Tri pesme, Pantelejmon Komarov






Spolja

Svi smo mi mrtvi i za nas nema sutra
Rastemo samo kada smo unutra
Umiremo onda kada nas je malo
To nalik je na vodu i na pesak spor
Sve jednako spolja kao i iznutra
I uvek i svuda tamo gde smo mi
Jer san nam je večnost a mi joj ni nalik
Mrtva lica - voda
Mrtva lica - izvor
Mrtva lica to što se sniva
Mrtva lica usamljene ptice
Večna večnost, iz ulja ulje
Leptir na sveći
a duša sve dalje
a duša sve belja
Ti što živiš duboko u meni
Prekrati, ne unižavaj moju slabost
Ja živ sam samo kad plačem u snu
A glavom mi tutnji žalost



Jesen

Ni razumeli me, ni pojmili
Dugo čekali, dani prohodili
Jesen plamena,
A ja ko trščica, kao grančica,
Kao iglica i kao bajčica,
Kao legenda malo ocvala,
Čaroban poput užeglog ulja.
Jeseni plamena,
Nauči me kako da kažem zbogom
Zdravim razumom, posmrtnim zvonom,
I gvozdene volje, da ne istrunem kao roblje.




U ropstvu


to je sve tamo nešto
to me se nimalo ne tiče
to je sve lično, egoistično delo,
nekih tamo levih ljudi
a ja prosto ležim, posmatram
spoj za spojem linija na sagu
a vreme se sliva, kao sirup
po nekom davno skorelom tragu



Pantelejmon Komarov je mladi ruski pesnik, scenarista i reditelj iz Sevastopolja. Ovo je prvi prevod njegovih stihova na neki strani jezik.

Prevod: Vladimir Kolarić

arhiva