Sećanje na Mediteran, Radomir D. Mitrić

Sećanje na Mediteran, Radomir D. Mitrić


Sećanje na Mediteran


                                  Sačuvati neizgovoreno, kao srž.
                                                      Ivan V. Lalić

Lice kojeg pokušavam da se setim sliči otisku kiše

u prašini koju dubi vreme, čežnji koja osvaja kao zvuk
neke veoma stare violine, svakako prelasku preko praga,
i šapatu koji te prati od kolevke do večnosti
zaboravljene u oseci ili plimi nekoj; to, taj vetar
iznutra obrastao Vizantionom kao krčag prazninom
i polja puna mesečine u maglovitim noćima Antiohije.

Pamtiš li još uvek bogove grčke, dečače što dolaziš

iz magle, s rukama nesviklim na rezbarenje, na filigran,
dar da primiš Mere, dečače što se smešiš, zašto?

Život je nacrt neke buduće pesme, pokretni štafelaj

koji čak ni vidokrug ne bira, a ono što dolazi 
nakon svega nije obilje već nesrazmer, nemogućnost 
da se iskaže svet u jednoj kaplji vode, u fragmentu 
nekog drevnog mozaika, u rečenici koja nas sažima
tako surovo, toj rečenici koju govori ćutanje,
i koja nas sabira u jedan trenutak samo.

Mediteran,

lice kojeg pokušavam da se prisetim, to Negde
koje živi u mom sećanju, ispod aleksandrijskih stubova
možda, ili pak u sjaju Mitilene.

Da li to pamti suza što će se skotrljati niz lice

kad budemo nestajali u magli, a Luna na nebu bude
smenjivala Sunce, plavi i zlatni dečače, dok se budem 
sećao rumenila njenog lica, tužan u duši što se 
iz pene više niko nikad roditi neće.

Pamtiš li bogove grčke, i njen pogled…?



Radomir D. Mitrić, iz moje prve knjige Nostalgija za punoćom (2005)







Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".