Ali kad nečija vera postane odista pomama, kad se pretvori u pravo mučenje i, na kraju krajeva, pretvori ovu našu zemlju u gostionicu neugodnu za stanovanje, onda je, mislim, krajnje vreme da se ta osoba odvede na stranu i da se stvar pretrese s njom.
(Herman Melvil, Mobi Dik)
Dosadno jednoglasne ocene književnih kritičara, spokojno pomirenih nad činjenicom da je Mobi Dik (Moby Dick, 1851) Hermana Melvila najveći i najznačajniji američki roman ikad napisan, postalo je opšte mesto do te mere da sve manje ističe, a sve više obesmišljava i ukida značaj ovog dela, svodeći ga na monumentalni i nedodirljivi spomenik, okružen barikadama sazdanim od nebrojenih tomova kritičkih panegirika.
Mobi Dik, međutim, nipošto nije zaslužio sudbinu okamenjene svete krave američke književnosti. Jer, ovo delo verovatno jeste najznačajniji roman među onima koje su u devetnaestom veku potpisali američki autori, ali nije samo to. Melvilov Mobi Dik je američki ep, delo kome u istoriji američke literature pripada status kakav u svojim nacionalnim književnostima imaju Ilijada, Mahabharata, ili Ep o Gilgamešu – delo koje, dakle, ne predstavlja krunu, već temelj nacionalne književnosti.
Mobi Dik je američki ep iz nekoliko ključnih razloga. Najznačajniji među njima ogleda se u činjenici da ovo delo suštinski otelovljuje neke od najznačajnijih američkih mitova: pre svih mit o prostoru, tačnije o osvajanju prostora. Ovaj mit je u američkoj književnosti gotovo neizbežno povezan s motivom konkretnog putovanja ili lutanja u stremljenju ka cilju koji je često nejasno, još češće pogrešno, a najčešće ni na koji način određen, cilju koji upravo zahvaljujući svojoj maglovitosti izrasta u simbol metafizičke čovekove potrage za smislom i suštinom života. Dalje, osim po svojoj mitopejskoj prirodi, Mobi Dik je ameriki ep i po forme u kojoj je opredmećen. Ovaj roman, naime, predstavlja za američku književnost karakteristično, žanrovski mešovito delo, kome nije lako odrediti preovlađujuću generičku osnovu: naturalistički realizam, melodramatičnost i spektakularnost svojstvena avanturističkom žanru, te pesnički zgusnuta i uzvišena simbolika, prepliću se u žanrovskoj neuhvatljivosti Melvilovog remek-dela. To remek-delo je, čini se, po mnogo čemu presudno odredilo pravac i tok razvoja američkog romana. U prilog takvoj tvrdnji, dovoljno je ukazati na to da je Mobi Dik najavio, a po svoj prilici i utemeljio jedan od najtipičnije američkih književnih žanrova − žanr „drumskog romana”, čija se razvojna linija može pratiti kroz neke od najznačajnijih romana američke književnosti: od Mobi Dika, preko Keruakovog romana Na drumu (On the Road, 1957) i Nabokovljeve Lolite (Lolita, 1955), do Objave broja 49 (The Crying of Lot 49, 1966) Tomasa Pinčona. Drum koji se gubi u nesagledivoj daljini za Dina Morijartija, Hamberta Hamberta, Edipu Mas i mnoge druge junake velikih američkih romana poprište je beskrajnog stremljenja ka nedohvatnom cilju, potrage za nedokučivim smislom ljudske egzistencije.
Ahabov drum je počina, a sanjani cilj – sveta. Međutim, njegova želja da se osveti veliko belom kitu koji ga je obogaljio odgrizavši mu nogu, mnogo je više od puke žudnje za osvetom. Osveta pretvorena u cilj života dovodi u pitanje, ili otvoreno negira neke od osnovnih hrišćanskih principa. Štaviše, faustovski hiperbolizovan egocentrizam ne dopušta Ahabu − ma šta on govorio u pojedinim trenucima – da prihvati, makar i delimično, bilo koji pogled na svet izuzev vlastitog. Takav kakav je, on nema nikakih obaveze ne samo priema opšteljudskom ili hrišćanskom sistemu vrednosti, već ni prema etičkom kodeksu pomorca. Zastrašujuće izobličeno lice hipertrofiranog egoizma, međutim, polako počinje da dobija ljudske, a onda i nadljudske crte, sa narastanjem čitaočeve svesti o pravom smislu Ahabove borbe. Ahab je faustovski lik ne samo po svom suprotstavljanju svakom obliku kolektivne svesti ili morala, već i po mitskim dimenzijama borbe koju vodi. Nema velikog epa čiji glavni junak nije izrastao u mitski lik; Mobi Dik je veliki ep i po tim merilima.
Ahabova borba osuđena je na poraz – istina, veličanstveni poraz – zbog toga što nije reč samo o borbi protiv morske nemani, ma kako strašna ona bila sama po sebi. Mobi Dik je istovremeno inkarnacija one vrhovne moći kojoj se jednonogi kapetan suprotstavlja odbacivanjem svakog vida etike, ali i otelovljenje nepojamno silne snage prirode, shvaćene na metafizički način saglasan stavovima Melvilovih savremenika Emersona i Toroa. Pogledi na svet dvojice istaknutih transcendentalista, sredinom devetnaestog veka izuzetno uticajnih mislilaca, nisu mogli ostati bez odjeka u svesti pisca koji je, iako ometan svojom snažnom privrženošću nihilizmu, bez prestanka tragao za novim tumačenjima i objašnjenjima čoveka, prirode i univerzuma. Melvil u Mobi Diku velikim delom istražuje prirodu Emersonovog koncepta Nadduše, ali pod senkom Toroovog upozorenja da kosmos možda i nije onoliko dobronameran koliko to čovek u svojoj iskonskoj naivnosti podrazumeva.
Rat koji vodi Ahab, dakle, rat je s prirodoj u onom najšire filosofskom, pa i metafizičkom smislu tog pojma. Taj se rat odvija u arhetipskim kategorijama praelemenata vode i zemlje, svetlosti i tame, dirljive ljubavi i bezumne mržnje; ta bitka kosmičkih razmera besni u mikrokosmosu brodske palube i utrobe broda. U njemu je čovek, pritešnjen nepreglednim nebom i bezobalnom vodom, primoran da se suoči s najskrovitijim dubinama vlastitog bića, prisiljen da se uhvati u koštac s utvarom koju Melvil naziva “neuhvatljivim fantomom života”. Takva titanska borba, po svojoj uzvišenoj uzaludnosti svojstvenoj unapred izgubljenim bitkama, dostojna je antičkih tragedija, pa se kao takva mora okončati stradanjem dostojnim vlastite veličine.
Naravno, takva borba mora biti ispričana ništa manje dostojnom pričom. “I samo ja jedan utekoh da ti javim”, kao da se, rečima iz biblijske Knjige o Jovu pravda pripovedač Ismail pred kraj romana, osećajući da uloga pripovedača možda i nije bila njegov svesni izbor. On je zapravo neko ko je bio odabran da ispriča priču, jednu od onih malobrojnih priča koje su veće od života i veće od svake svesne umetnosti, i koje kao takve nepogrešivo pronalaze pravi, prirodan način da budu ispričane. Njihova verodostojnost seže izvan granica racionalnog rasuđivanja, pa poput Hamleta, Raskoljnikova ili Leopolda Bluma, Ahab i Ismail zasenjuju i gotovo čine nevažnim svog tvorca: oni postoje sami po sebi, slobodni i superiorni u odnosu na bilo koju banalnu, “objektivnu” stvarnost. Time je ostvaren san – ponekad i noćna mora – mnogih pisaca: delo se otima umetniku i počinje da živi po sopstvenim unutrašnjim zakonitostima. Mobi Dik je, dale, ne samo pritča u kojoj junaci tragaju za spoznajom onog višen smisla postojanja, već i priča koja, ne manje uzbudljivo, traga sama za sobom. U više od sto poglavlja romana, čitalac prolazi kroz galeriju stilova koja se može meriti sa onom u Džojsovom Uliksu: Mobi Dik govori mnoštvom različitih jezika u rasponu od žestokog mornarskog slenga, preko romantičarske poetičnosti i naučnog diskursa do tona biblijskih propovedi. Ogromnu snagu te jezičkostilske polifonije nije moguće opisati; ona se mora osetiti u neposrednom susretu s Melvilovim magnum opusom. Odista, poetski naboj romana neodoljivo pleni počev od legendarne prve rečenice, “Zovite me Ismail”, koja svojom rezigniranom škrtošću nagoveštava da je svejedno ne samo kako se ko zove, već i to šta čovek jeste, odnosno šta misli da jeste. Ista, zapravo, sve veća pesnička tenzija i višeznačnost oseća se u opojnom krešendu kroz čitav roman, kroz apokaliptičku tutnjavu ljudi i bogova, do sasvim dostojnog završetka u kome brod “…kao Satana, nije hteo da potone u pakao dok ne povuče sa sobom jedan živi deo neba i stavi ga sebi na glavu kao šlem…” U toj impresivnoj poetskoj slici zajedno nestaju u dubinama dobro i zlo, raj i pakao, bogovi u koje se uzdao Ismail i demoni koje je u svojim užasnim kletvama zdušno prizivao kapetan Ahab.
Putovanje je okončano. Podjednako ubedljivo, Ahab se uverio u moć mržnje, a Ismail u snagu ljubavi; podjednako ubedljivo, obojica su spoznala besmisao svojih ideja − vodilja. Mnogo više nego raznolikošću stilova i oblika pripovedanja, Mobi Dik je svoje prve čitaoce zbunio tim zavodljivim i opasnim potiranjem svih utvrđenih sistema vrednosti. Zbog toga je u kritičkim reakcijama na roman dugo preovladavala zbunjenost; zbunjenost pred delom čija se veličina nepogrešivo oseća, ali ju je teško racionalno odrediti. Iz takvor osećaja neredko izrastva i gnev kritičara zbog vlastite nemoći, pa je u dobroj meri karakteristična ocena jednog od njih, koji je zaključio da je roman Mobi Dik “manijački – lud kao martovski zec – roman koji izobličena lika trabunja i vrišti kao neizlečivi ludak”. Moderna umetnost, međutim, naučila je čitaoce da se racionalnim objašnjenjem ne sagledava uvek na najbolji način smisao umetničkog dela, te da se u sumanutosti sveta lišenog Boga i razuma ponekad mora progovarati “vriskom neizlečivog ludaka”.
Ima nagoveštaja da bi dvadeset prvi vek tu vrisku mogao još bolje da razume.
