RAĐANJE REČI
Pesnici su nagi zidovi kuće
Sa oplatom od krikova, soli, usana, oblaka
Postavljeni na beskraju suza i bačeni
U beskonačnost lutajućeg neba. Usamljeni mesec
Podgreva pepeljasto zlato i zvoni, rog mu je izgubljen
U melanholiji tamne krvi i Senki
A kada ta bezimena zemlja čiji Bog u budućnosti
Okreće se ka svojim mrtvima preklinjući zoru,
Njeno kamenje mrakom kalcinisano su srca,
Njeni plavi mramori mora, njene vode palme,
Dok njeni rojevi krvi vise na drvetima.
Ali gde tvoja ilovača, o usta gorka, bude odjekivala
Videće se kako nejasno oko prividnosti probija
Jedan devičanski stub naslonjen na more.
ORFEJEV GROB
Steno dugo ranjavana zelenilom jasnim
Ti umivaš najcrnjom krvlju usahli Pev,
Zasenjujući ranu ponora
Koju nikakvi glasovi mlečni ne otvaraju.
Blistaj uvek tiha, rasplamtela u sebi,
I plači nežna, a uvek sve grublja i svirepija,
I razbuktanija sve više ipak uvek miruj!
Planine zvucima tvojim zračnim
Ispresecane su,
Gradovi razbacani ptičjim letom senica,
I od plača tvoga iz sve snage koji cepa vazduh
Bude se stari kraljevi iz svog pepela;
Niko ne zna tvoj sveži dah ni tvoju rosu
Do lišće, ti čisti jezici tvojih misli,
To lišće, taj pokretni grob, to voljeno ime!
REKVIJEM ZA ANTONIJA MAČADA*
*Kada je ugušena Španska republika, i Antonio Mačado, veliki španski pesnik, morao je napustiti svoju rodnu grudu. Čim je prešao na francusku teritoriju, umro je iscrpen fizičkim i duševnim patnjama, ali najviše iz žalosti za svojom otadžbinom.
Duh tvoj lišen svega osim svojih mrtvih
Stvarao se mračnim gredom tvog naroda
I na očaju zvezda najzad je postavljen
O učitelju! Kako je skriven tvoj pogled između zvezda
Kako je spokojno očajanje tvojih ruku
Nekad probijeno zvučnim nebesima i postalo
Troma morska ptica na plavom zastiraču ravnodušnosti
Bačenom na tebe iz pra-dna vremena! i tvoje oči
Naoružane protivu Boga besovima i provalijama
I tvoje čelo pokriveno injem plača blistavo
I mrtvo i tvoj duh grub u pevanju
Koje oholo nadgleda neki anđeo sa krilima od krvi.
Ti si mrtav
Naši su krici nemoćni kao sveće
Da odgonetnu čudno lice tvoje smrti
Naši koraci uzaludno poniru u tvoju uspomenu
Naše ruke sa strahom dodiruju tvoje ogromno ime
Urezano grubo u buci mrtvih dok jedini
Između maslina koračajućih krupnim koracima
Kao saputnice tvoje večne pesme ti napreduješ
Pod nebom crnih cvrčaka koje ispunjava
Kamenje i kosti mrtvih jednom čistom vodom
Apstraktnom i lišenom grubih akcenata
Oslobođenih ismevačkih odjeka i bacajući
Najviše bludećoj noći svoje veličanstvene svodove.
U podne kad smrt udari pravo u srce
Kad tvoj ugnuti dlan primi poslednju senku
Kad sunce presuši krv u venama
Kad ilovača sa nogu iskruni se u prašinu
Jer toliko je božanski prečisti zrak koji Bog
Obeležava kraljevskim zbivanjima! Odiše tada
Trava u dubini tužnih parkova
Gde se sručuju kule prečiste vode u drveta.
Počivaj ogrnut izgnanstvom kao nekom grubom tkaninom
Otkotrljan u zemlju stranu i uljuljkivan
Od strane Španije koja teče pod planinama:
ne više suza!
Sada kada je tvoj bol zašao u duboku noć
Kada je tvoja golubica odletela u očajanju
I žurbi ka slobodnom tlu da potraži
Palmu poslednje krvi jednu pustinjsku
Palmu po volji tvoga srca u uravnoteženom
Ne.
I jednoga dana ti ćeš se vratiti
U čednu svetlost pustinje
Preko bujica duboke Španije i preko grobova
O mlada smrti izbodena godinama kako si lepa
Ti koja prelamaš grozni poljubac rođenja
Ti koja igraš s kamena na kamen i to sa oduševljenjem
I vijoriš gnevnu zastavu nad crvenim žitom
S one strane dugih zidova i baruta
Sa čije se visine zeleni antički bršljan
more.
Pjer Emanuel
