Gatka o lakoj smrti
Nešto oko deset sati pre podne
izašao je iz svog stana.
Lift nije radio; na stepeništu
srete suseda, ljubaznog
onog čoveka iz pogrebnog zavoda.
Znao je da će mu jednog dana
pasti u šake, pa se na tu
pomisao blago nasmeši.
Izašao je iz zgrade; prešao ulicu.
U parku je sedeo i gledao
kako velikim makazama štucaju
zelenu ogradu. Kosačica
još je mirovala, na travnjaku.
Znao je da će i oko njegovog groba
nići trava, cveće, perunike,
da će sve biti lepo uređeno.
Ono pak što nije znao, tog dana
dogodi se malo kasnije,
kad se vrati iz šetnje:
Neki nepoznati ljudi
ulaze i stoje pored njegovog odra.
Novica Tadić
