JE LI STVARNO POSTOJAO ČARNOJEVIĆ?
Postoje dobro i loše postavljena pitanja. Da li je stvarno postojao
Čarnojević iz Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, to na prvi pogled
izgleda kao najgore postavljeno pitanje. Najpre zato što je teško govoriti o
stvarnom postojanju ma kojeg književnog lika. A onda i zato što Čarnojević može
biti sporan kao zaseban književni lik. Nije slučajno što ga kritičari ponekad
nisu razlikovali od glavnog junaka romana Petra Pajića. Može se peći da je u
našoj književnoj kritici razjašnjen odnos između ova dva lika. Pa ipak, kad
dugo i strpljivo radite na pripremanju kritičkog izdanja romana, uočavate
ponešto što bi moglo ići u prilog upravo pogrešno postavljenom pitanju. Na
primer, promene koje je Crnjanski unosio u tekst, računajući od jednog odlomka
štampanog u časopisu 1920. godine, pokazuju da se on kolebao da li treba, i
kako, jedan lik razdvojiti na dva: na Rajića i Čarnojevića.
Nije ništa manje zanimljivo ni to da Čarnojević ima svoju malu istoriju
upravo kao književni lik: možemo pratiti njegovu književnu genezu kad
upoređujemo tekstove Miloša Crnjanskog. Mislim da to nije slučajno. Jer ovaj
dvojnik, ova senka od lika koju vidimo tek u Rajićevom snu, dolazi nam iz samog
središta piščeve poetike. To nije usamljen slučaj, koji nalazimo samo kod
Crnjanskog. Valja se setiti i one zagonetne senke iz Andrićeve Proklete avlije
koja vidi i čuje, a ne govori. Zove se prosto: mladić pored prozora. Ona je
poput konca koji, kad ga dobro uočimo i povučemo, otvara nam unutarnji sklop
Andrićevog romana. Najzad, i u trećem, takođe izvrsnom kratkom romanu Ljudi
govore Rastka Petrovića, iznenada se u svetlosti munje pojavljuje demon sa
crnim ogrtačem. Pripovedač za ovo priviđenje kaže da je veliki pesnik. I kad
otkrijemo na kog se pesnika misli i na koji događaj, opet će nam se delo
otvoriti iznutra: pokazaće nešto od svoje poetike.
Zametak Čarnojevićevog lika nalazimo u objašnjenju koje je Crnjanski dao
uz pesmu „Sumatra“ 1920. godine. Tu je prvi put izložio svoju poetiku, novu i
neobičnu. A neobična je pored ostalog i zato što se nastanak pesme objašnjava
sopstvenom biografijom kojoj se dodaje još jedna, paralelna ali tuđa. Pored
pesnika koji se vraća iz rata, pojavljuje se „jedan dobar drug“, koji se takođe
iz rata vraća: iz azijskog dela Rusije, pa preko Japana i Engleske. Mnogo
kasnije Crnjanski je u jednom intervjuu naveo i njegovo ime: Miloš Birimac.
Birimac nije književni lik, nego stvarna ličnost, koja se na dvatri mesta
pominje u Itaki i komentarima. Ali se i u demonu iz romana Ljudi govore takođe
nalazi stvarna ličnost: pesnik Milan Dedinac. Izgleda da je i Crnjanski u lik
„jednog dobrog druga“, kad ga je uskoro razvio u romanu Dnevnik o Čarnojeviću,
uveo stvarnu ličnost jednog pesnika. Ono što je i u jednom i u drugom slučaju zajedničko,
jeste da uvođenje stvarne ličnosti jednog pesnika služi kao motivacija za
iznošenje sopstvene poetike.
Dva povratnika iz rata, pesnik i „jedan drug“ iz objašnjenja „Sumatre“,
u romanu Dnevnik o Čarnojeviću paralelno su razvijena kao pripovedač Rajić i
njegova senka Čarnojević. Ali ta senka, u krajnjoj liniji, i nema drugog
zadatka nego da izloži i svojim postupcima, svojim životom potvrdi piščevu
poetiku koja se zove sumatraizam. Crnjanskom, očigledno, nije bio dovoljan lik
koji bi u romanu izlagao njegovu poetiku. Potrebna mu je bila i iz stvarnosti
uzeta ličnost koja će svojom biografijom oživotvoriti tu poetiku. A ko bi to
drugi mogao biti ako ne pesnik? Zanimljivo je da ni Crnjanski, kao ni Petrović,
nije naveo stvarno ime pesnikovo. Ostavljeno je nama da ga u oba slučaja
naslućujemo i najzad otkrijemo. Izgleda da pri tome pravi cilj nije da se delo
zatamni i aluzivnost učini širom i neodređenijom. Ili bar nije samo to.
Čarnojeviću su u romanu data tri svojstva koja nam olakšavaju prepoznavanje.
Hajppe je to njegovo poreklo: on je Dalmatinac. Otac mu radi kao pisar na faru.
Rajić čak s njim u epistolarnoj formi raspravlja o mogućim odnosima između Srba
i Hrvata po završetku rata. I jedno i drugo, far i rasprava o odnosima u novoj
državi, zaklonjeno je ili sasvim prigušeno u docnijim izdanjima romana. Sa
čisto književnog stanovišta razlozi su jasni: lik koji je postao dvojnik mora
imati pomalo dvosmislenu biografiju, pa i oca Čarnojevićevog nalazimo u
manastirima fruškogorskim i u Vlaškoj. Drugo svojstvo nalazimo u junakovim
putovanjima brodom od Singapura i Bombaja, pa preko Kaira i Malte do Soluna.
Treće je njegova teorija o tajnim vezama u svetu. Ona je očigledno pesnička,
očigledno ima nešto od kosmičke utopije iz vremena avangarde, i po svemu se
podudara sa sumatraizmom samog Crnjanskog.
Poći ćemo od putovanja ili lutanja po svetu. Crnjanski nam u tome pomaže
svojim sećanjima objavljenim 1929. godine: sudbinu za vreme rata i putovanje iz
Rusije, pa preko Japana i Engleske opisuje kod svog prijatelja Siba Miličića na
isti način kao i ranije kod Birimca. Ostala putovanja Siba Miličića podudaraju
se potpuno s Čarnojevićevim pravcima plovidbe. Drugo, kod Miličića u prvim
poratnim godinama Crnjanski izdvaja planetarno osećanje „žudnju za nekim kosmičkim
optimizmom, radošću, bez obzira na svakidašnjicu“. I ovde lako prepoznajemo
Čarnojevića. Zatim, u jednoj Miličićevoj pesmi iz istog vremena, koju je
Crnjanski svakako znao, kao refren se ponavlja: „Rodno mi ostrvo Far.“ Na
ostrvu s farom bio je pisar, Čarnojevićev otac.
Najzad, i možda najvažnije, u Pismima iz Pariza iz 1921. godine, na
jednom od mesta gde se vide sami temelji njegove poetike, Crnjanski kao potvrdu
navodi Miličićeve stihove iz Knjige radosti: „A, Zemlja, neka je srećna, sirota
naša sestra, Zemlja.“ Docnije, u komentaru uz pesmu „Poslanica iz Pariza“,
opisuje Miličića kako 1921. godine sa zanosom tumači francuskim pesnicima svoju
teoriju o „kosmičkoj literaturi“.
Nesumnjivo, Miličićeva kosmička teorija uklopljena je u sumatraizam Miloša
Crnjanskog, a Miličić zajedno sa svojim poreklom, životnom sudbinom i pesničkom
teorijom poslužio je kao stvarnosni prototip za oblikovanje Čarnojevićevog
lika. Lika koji je senka. Ali senka koja otelovljuje jedan jedva yhvatljivi
zanos ili slutnju, koja je kao magična nit protkala ne samo književno delo
Miloša Crnjanskog nego i srpsku književnost XX veka.
Novica Petković, Slovenske pčele u Gračanici
(1996)
