 |
| Europe after rain, Max Ernst |
Ne
Moja mladost nije proleće što se u kavezu soneta rimuje sa
cveće
Eto tu u prsima vrelim tu zjape tisuć ostvarenja novih
Naslućeni svetovi od zvukova-zvukova i pijanih boja
Naizmenični slojevi miomirisa u odajama mračnim
Sulude kadence i čarobne spirale što plazmom
šarenog prostora vajam
Da spevom jednim
izvanrednim
Sve moguće visine dubine daljine
Sam osvajam.
Jeste
Moja mladost je apoteoza krvi u grču oplođenja
Urlik primitivca u blaženstvu trenutka
Ah! ljubav neizmerna
Za zvezde za život za alkoholičarski smeh
I prsti i prsa i jezik i mozak
Sve živi da uživa u toplini karese
Ja svesvet gladim ko električnu kičmu
Sladostrasne mi metrese
Strast je astronomija strast je muzika i strast matematika
Cela je moja mladost samo bujna sveopšta scvemirska erotika:
Dobro vaspitane devojčice
Pozajmite svoje vrele dojčice
Jer mi se misao klati trotoarom
Poput gojnih sisa udatih matrona
S njima
Iza ćoška
Iščezava ekstaza
Dok se mamurno nipe
Slatka vasiona
U muzici zvonkih fraza
< Večeras (zar slučajno) ulicama šunjajući se
pronašao sam
PSIHOLOŠKU FORMULU ČOVEKA
te mi sada nijedno jedino čelo više zagonetno nije
Opit: Svi su mozgovi slični
Zakon: Svi su mozgovi isti
Sve se dešava
Kako rešava
Račun verovatnoće
Slobodni (?) svesni (?) čovek
Čini samo što kosmički zakoni hoće? >
O prošlo je sada nespokojno doba mojih otkrovenja
Presit sam mozganja zaludnih
Vrtoglavih formula
I cifara inifinitezimalnih
Ja više neću lutanja zabludnih između nule i znaka ∝
Izbodriću smesta senzacionalne romane
Pronaćiću nove neslućene strasti
Otvoriću širom vratnice svojih stotinu i 59 čula
u luksuzu purpurnih barova
u prašumi mahnitih džesova
u besu majmunskih plesova
vitko zagrljenih parova
Nervi! seksovi! energije!
Dok puni mesec viče ponad mrkih krovova: strasnije su mačke
ove noći
Strasnije su zvezde ove noći
Ja vaskolikim bićem saosećam bilo velikog grada
Od obesnog raskođa do najjadnijeg jada.
Zaljubih se još dete malokrvno
U jednu napaćenu i ružnu Ruskinju
Koja je imala sina poginulog u antoboljševičkoj vojni
Voleo sam prekomerno to guravo čudovište
Jer su za mene stvorovi sve lepši ukoliko su ružniji
Sve miliji
Ukoliko su tužniji
Ležali smo često preko celog dana
Zgrčeni
Na slamnjači njenog izbegličkog stana
Govorila mi je tiho skoro u sebi o snegu o trojkama
o ikonama o Sibiriji
A ja sam želeo da mi objasni apokaliptičnu arhitekturu
moskovskih crkava
Da mi objasni rusku dušu i mistiku rusku
Mistiku samo!
Pročitao sam već toliko knjiga da mogu reći:
Pročitao sam sve knjige
I mene mori ogromnost mlade memorije mori me rafinovanost
devstvenih čula
Jer nema prostora ovde za džinovska ostvarenja
Jer nema reči da otelotvore apopleksiju novih nadahnuća
Da
Prošlo je sada nespokojno doba mojih otkrovenja
Jedne podle noći ponoćnoga bdenja
U trenu kad prsnuti htedoh od uobražnje
Bacio sam svemir u bezdan svog prezrenja.
