 |
| Victor Sheleg |
O ČITANJU I KNJIGAMA (fragmenti)
Ništa
me na ovom svetu ne pokreće kao osrednje knjige. Dovoljno dobre da nisu izumrle, dovoljno loše da ima i posle njih nešto da se
kaže.
Samo knjige koje nisu težile
da me ičemu nauče su za mene vredne. Jer čim te knjige napustimo, mi smo već nečim poučeni.
Oni
koji smatraju da je pisati poeziju jedan tren, blaženstvo duha, razvrat neusiljenosti,
ne treba zalivati, jer će izrasti kao veliki bodljikavi kaktusi što će da
štrče među
dobrom utabanom zemljom koja je jedini pokazatelj da sve dobro nastaje od nje i da se u nju vraća.
Ne treba sopstveno telo ustupiti proveri svojih
književno-teorijskih zamisli. Jer kad to isto telo zaurla u sobi hotela od nadimanja
tuđih ruku i tuđih odlazaka jedne sasvim bezazlene noći, neće to više imati veze sa
književnošću, a ni sa umetnošću. (Onima koji stvaraju u uverenju da se
umetnost može živeti)
Strašno je sa tim rečima – pomagalima i štakama, koje
ništa ne preduzimaju, a sve pokreću u nama. Još strašnije je kad drugi misle da
sve to što kažete mora da vas i boli. Ali mene ništa ne boli, osim toga da bi moglo da me
boli. To je već izvesna razlika. Ja sam lična, ali i manipulišem drugima, naravno ne
svima, samo onima koji poveruju da je to moja lična bol.
Da biste čitali, potrebna vam
je užasna kondicija, a ona se ne ogleda u tome koliko brzo protrčite kroz
knjigu, koliko izgubite kalorija, koliko potrošite vremena, jer možete sve ovo vreme sveta
provesti među knjigama, a da se se sa vašim čitanjima nikad ništa ne promeni. Ta
kondicija, čini mi se, stiče se u svim onim procesima pred ulazak u knjigu: 13 dana je samo
posmatrate, 6 dana uzaludno pokušavate da joj se približite, 4 cela dana samo provedete kako
biste je milovali, 3 dana pokušavate da u nju uđete, ali se nakon pročitanog predgovora sa
njom rastanete, potom je ostavite u stranu među
gomilom (u tom trenutku
nepotrebne literature) i kažete: dosta je bilo, odustajem! A zapravo ste tada najspremniji da je u jednom dahu
pročitate.
Gotovo svi vodeći književni likovi pate od intenziteta
života u sebi, koji na neki način moraju da podese na skali preostalog vremena, da ne
bi izazvali velike tragedije. Ali zapravo sve te "velike tragedije" nastaju
baš u tom podešavanju. U životu je drugačije, ljudi beže u podešavanja kako bi izbegli
velike krajnosti, beskompromisna koračanja, snažne osećaje. Svaki njihov beg vitalniji je
od svakog preterenog smeštanja u sebe. Zato, kao da nam život poručuje, srećan je onaj
čovek koji živi u skladu sa sobom i ne čini ništa da bi taj sklad potresao. Ali, kakav je to čovek, pitam se, koji živi u skladu sa sobom? Verovatno onaj, koji da je u mogućnosti da postoji, već bi se pojeo
od dosade.
Sećam se kad sam bila mala da
me je starija sestra slala stalno u biblioteku da joj uzimam knjige. Imala je običaj
da se opredeli za jednog pisca i onda dok ne pročita sva njegova dela nije mirna. Te
nedelje je bio na redu Hese. I tako ja bibliotekarki dam spisak i dok bi ona po
policama tražila, ja sam uvek imala jednu tačku usmerenja: staklena vitrina: velika
knjiga sa ljubičastim koricama na čijoj naslovnoj strani je stajala nekakva žaba-princeza. Eh,
šta li sam ja tad sve mislila ko sam i sta ću biti i o čemu li sam tako divno maštala ne
sluteći da ću godinama kasnije proći kroz iste te demijane i stepske vukove. Nikada više
posle toga nisam žudela za žabom-princezom, samo za onim junacima koji
besomučno oboljevaju od sebe i traže lek za ono što se ne može izlečiti. Odista,
literatura je opasna, a još je opasnija ako se po njenim ustrojstvima živi.
Nikada mi neće biti jasni oni ljudi koji kad čuju da
studiraš književnost prvo što te pitaju je: a koju knjigu bi mi preporučila za čitanje?
Iskreno, nije mi bliska ta univerzalizacija naslova, osećanja, značenja koja se mogu
pretopiti u jednu knjigu. Možda je to stoga, što, dok god bih čitala jednu određenu
knjigu, ona bi me podsećala na mnoštvo drugih, a u stvari samo je bila jedna i
neponovljiva. To vam je isto kao kad neko želi da sazna šta je ljubav pre nego što je doživi.
O nekim odnosima teško se može
bilo šta napisati, jedino ako se to pisanje shvati kao akvarel tehnika, gde se
sve preliva, razvodnjava i polako gubi svoje potencijalne konture.
Zašto neke knjige nikad ne dovršimo, zašto neke ljude nikad ne dokrajčimo?
Ljudi koji svaku noć provode
uz lampu dugo čitajući sve do jutra, su u stvari, oni ljudi koji u životu traže ono što ne nalaze i što neće naći.
Čitanje usporava
vođenje života.
Juče sam u prevozu videla malu plavu devojčicu sa
kosom u smeru suprotnom od sile zemljine teže (baš kakva beše moja kad sam
bila mala) kako zamišljeno i odsutno gleda ka nebu dok sam čitala Andrićeve Znakove
pored puta i odjednom se jedna moja suza sjurila i zaustavila na 85. strani, a žena
koja je sedela do mene je prošaputala: “kako je strašna i vražja ta književnost”.
Ljudi
slični vama nisu mogući. To je čak slučaj i sa knjigama. Može vam se učiniti
da je prva rečenica u šestom redu na trećoj stranici upravo ona koja opisuje
vaš dosadašnji
život, ali se tokom čitanja i čitanja te knjige obznanjuje da to nije baš tako. Sličnosti se gase kada se stvarima prilazi iza. Ono što je ispred,
samo je strast gola i neukroćena.
Ne uspeva svaki čitalac da prokrči šumu, treba
milovati grmlje koje vam zaklanja vidik i treba savijati kičmu tamo kuda su svi puzeći prošli.
To
je tako, neki ljudi u jednom trenutku jednostavno nestanu, kao kad čitaš knjigu i taman stigneš do
najzanimljivijeg dela, a na tom mestu nema stranica – iscepane.
Kada bih napisala knjigu, moji junaci bi patili od bezosećajnih
čitalaca.
Ljudi koji vas
ostavljaju bez daha, jedino vas oni ostavljaju na miru i pogodno je to
zaista ukoliko se recimo bavite literaturom. Sve je to tako nužno i ujedno nepodnošljivo.
Oni brinu o vašem radu, oni vas tako dobro razumeju iako ništa nisu učinili
da bude tako. Oni samo jednostavno postoje, ne znate ni s kim, ni gde, ni kako; spava
svet koji danju zarađuje i glođe, ja palim lampu i pišem jer hoću da budem
siguran gde
si, hoću da stvorim priču koja će me navesti da zapravo jesi ovde i da tu
jedino možeš
da budeš, jer po cele dane se vrtim oko svojih osećanja kao sunce oko svoje
ose. To
je ono što je poražavajuće, jer vidim, krevet je moj prazan, ne sediš okrenuta
leđima, onako kako sam
navikao.
Neki ljudi su kao knjige koje zavolite nakon samo
prve pročitane stranice i ne želite da idete dalje jer se
bojite urušenja osnova koje ste postavili i na kojima nastavljate da živite i gradite zgrade koje se na vašu žalost nikada neće srušiti. Takve zgrade nisu ni planirane za
stanovanje, one samo služe kao objekti pored kojih se neretko zadržavate. A govorili
ste kao da ste pročitali sve knjige ovog sveta, kao da ste prozreli sve ljude ovog sveta.
U tome i jeste nesreća. Samo je hrabrost potrebna da se pročita knjiga do kraja, samo nam je hrabrost potrebna.
Ako
postoji neki približni osećaj mira i neke neobjašnjive lagodnosti, to je onaj osećaj kad je toliko hladno napolju da su svi gradski
trgovi napušteni, stanovi zaključani i kreveti raspremljeni da jedino tada sa nekom dozom
lagodnosti mogu krenuti putem svojih čitanja, sporih i raskomadanih, ali onih zbog
kojih ću satima nakon toga osećati lepotu što sam živa,
bar delimično živa.
Zašto su mi draži oni ljudi koji nikad nisu čitali
ono što pišem? Zato što se neće truditi da pokažu koliko su me razumeli u jednom
lepom danu gde je sve drugo osim jedne mogućnosti lagodnog poznanstva suvišno.
Neće
vas spasiti nikakvo čitanje, ono tome i ne služi. Ako se o izvesnom spasavanju govori to
su oni trenuci kada drugi ljudi žive od vašeg sopstvenog pakla.
Verujem da su knjige oni ljudi koje preskačemo da
bismo brže stigli do cilja, jer zbog mnogih često skrenemo s pravilnog puta. Međutim, pravilan put kao ni cilj ne postoje u svojoj
konstantnosti. Moj cilj je traženje, nikad ono što je nađeno. Ti ionako znaš da
prestajanje tebe nikada ne prestaje, ono započinje u mojoj afirmaciji pisanja.
Jednom muškarcu pristupamo sećajući se drugih muškaraca,
tako pristupamo i jednom tekstu, sećajući se drugih tekstova.
Knjige nas ne menjaju, menjamo
samo čitanje sledeće knjige.
Ima nešto gore i
nepodnošljivije od lakih žena, a to je laka literatura.
Doneo mi je knjigu u krevet, kaže: danas ne doručkujemo.
Pisati,
zar to ne znači iznova i iznova nasrtati? Samo,
ne varaj se, ne želim da se sve to okonča jednim srećnim zagrljajem.
Najviše su me pokretale na pisanje knjige koje
nikad do kraja nisam pročitala.
Milica Milosavljević,
rođena 1991. u Čačku.
Objavljivala
je pesme u časopisima: „Koraci” i
„Književni magazin”. Takođe, pesme objavljivala i u
elektronskom časopisu „Libartes” i časopisima za
umetnost i društvena pitanja „Afirmator” i
„Spektator”. Nosilac je nagrade „Milutin Bojić“ za
poeziju, kao i pobednik 29. Festivala mladih pesnika
„Dani poezije“ u Zaječaru. Apsolvent
je srpske književnosti i
jezika sa komparatistikom na Filološkom fakultetu
u Beogradu.
