"Bio sam tipični smetenjak svog vremena"- voleo je da ponavlja Miloš Crnjanski, i ta izjava, ponekad u nešto ublaženom, iz poštovanja prema slavnom piscu, obliku kruži književnim prostorom srpske postmoderne. Ne mislim ovde na književno-istorijske rasprave: Crnjanskog vole da citiraju u autopoetičkim i esejističkim tekstovima prilikom razmišljanja o aktuelnim literarnim zbivanjima i vlastitom književnom "vjeruju". Još jedan eksplicitan dokaz stalnog prisustva tog pisca u savremenoj književnosti naći ćemo u činjenici da Miloš Crnjanski, pored Iva Andrića, spada u omiljene književne junake postmodernih autora. Ovi se književnici često javljaju u paru, i to u delima različite žanrovske organizacije: u romanu Milisava Savića Ožiljci tišine, priči Milovana Marčetića Parlamentski park, u poeziji i esejistici Milana Orlića... Književnici dodeljuju tim piscima različite uloge, i njihovi preobražaji, doživljeni prelaskom u kategoriju književnih likova, mogli bi da budu tema posebnog istraživanja. Kad je reč o implicitnom, ne tako uočljivom, ali ništa manje snažnom prisustvu Crnjanskog u delima naših savremenika, tumačenje jednog od aspekata tog fenomena nalazimo u Zapisima iz polarne noći M. Orlića, doslednog poštovaoca "Učitelja Miloša", koji se detaljnije osvrće na ulogu dva najveća srpska pisca XX veka u svojoj duhovnoj biografiji: "Ako je moj lični Homer, u ukupnom sazrevanju bio Ivo Andrić, njegova klasicistička odmerenost filozofa, tražila je izvesnu ravnotežu koju je davao bundžijski duh, ekspresionistički grč prznice Miloša".[1]
M. Crnjanski-književni junak pojavljuje se i u priči Milorada Pavića Smrt Miloša Crnjanskog, čiju neobičnost čini zapravo sam izbor protagoniste: kao što znamo, predelima pripovedaka autora Hazarskog rečnika najčešće se kreću pisci-njegovi savremenici (uključujujći i samog Pavića) i književnici epohe baroka i Prosvećenosti, prema kojima on, i kao istoričar književnosti, gaji posebnu naklonost. M. Crnjanski - retki modernista, zalutao u Pavićeve književne prostore - progovara o tajnama pripovedanja i pisanja... Rađa se pitanje: da li se radi o dijalogu dve književne epohe, o duhovnoj srodnosti autora ili pak o zajedničkim poetičkim premisama na kojima se grade njihova dela? Odgovor na ovo pitanje potražićemo u književnim iskazima samog Crnjanskog, u njegovim Komentarima koji, sasvim opravdano, izazivaju interesovanje kod književnih kritičara i istoričara književnosti (a i kod pisaca) [2] i, pre svega u Objašnjenju "Sumatre".
Potraga za duhovnim korenima postmodernih eksperimenata sa formom neizbežno vodi modernističkoj pobuni protiv tradicije, čiji antologijski izraz predstavlja Objašnjenje. Sagledan iz postmodernističke perspektive, taj ekspresionistički manifest nudi nove, dodatne mogućnosti interpretacije. Nepristajanje na klišee, ustaljene forme, tradiciju (pre svega, pesničku) ima mnogo širu podlogu i dalekosežnije po celu srpsku književnost XX veka posledice: "Čist oblik ekstaze", koji se daje "neposredno", zvuči zaista ekspresionistički, mada konstatacija "Ne mećemo sve to u pripravljene kalupe" [3] vodi dalje, ka svesti o novoj formi, koja se zasniva na totalno drugačijem odnosu prema jeziku. Postmodernistička nesputanost jezičkih igara zacrtana je već u Objašnjenju "Sumatre": "Oslobodili smo jezik banalnih okova i slušamo ga kako nam on sam, slobodan, otkriva svoje tajne" [4]. Nije reč o ekspresionističkom samoizražavanju kroz jezik, radi se o ispovednom govoru jezika samog... Postmoderna fantastika, koja polazi od drukčijeg tretiranja vremena i njegovog proticanja, našla bi podršku kod pisca koji podseća: "Davno je Bergson odelio psihološko vreme od fizičkog" [5], a u rečima Crnjanskog "Delimo ritam sunčanih dana, od večernjih ritmova" [6] konstituiše se podela koja zvuči sasvim postmodernistički. Kao što, uostalom, i izjava "Rasno, jasno, prosto" u umetnosti ne pomaže ništa" [7] - mogla bi da bude lozinka današnjih književnih aleksandrinaca. Izrazito zanimanje za oniričko, ispoljeno u srpskoj postmodernoj fantastici, nalazi tumačenje u rečima Aristotela ("Kad smo budni, imamo svi isti svet, a kad sanjamo, svako svoj!") [8] koje navodi pisac, stižući do predstave o književnosti kao snu, čiju paraboličnu sliku nudi Borhes.
Ništa manje zanimljivom sa gledišta književnih paralela čini se briga za čitaoce, koju u svom manifestu pokazuje Crnjanski: "Verujmo u te nevidljive, predestinirane, slušaoce i čitaoce naše!"[9]. Sa verom u te čitaoce književnik ispisuje svoje autopoetičke komentare, koji će se krajem XX veka pretvoriti u poseban žanr književnosti. Kako tvrdi M.Orlić, "komentar, u ovom slučaju, shvaćen kao melanž, hibridni žanrovski produkt komentara sensu stricto, memoarskog zapisa i, naravno, sveprožimajućeg esejizovanja" [10], a M. Nenin naziva ih "romansiranom autobiografijom". [11] Međutim, kad je reč o Komentarima uz "Liriku Itake - u ovom slučaju ne radi se uvek o tekstovima, ujedinjenim istim konceptom. U Sabranim delima M. Crnjanskog u bloku takvog naslova nalazimo sve što tematski ulazi u taj krug, a pisano je u vremenskom periodu od nekoliko decenija. Ta činjenica neizbežno vodi promeni ne samo pripovedačke perspektive, već i piščevih narativnih intencija. Komentari predstavljaju zapravo deo Crnjanskove autobiografije, vezan za period Prvog svetskog rata i na jedan neočekivan, indirektan način dopunjavaju njegova književna svedočanstva, dajući im novu dimenziju. Iza izrazito lirske ljubavne pesme Trag stoji prilično suvoparni komentar koji nikako neće uputiti na tajne pesnikovog ljubavnog života, dok uz pesme koje nemaju u sebi eroske komponente, idu komentari ispovedno-emotivne prirode. Crnjanski podriva čitaočevu naivnu veru u mimetički model, u književnost koja sledi život i prenosi ga u dela - u pesme kao neposredne slike pesnikovih doživljaja.
Postmoderni čitalac obratiće sigurno pažnju na to kako se često priče o ženama u Komentarima prepliću sa pričama o knjigama koje su one čitale ili koje je Crnjanski zahvaljujući im, pročitao. Stranice Komentara uz "Liriku Itake" postaju mesto susreta života i literature. I ne samo one: ispisujući poglavlja Dnevnika o Čarnojeviću koji baš i nije klasičan dnevnik [12] -(niti je (samo) o Čarnojeviću), pisac, krijući se iza maske Petra Rajića i ja-naratora stvara izuzetno zanimljiv obrazac - primer brisanja granica realnog i fiktivnog u tekstu. Njegova fragmentaristička, disperzivna struktura svedoči kako o doživljavanju sveta kao haosa, tako i o stvaranju uslova za slobodno proticanje literarne građe, koja realno pretvara u književno, a književnom daje status realnog. Protagonistkinje njegovog stvarnog života pretvaraju se u slučajne prolaznice, likove-statiste koji ostaju u senci književnih junakinja romana. Zametajući tragove iskustvene stvarnosri, a ne zeleći da je se odrekne, M.Crnjanski na vešt način uklapa ih u romanesknu sliku. Na početku Dnevnika o Čarnojeviću autor pominje jednu mladu gospođu sa dvoje dece, suprugu majora Šturma, koja će se kasnije izgubiti među drugim slučajnim prolaznicima kroz Rajićev život. I tek poneki čitalac (i prevodilac, osuđen na bolesnu pažnju prema svakoj reči) zapitaće se zašto junak kaže: "I bilo je bljutavo: kako su je obletali" [13]. Objašnjenje nelagodnosti protagoniste naći ćemo na neobičnom mestu, u Komentaru uz "Zdravicu", napisanom mnogo godina kasnije. Saznaćemo da je izgleda zbog te žene Crnjanski došao u Novi Sad i ostao u njemu, i da je kasnije sa njom bio uhapšen u Segedinu pri pokušaju da pređe u Srbiju: "Otkud tu i ja, to bi bila duga priča i ne tiče se nikog. Davno je mrtav taj čuveni muzičar u Novom Sadu, i taj čuveni oficir, a mrtva je i ona.
Još samo moje srce slušam kako kuca.
Cor meum vigilat". [14]
Dakle, Komentar uz "Zdravicu" ispričaće o junakinji Dnevnika o Čarnojeviću, ali neće objasniti puno toga u vezi same pesme...
Kad nabrajuju ženske likove Dnevnika, sve pobede i požude onog koji ponosno "kao Kazanova" piše svoje zapise, uglavnom pominju Macu, anonimnu Poljakinju i sestre Mariju i Izabelu, dok devojka sa čudnim imenom Lusja ostaje u senci. Ona, koju je junak izabrao ("Tu ću"), koja je imala topla usta i koju je strasno ljubio u šumi : "Ljubio sam je, kao da nikog nemam na svetu celom osim nje". [15] Povlašćeni kod Crnjanskog prostor (šuma sa rumenim vrhovima) daje ovoj epizodi poseban značaj - u jednom trenutku dolazi do stapanja uzvišene ljubavi prema rumenom drveću i telesne požude (nije slučajna ni paralela sa pticom koja zaokružuje taj fragmenat). U komentaru uz Vojničku pesmu Crnjanski će ispričati o svojoj poznanici Lusji: " Jesen je lepa i topla, i mi se kupamo u Dunavu, u Kricendorfu. Lusia Rajces (iz Lemberga) tolika je lepotica, da se svet skuplja da je gleda kad iz vode izlazi, kao Anadiomenu". [16] I nakon više decenija Crnjanski se seća lepote te Lusje iz Lavova i priča o njoj - u nekoliko reči Komentara. Ko zna kako bi izgledao Komentar uz Dnevnik o Čarnojeviću koji je Crnjanski imao ideju da napiše, ali, po svemu sudeći, ni on ne bi rekao čitaocima više od fikcionalne proze, u koju je utkano životno iskustvo. Možda baš stoga književnik nije napisao taj Komentar?
Mada se obično razmatra kao ekspresionističko svedočanstvo o Prvom svetskom ratu, Dnevnik nudi i više i manje od toga. Na prvoj njegovoj strani stoji: "I pun uspomena, ja ih pišem ponosno, kao Kazanova za one koji su goreli u požaru života i koji su sasvim razočarani." [17] . Spominjjajući velikog ljubavnika, Crnjanski usmerava pažnju onog predestiniranog čitaoca na još jednu recepcijsku šifru, na jos jedan ključ u kojem se ta knjiga može čitati. I dok dnevnik obično služi kao utočište dragih uspomena ili bar onih događaja koje autor smatra vrednim sećanja, Dnevnik o Čarnojeviću to očito nije : "Ja pišem mnogo šta, čega se nerado sećam" [18] - pravi dnevnik "otkucaja srca" ostaje u naslućivanom podtekstu. Nije beznačajno ni insistiranje na "pisanju" a ne, recimo, "beleženju" uspomena - što opet korespondira sa postmodernim postupkom, u kojem se naglašava književni karakter zapisa. Fikcionalno iskustvo zamenjuje stvarno, koje pisac ljubomorno čuva za sebe i koje se na momente javlja kao proplamsaji retke svetlosti. Ti trenuci istine označeni su pojedinim favorizovanim rečenicama na čije posebno mesto ukazuje stalno piščevo vraćanje njima. Nalazimo kod Crnjanskog i zanimljive primere autocitatnosti, koje svakako zaslužju posebnu paznju. U ljubavnoj epizodi sa mladom Poljakinjom odjednom izranjanju rečenice iz Adama i Eve. Isti mesec novembar, početak ljubavi koji se poklapa sa prvim snegom, čista usta junakinje, mlade i tanke, "kao devojče kad prvi put ide na bal", čije "telo je znalo samo cvokotati zubima od strasti". Isti pesnički, upečatljiv opis njenih ruku, ista opaska da je čitala Ničea, samo ovaj put reči "visoka #zena" javljaju se pod navodnicima.
Upotreba navodnika rodila je i jednu intertekstualnu zagonetku. Dok u pripoveci Adam i Eva Crnjanski u ulozi klasičnog pripovedača kaze: "Nikad joj ne sagleda grudi. One su bile male, nežne i imale su duboko strasno taman ljubičast cvet" [19], u Dnevniku o Čarnojeviću, posle reči naratora "Nikad joj ne sagledah grudi" ide fraza: "Bile su male i nežne i imale su dubok strašno ljubičast cvet" [20] - koju sad izgovara Rajićeva dragana, kao da citira neki roman, pretvarajući "strasno taman ljubičast cvet" "u strašno ljubičast"... I obrnuto, fraza "Spavala je dobro, od kada mene zna spava dobro" [21] dobija neočekivane navodnike u Adamu i Evi ("Spavala je dobro, otkad njega zna, uvek spava dobro" [22]) da bi opet zazvučala pomalo izveštačeno, kao citat. Ko zna, kome su bile upućene ove igre u jeziku, ali ovaj primer autocitatnosti izgleda kao prilično intencionalan i opet navodi na razmišljanje o balansiranju pisca na tankoj žici žanra dnevnika. I dok Dnevnik o Čarnojeviću ima status lirskog romana (mada sam Crnjanski, u istim Komentarima, izbegava takvo ili drukčije žanrovsko imenovanje svog dela), gde pretvaranje činjenica u književno tkivo predstavlja sasvim očekivani postupak, stvaranje nove fikcije od po definiciji "verodostojnog" žanra komentara zaslužuje pažnju istraživača.
Kao primer te metamorfoze može da posluži Objašnjenje " Sumatre" - kojem se, izgleda, može isto toliko verovati koliko književnim delima Crnjanskog koja glume mimesis. Podsetićemo se poslednje rečenice tog najslavnijeg Crnjanskovog komentara, koja završava priču o tome "kako dolazi do tih pesničkih, hipermodernih, buncanja kao što je Sumatra" [23]: "Posle u Novom Sadu u jednoj hotelskoj sobi, napravio sam od svega toga jednu pesmu" [24] . Međutim, Sumatra (jedina među pesmama M. Crnjanskog) ima drukčiju "poštansku adresu", koja označuje mesto njenog nastanka. Ispod nje piše: Beograd, Braće Nedića 29. ...
Koju je onda pesmu napisao Miloš Crnjanski u novosadskoj hotelskoj sobi? Izgleda, neku drugu, uz koju ide Objašnjenje "Sumatre"... Šta je to - književna enigma, zanimljiva intertekstualna veza ili tek jedna od manifestacija inadžijskog duha Crnjanskovog stvaralaštva koji pretvara "tipičnog smetenjaka svog vremena" u junaka postmodernog doba?
1. Milan Orlić, Zapisi iz polarne noći, Beograd, Prosveta, 1997, 15-16.
2. Vidi o tome: Marko Nedić, Miloš Crnjanski u književnom vremenu u: Miloš Crnjanski. zbornik radova, Beograd, Institut za književnost, 1996.
3.Miloš Crnjanski, Objašnjenje Sumatre u: Miloš Crnjanski, Pesme, Beograd, Nolit, 1983, 210.
4. Ibidem.
5. Ibidem.
6. Ibidem.
7. Ibid., 209.
8. Ibid., 211.
9. Ibidem.
10. Milan Orlić, Zapisi iz polarne noći, Beograd, Prosveta, 1997, 50.
11. Milivoj Nenin, Ponešto o lirici Miloša Crnjanskog u: Milivoj Nenin Stvari koje su prošle, Novi Sad, Dnevnik, 2003, 113.
12. To ubedljivo dokazuje Tatjana Rosić (Dnevnik o snu: o dnevničkom predlošku u "Dnevniku o Čarnojeviću") u: Miloš Crnjanski. zbornik radova, Beograd, Institut za književnost, 1996.
13. Miloš Crnjanski, Dnevniku o Čarnojeviću u: M.Crnjanski. Dnevniku o Čarnojeviću, Beograd, Nolit, 1983, 9.
14. Miloš Crnjanski, Pesme, 138.
15. Miloš Crnjanski, Dnevnik..., 23.
16. Miloš Crnjanski, Pesme, 174.
17. Miloš Crnjanski, Dnevnik..., 7.
18. Ibidem.
19. Miloš Crnjanski, Adam i Eva u: Miloš Crnjanski, Dnevnik..., 99.
20. Miloš Crnjanski, Dnevnik..., 44.
21. Ibidem.
22. Miloš Crnjanski, Adam i Eva, 98.
23. Miloš Crnjanski, Pesme, 211.
24. Ibid., 214.
Srpsko-ukrajinski almanah [2/2003] Postmodernizam
