Čovek-fuzija
Nikola Mišić, Čovek-fuzija. Beograd: NNK international, 2012.
Svaki put kada pisac ima formalno obrazovanje
iz vizuelne umetnosti, što je u slučaju Nikole Mišića filmska režija, književna
naracija se gradi iz odabranih fragmenata koji su spojeni realističkim tonom
pripovedanja ili lirskom sažetošću koja novostvorenom poetikom čitaocima daje
jedan drugi pogled na stvari. Kod Mišića, upečatljive slike su kao u procesu
fuzije sižejno spajane u pripovetke koje daju jednu težu, stilski zaokruženu
proznu celinu naizgled realistički intoniranu. Kao čovek urbane sredine koji živi
na Dorćolu u Beogradu, Mišić kao i mnogi drugi stanovnici gotovo svakodnevno čeka
u redovima, postaje deo gužve u javnom gradskom prevozu, prolazi kroz
komplikovane procedure u zdravstvu i vaga svoju kupovnu moć sa troškovima korišćenja
i održavanja automobila. Ovakav ritam života je kod njega stvorio strpljiv
pripovedački ton koji može da predstavi i najmanji detalj i dovede ga do
grandioznih razmera, ali i da objektivno predstavi dešavanja iz svakodnevnice.
Upravo zbog takvog pripovedačkog tona,
objektivnog i umerenog radi isticanja realističnosti prikazanih slika i dešavanja,
Mišićeva proza je pristupačna svim uzrastima do kojih dopire domaća književna
produkcija. Ali upravo takav ton pripovedanja dao je Mišiću šansu da svoje
pripovetke izmesti u jedan hofmanovski, edgar-alan-poovski fantastični svet
koji nastaje malim izmeštanjem logičkog sleda stvari i koji je ogdelalo
ljudskih snova ili njihovih najdubljih želja i tajni. U pripoveci „Crni voz“
imamo detaljni prikaz svakodnevnice porodice radnika – sredovečnog železničara
sitne građe i njegove krupne supruge koja ne može da ima dete. Pripovedač nas
uvodi u suptilan opis njihovog međusobnog odnosa, njihove egzistencijalne
osamljenosti i pripovetka bi ostala enciklopediski primer realistične proze da
nije uveden fantastični obrt. Mašinovođa se, zamenom identiteta, nađe u
poziciji da telo svoje žene vidi i nosi kao svoje. Tek tada stilistika i
realistični ton pisca dobijaju nekad ironični prizvuk, nekad sposobnost da
grade groteskne prikaze, ali kako su uvek centrirani oko individue, one ostaju
realistične, u domenu prikaza ljudskih strahova i podsvesti.
Pripovetka „Čovek-fuzija“ po kojoj je
naslovljena cela zbirka, sa likom kojeg prati uvodi čitaoca u jedan manje
raskalašan i manje ironičan guliverovski svet od onog kojeg mu je svojevremeno
ponudio Džonatan Svift. Liliputanska dimenzija kod Mišića postaje roj muva u
koje se lik polako pretvara, isprva ne verujući ni sam u to što se dešava, tragajući
uporno za racionalnim objašnjenjem. U svetu van hofmanske fantastike, isto
nastojanje da se istrajno traga za racionalnim objašnjenjem kako bi se čovek
„pomirio“ i prihvatio datu situaciju susrećemo svaki put kada nas obaveste
putem medija da cene rastu petnaest posto, već drugi put ove godine, a penzije
samo dva posto, dok studentski krediti ostaju istog iznosa koliki su bili pre
pet godina. Kada se pogleda odnos onoga što stanovnici tokom jednog meseca
moraju da racionališu da bi emotivno mogli efikasno da funkcionišu do kraja
meseca, Mišićev lik koji iskašljava muve i svaki put se smanjuje po koji
centimentar počinje da izgleda više kao metafora nego kao fantastična situacija
koju nam je pisac iz nepoznatog razloga ponudio.
Fantastični momenat je u pripovetkama Nikole Mišića
uvek prisutan uz prizvuk onostranih, nečistih sila, čime se ripovetkama uklanja
političko-socijalna dimenzija i čime one dobijaju veću pristupačnost, odnosno
mogu zainteresovati veći broj čitaoca. Svakako, to ne znači da čitalac mora
neizostavno da gaji simpatije prema crnim, demonskim vozovima ili crnim muvama
koje u potpunosti menjaju živote likova u pripovetkama, da budu skloni strahu
od tri šestice (pripovetka „Bordel (Hexakosioihexekontahexaphobia)“. Ovi motivi
su odabrani stoga što su generalniji i u neku ruku literarniji od svih mogućih
obrta koje donose tranzicija i recesija. Sa druge strane, prolazak crnog,
demonskog voza koji uzrokuje to da se mašinovođa probudi u telu svoje žene i
naizgled unese samo još veću udaljenost između njih dok se ne rodi dete, možda
je manje fantastičan i neobičan momenat od činjenice da se mediji sve češće
okreću pričama o promeni pola, hirurškoj intervenciji koja je ipak nešto lično
i koja se tiče samo individue koja joj podlegne, a svakako ne nešto što nužno
mora biti informacija za svakoga do koga medij dopire.
Mišić zbirkom pripovedaka Čovek-fuzija ne pretenduje da bude shvaćen kao pisac visoke književnost,
već da, gotovo reporterski, da sliku o čoveku koji postaje sve teži i teži, kao
jezgra atoma u procesu nuklearne fuzije. To je čovek u kojem se sve više toga skuplja,
koji i po temperamentu postaje teži i nepristupačniji za komunikaciju.
Sonja Jankov
