da oprska krompir
na polju kraj reke, ne povevši me
sa sobom: veli, bronzani prah
mogao bi mi oči opržiti, a boca
beše nova i neispitana, i konj
plašljiv, uz to. Uopšte, ostadoh kod kuće,
gađkajući kamičcima glupave
vrapce koji se se čičkali na šupi.
Ali u onom trenu kad se otac vratio,
bio sam u kujni. Kroz prozor video sam
da je ušao u dvorište – sam, bez kape,
s pogledom što ošamućen luta,
klimajući se, kao avet… Ispostavilo se,
kad je tovar raspakivao,
na strmini, konj je odjednom poskočio,
stuknuo, zapregu zaneo,
i sve – zaprega, raspršivač, konj,
rukunica, lanci, točak i kopita -
sve se s padine obrušilo glavolomno
i nestalo u reci. Tren kasnije
u dalji je hrabro izronila kapa
i otplovila nekud u daljinu. Tog dana,
kao kroz rasejani mrak,
drukčije videh oca. Izašao je
k meni, stopama mokrim, na obalu:
i šta je od tada razdvojiti nas moglo?
