Vreme kad se pesnicima klicalo
Tagore u Beogradu!
Na svojoj velikoj evropskoj turneji, slavni indijski pesnik nije mogao da preskoči naš glavni grad.
Dočekan je kako je i priličilo vlasnicima Nobelove nagrade, ali i protestima neistomišljenika
To prestona varoš Kraljevine Jugoslavije dotad nije videla. Na beogradskoj železničkoj stanici skupilo se mnoštvo naroda, najvećma ustreptalog od predstojećeg susreta, a nije dolazio kralj, ni filmska zvezda, niti svetski prvaci u fudbalu. Jer, među njima, ništa manje uzbuđena, gurala se i intelektualna elita glavnog grada. Mada je voz iz Zagreba po redu vožnje očekivan tek u 21.45, već sat ranije svi peroni bili su zakrčeni a žandarmerija je s velikom mukom održavala red.
Bila je nedelja, 14. novembar 1926. godine, i u Beograd je dolazio Rabindranat Tagore, indijski pesnik i filozof koji je trinaest godina ranije ovenčan i Nobelovom nagradom za književnost. A prestoničke novine već su dva dana bile krcate svakojakim pričama i ne čudi što je svako ko je držao do sebe želeo da uživo i izbliza vidi autora zbirke pesama „Gradinar” i „Gitandžali”, romanopisca „Gore”, pripovedača „Zlatnog čamca”, „Kasne žetve” i „Snova”, mudraca koji je za cilj imao povezivanje istočne i zapadne kulture. Uz to, uticajni dnevnik „Vreme” tog dana je na naslovnoj strani objavio vest da stiže slavni Indijac.
Ni tada vozovi nisu bili preterani poklonici tačnog reda vožnje, tako da je kompozicija prispela u stanicu nešto posle 22 sata. Masa je pohrlila prema vozu tako da su žandarmi imali pune ruke, i kundake, posla jer su „odmah otpočeli odbijati publiku i praviti špalir” kako bi uvaženom gostu i njegovoj pratnji omogućili da od salon-vagona stignu do automobila.
U sutrašnjem izdanju novina jedan reporter ovako ga je opisao:
„To je visok starac, malo pogrbljen, velikoga kukastoga nosa sa naočarima. Na glavi mu je visoka, ogromna astraganska šubara. Sav je uvijen u tamnožutu indijsku haljinu, preko koje je prebačen zeleni indijski plašt...”
Drugi je u drugim novinama, verovatno pod uticajem dotadašnjih tvrdnji da Tagore nije samo umetnik i mudrac, već i prorok naših dana, zaneseno ispisao da se kod njega posebno ističe „srebrna duga kosa i lelujava brada, klasičan svetiteljski lik, koji osvetljava velike, pametne, duboke i pronicave oči...”
Ustajanje u tri izjutra
Izlazak iz vagona najslavnijeg Indijca, koji je u okviru velike evropske turneje stigao i u Kraljevinu Jugoslaviju, dočekan je gromoglasnim aplauzom i grlatim povicima „Živeo!”, dok su se redovi žandarmerije povijali pred talasima razdraganog sveta. Ipak, gospođa Mimi Velmar-Janković uspela je da sačeka gosta i da mu, u znak dobrodošlice, preda veliki buket cveća.
Kako u knjizi „Kultura i pamćenje, Beograd u istoriji i literaturi” piše književni istoričar Jovan Pejčić, pesnik je osmehnut zastao i na engleskom zahvalio na srdačnom dočeku, a zatim je, praćen „frenetičnim klicanjem”, ušao u automobil koji se zaputio prema hotelu „Palas”. U ovom uglednom hotelu za Tagoru, njegove kćerke, zeta i unuka bio je obezbeđen veliki apartman na četvrtom spratu.
Podrazumeva se da su se i onda novinari svojski trudili da svoje čitaoce što detaljnije obaveste i o najmanjim sitnicama vezanim za svakodnevni život poznatih ličnosti. Ni Tagore, naravno, nije bio izuzetak, i o njemu su objavljivani najsitniji detalji. Tako su čitaoci saznali da se on svojih životnih i radnih navika ne odriče ni na putovanjima. Uvek se budi u tri izjutra i prepušta razmišljanju, onda zapisuje misli i stihove, u sedam ujutro, uz pomoć svog zeta koji mu je i sekretar, obavlja prepisku, potom neko vreme posvećuje unuku i tek tada je spreman za dnevne obaveze.
Dvodnevni boravak u Beogradu Tagore je počeo susretom sa Stanislavom Vinaverom, istaknutim piscem i novinarom. I već sutradan u listu „Vreme”, nakon dužeg razgovora koji su imali, osvanuo je ovakav portret šezdesetpetogodišnjeg pesnika:
„Pesnik je odeven u dugu crnu mantiju, opervaženu zlatnim vezom. On se drži mirno i tiho, govori odlično engleski sa lakim egzotičnim naglaskom.
Poneki put kao da se dublje zamisli, kao da pada u ekstazu. I tada, ako je reč o Indiji, on gotovo peva, izgovarajući sve reč po reč. A ako je reč o Evropi, on izgovara brže, a njegova desna ruka jednako ocrtava po naslonu fotelje čudne šare i poteze. Najzad, kad govori o poeziji, on zatvori oči ispod naočara i zabaci malo glavu sa velikom sedom bradom i sedim kovrdžama...”
Zvižduci i leci sa galerije
Oba dana boravka Rabindranata Tagore u Beogradu bila su isplanirana do detalja, od susreta s novinarima do svečanih obeda, poseta muzejima i večernjeg predavanja na Univerzitetu pod nazivom „O savremenoj civilizaciji”. Bila je to tema o kojoj je već govorio u Londonu, Parizu, Beču, Budimpešti...
Hroničari tog vremena zabeležili su da je, mnogo pre početka predavanja, bila dupke puna ne samo svečana dvorana Univerziteta, nego da se od mase sveta samoj zgradi nije lako moglo prići. Najveća gužva bila je, međutim, na stepenicama i pred ulazom u salu - publika, „koja nije mogla dobiti ulaznice, htela je bar videti lepog i slavnog starca iz daleke Indije”. Zanimljivo je da se ulaz naplaćivao i da karte nisu bile nimalo jeftine!
I ovde je dolazak Tagore za katedru dočekan burnim aplauzima i klicanjem. A onda je, u iščekivanju prvih reči velikog pesnika ali i filozofa, nastupila svečana tišina. S osmehom se obratio prisutnima, gotovo izvinjavajući se jer će na jeziku koji nije njegov maternji govoriti ljudima kojima engleski takođe nije maternji. Odmah zatim, posle njegove prve rečenice, sa galerije su odjeknuli zvižduci, a potom i povici: „Dole Tagore!”, „Živeo Gandi!” I, u publiku su poleteli mnogobrojni leci u kojima se, kako je zabeležio reporter, „na engleskom i srpskom, pod potpisom Ljubomira Micića i Branka Ve Poljanskog, Tagore naziva najpogrdnijim imenima i saopštava mu se da je srpsko gostoljublje laž”, a oštro zamera što nije svojevremeno prišao Gandiju, vođi indijskog nacionalnog pokreta za nezavisnost, i stavio mu se u službu.
Celu akciju priredili su pripadnici zenitizma, avangardnog umetničkog pokreta čije je glasilo bila „međunarodna revija za novu umetnost Zenit”, koja je izlazila u Zagrebu (1921-23), a zatim u Beogradu pod uredništvom pesnika i kritičara Ljubomira Micića. Časopis je u Beogradu zabranjen dvadesetak dana kasnije, možda i pod uticajem skandala priređenog u vreme boravka uvaženog gosta.
Mada je Tagore, zabeležili su hroničari, bio vidno uzrujan ovim posve neočekivanim izlivima „dobrodošlice”, sve se brzo smirilo jer su izgrednici najureni iz dvorane i gost je nastavio predavanje. Govorio je na engleskom, a odmah za njim prevodio je Aleksandar Vidaković, publicista, književni prevodilac i novinar. Kada je, nagrađen oduševljenim aplauzima, završio predavanje, Vidaković je, posle kratke pauze, pročitao njegove pesme u prevodu Davida Pijade, a onda su prisutni ustali i u nemoj tišini te iste pesme, u izvornom obliku, na bengalskom, saslušali od samog Tagore.
Na kraju večeri dve studentkinje književnosti, obučene u narodnu nošnju, predale su pesniku velike bukete belih hrizantema, a studentkinja filozofije, takođe u narodnoj nošnji, okitila je njegovu sedu glavu lovorovim vencem.
Zlatni kostim za lepu Mahalanobiju
Mada neplanirano, i drugog dana je Rabindranat Tagore održao predavanje, ovog puta na temu „Značenje umetnosti”, u istoj dvorani, ali bez prisustva članova „Zenita” koje je policija sklonila na sigurno mesto.
Prethodno je, po utvrđenom rasporedu, ponovo bio s novinarima, onda obišao Akademijinu zbirku narodnih rukotvorina i nošnje. Zabeleženo je i da je Danilo Popović, „vlasnik muzeja, (...) prikazao pesniku svoju uistinu vrednu zbirku i tom prilikom poklonio mu u znak pažnje najlepši svoj kostim, sav u zlatu, rađen na Kosovu u 18. veku...”
Iskreno obradovan, pesnik je domaćinu obećao da će mu, kad se vrati u Indiju, uzvratiti sličnim poklonom, a u pismu koje je Danilu Popoviću uputio već posle podne naglasio je da će njegova kćerka Mahalanobija darovani kostim oblačiti samo u posebno svečanim prilikama.
Prateći iz sata u sat kretanje čoveka koga su u Indiji „smatrali za Boga” a u Evropi dočekivali s posebnim uvažavanjem, novinari su ostavili trag i da su u rano popodne tog utorka, 16. novembra, Tagorine kćerke posetile Kolo srpskih sestara, a da je pesnik u 17 sati u društvenom domu Hrišćanske zajednice mladih ljudi bio gost Nikolaja Velimirovića, episkopa ohridskog, koji ga je dočekao besedom koja se dugo potom prepričavala.
Pola sata pre ponoći Rabindranat Tagore s pratnjom se ukrcao na voz za Sofiju, odakle je produžio za Solun i Carigrad čime je okončao veliku evropsku turneju, a Beogradu ostavio priču o svom boravku koja se i danas, pogdegde i katkad, prepričava s nesputanim ponosom, i na pesnika i na grad.
***
Međutim, po podacima koje smo dobili iz sveznajuće, bar verujemo da je tako, službe 9812, ali i iz drugih verodostojnih izvora, Beograd nema ulicu s imenom velikog pesnika koji je, odgovarajući na besedu vladike Nikolaja, između ostalog rekao: „Vrlo sam srećan što mogu da vidim narod koji se mnogo razlikuje svojim osećanjem od ostalih zapadnih naroda... Ja volim ovaj narod što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da oduševi... Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale. Ja sam srećan što se nalazim u zemlji prebogatoj ljubavlju...”
Sedmog avgusta navršilo se tačno šezdeset pet godina od smrti Rabindranata Tagore i čini se da još nije kasno da nadležni porazmisle da jedan kutak našeg glavnog grada dobije ime velikog pesnika, ali i da današnji gosti hotela „Palas” sa neke prigodne table, recimo, saznaju da je tu boravio poeta na čijim su stihovima odrastali...
Pripremio
Petar Milatović
Izvornik: Politikin Zabavnik
