Varijacija na temu: Matić
Ponekad nam se, nagnutim nad stranicama beogradskih nadrealističkih izdanja, može učiniti, ovako izdaleka, da je eksploatacija apsurdnog zapravo bila samo ostatak jedne oskudne naježenosti (Risto Ratković) u međuvremenu onih dvaju svetskih ratova. No, čak i u formalnom smislu, već praksa slobode automatskog izražavanja napominje tu stalnu mogućnost odluke koja bitno i veoma glasno odudara od konvencionalnih rešenja i sive jasnoće stvari, opredeljujući se i za suicid kao najmoćniji gest slobode, kao bezmalo neočekivan tajanstveni anagram. Poznati stav Andrea Bretona o "diktatu misli, u odsustvu svake kontrole, van svake estetičke ili moralne namere", isto računa s emanacijom i slobode i neprimenjene naše misli. U takvom kontekstu, sve kategorije i norme evropskog građanskog ambijenta, takođe su nepovratno precrtane, a zapravo ukinute za račun gorde i izazovne amoralnosti. Porok nailazi kao nova vrlina.
U tom smislu, ili i u tom okruženju, diskusija između Dušana Matića i Branka Poljanskog, dakle predstavnika nadrealista i zenitista, ima značenje skoro programskog opredeljenja, uz bitnu napomenu da reč diskusija u onim međuratnim godinama nije imala iza sebe banalne i opake repove konferencijaških naših rasprava socijalističkog razdoblja. Zabeležio ju je Risto Ratković u "skici za jednu književnu panoramu", pod naslovom O jednom međuvremenu, u februarskoj svesci Letopisa Matice srpske 1952. godine:
"Sećam se jedne diskusije između Dušana Matića i Branka Poljanskog. Kafana 'Moskva'. Za stolom nas troje. Pred Matićem leži stotinarka. Poljanski: Vi, nadrealisti, ističete veličanstvo sna, a u praksi nema praktičnijih ljudi od vas. Matić: To nema veze, ja imam svoju slobodu. Poljanski: Imam je i ja, pa dozvolite: Ja ovog trenutka sanjam da ovu vašu stotinarku uzimam i prisvajam. Matić: A ja sanjam da vas u tome sprečavam. Poljanski: Ne sprečavate me vi nego moji obziri, a imate li vi obzira? Matić: Imam, ali ih ne priznajem. Poljanski: Jeli to moralno? Matić: Mi smo nadrealisti amoralni."
Tako se, eto, sloboda ostvarila u totalitetu jedne izričito poročne rabote, odjednom postavši vrlina neprikosnoveno provokativnog sveta, kao u kultnom filmu Mikloša Janča Vrline javne, poroci tajni, no u inverziji koja je dosledno jedan od stegova Matićeve poetike.
Za Matića, "sloboda ima svoje lice... Ali sloboda mora da ima i moje, i tvoje, i naše lice. Inače, sloboda nije još sloboda". No, to je bio Matić poznih godina i kasnih istina konačne jeseni svoga budnog sna: ništa određeno, ništa što ograničava; individualni slučaj, pravednost po sebi; skup nejednakosti; rasveta jedne nove, tek samo slutljive konspirativnosti.
U anketi Čeljust dijalektike, u almanahu Nemoguće (1930), koji dakle upravo navršava 75 godina, na ono, možda ipak krucijalno pitanje, drugo po redu - Vidite, dodirujete drvo; vidite li, dodirujete li SLOBODU? - odgovaralo je devet od trinaest nadrealista. I dok je, recimo, za Marka Ristića odsustvo slobode bilo opipljivije od slobode same, a za Oskara Daviča, maga naše verbalne inspiracije, gotovo očekivano, sloboda postavljena kauzalno kao mišolovka, Matić je odgovorio istim pitanjem: Vidite, dodirujete drvo; vidite li dodirujete li slobodu? (Simbolično, i unekoliko profetski, Đorđe Jovanović je zapisao, skoro u nežnoj asocijativnoj mreži sa stihovima Momčila Nastasijevića o lovu i ulovljenima: Vidim, lomim drvo; vidim, l o m i m e sloboda. Profetski, velim, s obzirom na njegovu tragičnu smrt.)
I premda je Hegelu poklanjao veliku i originalnu pažnju u tumačenju slobode kao intenzivne, najintenzivnije negacije koja prerasta, i kod njega, u apsolutnu afirmaciju, Matić je, sasvim ispod oka, krajnje rezervisano u odnosu na patetičan zov parola kolektivnog zanosa, uostalom i horskih recitacija koje će, u estradnim programima Narodnog fronta, i sâm komponovati, posmatrao upotrebu tog simbola smelosti, tog ćudljivog leta ptice.
"Sloboda ili smrt", to nije samo dilema rata, veli kasni Matić. No, istovremeno, pesmi, poemi Sloboda Pola Elijara, koju je, onakvu kakvu je pamtimo, zapravo krstio Žorž Bataj, namenio drukčije, pre bi se reklo prethodno nego novo čitanje:
"Došlo je vreme, čini mi se da se pesmi vrati njeno prvobitno ime: NUŠ. Verovatno bi to učinio i sam Elijar, da ga prerana smrt nije u tome sprečila. Ili bar da se imenu Sloboda doda i ime Nuš. Bilo bi u pesmi više istine i treptaja."
Matić ovde nedvosmisleno ispoljava svoju opsesiju nijansama, slučajnim dodirima, somatskim gotovo trenucima tihog spajanja, udvajanja, poništavanja. Uostalom, o treptaju se uvek i radi kada je u pitanju Matićeva logika ukrštenih reči.
U leto 1946. Pol Elijar je govorio pred mikrofonima Radio Beograda i čitao svoje pesme, između ostalih i Slobodu. Manje je poznata Matićeva uvodna reč za taj prvorazredni radiofonski događaj:
"Pol Elijar, veliki francuski pesnik, gost je naše zemlje već više dana. Za koji tren, čućete njegov glas, glas jednog od najčistijih, najdubljih pesnika slobode koje je Francuska dala.
Ponikao iz one radne, slobodarske Francuske, koja je dala Francusku revoluciju i Komunu, i koja je jedna od svetlosti sveta, Pol Elijar je počeo da peva krajem prošlog svetskog rata. To je odmah bila buna protiv neljudskih, besmislenih uslova čovekovog života, protiv onih mračnih sila u svetu, koje čine da čovek, stvoren za sreću i sposoban da je izgradi za sebe i za sve ljude na zemlji, još uvek, u najvećem delu sveta, pati, strada i robuje.
Za Pola Elijara, pesnika, to je značilo onda samoću. Ali na dnu te samoće, on otkriva čisto, hrabro, nepokoreno srce čoveka. I postepeno, savesno, kao pesnik istine i slobode, okrenut čovečanstvu, on se sve više približava ljudima, onim ljudima koji stradaju i koji se bore, u kojima je neugasiva nada da njihov život može da bude bolji, lepši i radosniji, kad budu uništene mračne sile sebične tiranije. Sa Španijom, najpre, i najzad, za vreme okupacije njegove otadžbine, Elijar, pored Aragona, postaje pesnik otpora i borbe protiv fašizma. U tim mračnim danima, njegov nepomirljiv čovečanski glas neprestaje da peva slobodi, da raspaljuje mržnju protiv hitlerovskih zveri da propoveda borbu na život i smrt, između smrti i života, između ljubavi i mržnje, između pravde i nepravde.
Samoća pesnika, tu nedavno rekao je Pol Elijar, danas se briše. Evo, oni su ljudi među ljudima. Evo, oni su braća... Ima jedna reč koja me zanosi, reč koju nikada nisam čuo a da u sebi ne osetim jedan veliki drhtaj, jednu veliku nadu, najveću, onu koja će da pobedi snage rušenja i smrti koje pritiskuju ljude, ta reč je reč bratimljenja.
Ovakav pesnik, i ovakav čovek, obraća se vama."
Nije moguće odoleti: u tom Matićevom proslovu, to jest uvodnoj reči čoveka i pesnika koji je u Zogovićevoj rigidnoj eri socijalističkog realizma bio posve skrajnut, na jedvite jade u daleki budžak radio stanice, koji je, dakle, bio u pepelu epitimije, ima fraza i rešenja koja kao da on nije napisao. Parole su, po zapovesti onoga trenutka, opervažile i ovaj tekst. Matić se, ipak, dovijao: Španija i sloboda, to su bar bile one staze koje mu do prijateljskog šapata o Nuš nikako nije niko mogao da preuzme, poništi, precrta. A nadasve Matiću je taj Elijarov drhtaj bio izazov, lekovit dakako, za novi treptaj pri čulnom prisustvu te svetle i svete reči na zidovima dosade, na čelu prijatelja, po fizičkoj istini, po krilima ptice, na belom hlebu dana, na iščezloj opasnosti, na đačkim sveskama. Nije to Elijar menjao svoju pesničku strukturu, već je lektira jedne pesme imala svoje inicijacije u savremenosti, gruboj i nimalo baš slobodnoj, kada već sigurno već vlastitu prošlost.
Elijarova pesma je neočekivano, ostala alibi za sivilo i zaboravnu senku koja je bila nametnuta pesniku. Zapravo, Elijar je Matiću omogućio da opet (pro)govori.
Matićeve varijacije o mašti, čije su kristalizacije označile i prelomni trenutak u predelu moderne osećajnosti književnosti za decu (Podvizi družine "Pet petlića" Aleksandra Vuča), isto su u znaku tog proleća u nekom vremenu, a i nevremenu. Taj motiv slobode, koju je itekako potmulo odbolovao pred večitim žutim zidom carine, zemunske obale, straže, nije ga napuštao nikako i nigde. U knjizi Prošlost dugo traje (1977), na belinama pisama mahom upućenih na moju novosadsku adresu, Matić je ovako organizovao zapis Sloboda:
"Mislim da se sloboda ne poklanja.
Čovek ima toliko slobode koliko je sam osvoji.
Sloboda je, dakle, osvajanje, izvojevanje. Ne treba o njoj govoriti formalno. Dvoje mladih, koji se vole, a nemaju puta u život, skaču u vodu. I to je dokaz ljudske slobode, apsurdna istina, ali dokaz. Sloboda je to - izabrati i samu smrt.
Razume se, treba se boriti za drukčije slobode, ali ne treba smetnuti s uma da živimo u zajedničkoj kući i da u 22 časa, recimo, mora prestati svirka.
Najzad, sloboda nije nešto rastegljivo, nešto što se na jednoj strani cepa a na drugoj krpi."
Vremena su se izmenila, očevidno, i onaj sat koji pokazuje deset uveče, svakako je pomeren daleko unapred. No, u biti, upravo ta čitava glosa o slobodi skoro razdragano opravdava, ako su uopšte opravdanja neophodna, Matićevu izuzetnu ležernost, lakoreku ali i lakovernu bezbrižnost, opsesiju neistorijskim vremenima, privatnostima svake vrste. U toj rasveti njegova odanost dvojici znamenitih naših modernih pesnika, Tinu Ujeviću i Rastku Petroviću, može se shvatiti i kao veliki alibi u odnosu na totalitet bića prvoga i telesnu inteligenciju drugoga, koji je zbog stiha o muškom znaku što crnačkom Hristu visi do kolena, bio ekskomuniciran iz Crkve, - ima značenje svesnog fetišizma. Samo je on, uz naknadno pamćenje Oskara Daviča, Ljubiši Jociću, pariji srpskog nadrealizma tako samosvojnom, besmprimernom i mahnitom, pružao slobodno ruku, i samo je on, bar u nas, imao razumevanja za izvesne slobodne trenutke Ilje Erenburga u, istina, povlašćenoj roli državnog pisca, Staljinovog miljenika. Svoju neostvarenost u sferi erotizma tumačio je formulom isto slobodarskom: Ono što je mutno, neka i ostane mutno. Ali je bar Fransisa Žama i Remboa pokušao da prepozna i izbliza, do kraja. Nije mario atribute, osobito ne nacionalne. Stoga je i ovako što je beogradski pisac pre svega, dok je zarni vlač kao povlašćenu, nepredvodivu sintagmu osluškivao kao zveket srme, let zlatnika, metak ali samoubice. Dobro je pamtio da živimo u oskudnim vremenima čiji je, uostalom, bio tumač, kako je davno uočio Vuk Krnjević. Stoga se skoro gadio isključivosti svojih nadrealističkih drugova, ne priznajući školnički red ni u čemu, pa ni u toj fabuloznoj drugoj centrali nadrealizma. I imao hrabrosti da hvali sonete nekih beogradskih tad mladića koji pišu skoro savršeno, i gledanog a ne čitanog Krležu, i stih Tiodora Rosića, i Isidoru Sekulić. Matić evi crteži su bili bliski kongenijalnim likovnim pronalascima Huana Miroa, a Zaratustru je prisno prepoznavao u kompoziciji Riharda Štrausa. Isto, izraz apsolutne slobode, izvesnog daha nedodirljivosti, provokacije tajnog plamena. Tek čuvene njegove igre brojevima, u kojima se kometa 13 kretala neuhvatljivo ali povratnički nostalgično, mogle su da zaustave njegovu neočekivanost, njegovo verovanje Slučaju.
Draško Ređep
