Baltik
I
Beše to pre nego što izumeše radio-odašiljače.
Moj ded je tek izučio za loca. U dnevnik beležio je
svaku božju lađu kojom je krmanio -
njeno ime, odredište, dubinu gaza.
Primer iz godine 1884:
Parobrod ,,Tigar'', kapetan Rovan, šesnaest stopa,
linija Hul-Gefle-Furusund
Brik ,,Okean'', kapetan Anderson, osam stopa,
Sandefjord-Hernesand-Furusund
Parobrod ,,Sankt Petersburg'', kapetan
Libenberg, jedanaest stopa, Šćećin-Libau
-Sandhamn
Izvodio ih je na Baltik, kroz čudesni lavirint
od ostrvlja i vode.
A oni što se susretaše na palubi, nošeni utrobom
istog broda nekoliko časova ili dana,
koliko li su stizali da upoznaju jedni druge?
Pričajući na oskudnom engleskom, shvatajući ili
ne shvatajući pritom ništa, ali zacelo ne
znajući da lažu.
Koliko li su stizali da upoznaju jedni druge?
Po magluštini, zaslepljen, brod bi plovio s pola
brzine. Svaki čas iz nevidiša nicali su rtovi,
tik pred nosom.
Sirena za opasnost stalno se oglašavala. Oči su
ipak raščitavale nekako ovu tmušu.
(Da li je i on u glavi imao lavirint?)
Minuti minuše.
Sprudovi i ostrvca u pamćenju urezani poput
stihova iz psaltira.
I osećanje savršeno određenog prisustva što nas
do srži prožima kao kad nosiš prepunjen sud,
ne prolivajući ni jednu kap.
Bacimo pogled naniže, u mašinski pogon.
Složni motori, ne manje večni na srce čovečije,
bruje uz obilje skladnih trzaja poput akrobata
od čelika a ko iz kuhinje mirisi viju.
II
U borov zabran vetar ušetava. Težak i lagašan je
njegov šum; tu, u srcu ostrva, Baltik se ogla
-šava i, zašav duboko u šume, ti si, zapravo, na
otvorenom moru.
Stara žena je mrzela vetrov pir u krošnjama.
Skočanji joj se od tuge lice čim dune:
„Zamisli kako je sad onima na lađama".
Ali u ovom šumu čula je još nešto, upravo kao i
ja, jer mi smo vam neka svojta.
(Koračamo zajedno, mada je ona već trideset leta
pokojnica).
Huje tu „da" i „ne" zabuna i međusobno razume-
vanje.
Žamor troje zdrave dece, jednog u bolnici i dvoje
mrtvih.
Veliki huk što u neki plamen život udahne, a dru-
gi put bogme i otud izduva. Vazda mogućnosti.
Huji to: pomiluj me, Gospode, jer voda mi je do grla
došla!
Ali ideš dalje, osluškuješ i prilaziš tačci u
kojoj se granice otvaraju
ili
sve postaje granica. U tamu potonuli proplanak.
Iz obližnjih škiljavih kuća nagrću ljudi.
Žamor.
Novi nalet vetra i mesto je opet pusto i tiho.
Još jedan huk vetra što mrmlja o drugim obalama
O ratu.
O mestima čije je građanstvo pod kontrolom,
čije su misli snabdevanje pojasevima za spasa-
vanje,
a razgovor dvaju prijatelja postaje ispit njihovog
prijateljstva.
I gde si u društvu s onima koje ne poznaješ baš
najbolje. Kontrola. Doza iskrenosti je dozvo-
ljiva,
jedino da tvoju opreznost ne zavede ono što je u
razgovoru naoko nevažno: nešto mračno, neka
tamna senka.
Nešto što može da te zamete
i sve u paramparčad razori. E, od toga ne odvajaj
pogled!
S čim se ovo da uporediti? Sa minom?
Ne, bilo bi isuviše grubo. I možda previše
miroljubivo - na našoj obali najveći broj tih
priča o minama ima srećan svršetak, s užasom
što jako kratko traje.
Kao u slučaju broda-svetionika: ,,U jesen 1915.
spavalo se nespokojno..." Itd. Jedna ploveća
mina
približavala se lagano brodu, kad najednom
potonu i izgubi se, katkad ćuti zaronjena u
talasima, a katkad bane kao špijun međ na-
rod.
Posada se prestraši i zapuca iz pušaka. Uzalud.
Napokon spustiše čamac,
dugačkim užetom čvrsto privezaše minu i opre-
zno je dovukoše do eksperata.
Na kraju krajeva tu crnu minsku školjku posta-
više u peščaii sud zajedno s onim oklopima
kornjača iz Zapadne Indije.
A morski vetar puše kroz suvo borje dalje, hita-
jući preko grobljanskog peščanika,
ostavljajući za sobom iskrivljene kamenove, ime-
na krmanoša.
Krti huj
velikih vrata što se otvaraju i velikih vrata što
se zatvaraju.
III
U senovitom kutu gotlandske crkve, na dnevnoj
svetlosti istkanoj od nežne plesni
stoji krstionica od peščanika - dvanaesti vek -
kamenoreščevo ime
još blista
poput zubala usred zajedničke grobnice:
HEGWALDR
- ostalo je tek
ime. I njegovi likovi tu, na posudama od
gline, figure iz stenja nadiru.
Klice dobrote i greha sjakte im iz očiju.
Irod za stolom: pečeni petao uleće i kukuriče:
„Christus natus est! - pogubljeni sluga -
blizu, kraj tek rođenog deteta, ispod jata lica
čestitih i bespomoćnih nalik na majmun-
čiće.
A razleteli hod vernika
odjekuje kroz grotla obrasla u krljušt zmajevsku
(Slike snažnije u sećanju no kad ih golim okom
vidimo, najizrazitija je krstionica dok kru-
ži lakobrujnim ringišpilom sećanja).
Nigde zavetrine. Svuda opasnost.
Kao što beše. Kao što jeste.
Tek onamo, unutra, mir se nahodi, u usutoj vodi
koju niko ne opaža,
ali po okolnim zidovima plamti borba.
I mir može pristizati kap po kap, možda u noći
našeg blaženog neznanja
ili onako kao dok čovek leži u bolnici pod
infuzijom.
Ljudi, zveri, ukrasi.
Predela nema. Samo ukrasi.
Gospodin B., moj saputnik, prijatan, izgnanik,
pobegao s Robin Ajlenda, kaže:
„Zavidim ti. Prema prirodi ne osećam baš ni-
šta.
Ali ljudi u predelima, to mi već nešto govori" .
Evo ljudi u predelima.
Fotografija iz 1865. Parobrod uz kej u moreuzu.
Pet osoba. Gospođa u svetloj krinolini nalik na
zvono il' cvet.
Muškarci poput statista u nekom rustikalnom
komadu.
Svi su zgodni, neodlučni, na putu da iščeznu.
Iskrcali su se na časak. Gasnu, sasvim.
Parobrod je neki prastari model -
dugački dimnjak, cerada, uzano truplo -
potpuni stranac, tek prizemljeni NLO.
Sve drugo na slici je zapanjujuće stvarno:
talasanje vode,
suprotna obala -
ruku mogu da otrem o hrapave stene brda,
mogu da čujem šum jela,
tako je blizu. To je
danas.
Talasi su sadašnji.
Sada, sto godina kasnije. Talasi prilaze iz neči-
jih voda i razbijaju se o stenje.
Idem duž obale. Nije kao nekad.
Toliko toga treba da progutaš, s toliko njih da
opštiš odjednom, a zidovi su pretanki.
Svakoj stvarki nova senka za onom postojećom se
pridodaje
i čuješ je dok se miče čak i u najgušćem mraku.
Noć je.
Okreće se strateški planetariju. Teleskopi zure
u mrak.
Noćno nebo prosto vrvi od brojki, i sve one
pohranjuju se
u svetlucavu kutiju,
komad nameštaja,
u kom je snaga svakidašnjeg roja što će u Soma-
liji polje od pet ari časkom izjesti.
Ne znam jesmo li na početku il' do samog kraja
dogurasmo.
Rekapitulacija nam izmiče, nemoguće je.
Možda je to mandragora -
(videti rečnik sujeverja:
MANDRAGORA
čudotvorna biljka:
dok je čupaš iz zemlje pušta stravičan krik, ka-
dar da čoveka ubije. Stoga, valja da to čini
pas...)
IV
Iz zavetrine,
uvećane slike.
Okrek mehurasti. U bistroj vodi prosijavaju šu-
me morskot korova, k'o rosa mladog tako da
bih se rado onamo preselio i svom svojom
dužinom prostro u njegovom ogledalu i u
tim dubinama nestao - međ' morskim tra-
vama što su s višnjim svetom u vezi po-
moću vazdušnih mehurića baš kao što i
mi sa svojim idejama plutamo.
Morski akrep. Riba, koja je žaba, i što bi da po-
stane leptir, a tek trećim delom u tome
uspeva; skriva se u morskoj travi, ali se
upliće u mreže pokušavajući da se isko-
belja svojim patetičnim bodljama i bra-
davicama - dok je ispetljavaš, šake ti
sijaju od sluzi.
Kamene ploče. Napolju, po suncem razgrejanom
lišaju insekti gamižu, poput štope-
rice hitaju - bor bacio senku, nežno je
pomičući ko skazaljku ručnog sata - u meni
zaustavljeno posve, do u beskraj, vreme
što ište zaborav svih jezika i izumeva
perpetum mobile.
Ti, u zavetrini, možeš čuti kako trava raste: neja-
ko bubnjanje podzemlja, šapat miliona plinskih
plamičaka - jer tako je to kad rast trave slušaš.
I gle: vodeni beskraj, bez ijedne kapije, otvorenih
granica što se, idući im u susret, sve više
razmiču.
Ima dana kada je Baltičko more spokojni, nedo-
gledni krov.
Snevaš tad bezazleno o onome što će po krovu
dopuzati i pokušati da dovede u red konopce
zastave
pokušati da digne
taj dronjak -
zastavu otrcanu vetrom, počađavelu kraj dimnjaka
i od sunca izbledelu toliko da bi mogla biti
svačija:
Ali, dalek je put do Lijepaje!
V
30. jul. Zaliv je postao krajnje neobičan - prvi
put nakon godina, evo, danas sve vrvi od
meduza, nadimaju se u miru i blaženstvu,
vlasništvo su jedne brodske kompanije:
AURELIJA, struja ih nosi poput cvetova
nekog morskog pogreba, izvadiš li ih
na suvo, oblik im iščezava, kao kad bi
neizrecivu istinu istrgnuo iz njenog
ćutanja i konzervirao je u mrtvi želatin,
da, one su neprovidne i moraju ostati što
jesu.
2. avgust. Nešto bi da se iskaže, no reči nikako
da se slože.
Nešto neizrecivo,
zanemelost,
nema reči, ali možda je tu stil...
Dešava se da se usred noći probudiš
i brzajući bacaš nekakve reči
na najbliži papir, po belinama novina
(reči blešte smislom!),
ali izjutra iste reči ništa više ne znače,
škrabotine su, mucanja.
Ili odlomci visoke noćne stilistike minule u
nepovrat?
Muzika pohodi nekog čoveka; on postaje kompo-
zitor, priređuje koncerte, stvara ime; posta-
vljaju ga na čelo konzervatorija.
Prestaje da bude tražen, vlasti ga ponižavaju.
Kao glavnog progonitelja isturaju njegovog uče-
nika K.
Taj mu preti, degradira ga, uistinu goni.
Kroz nekoliko godina nemilost mine, rehabi-
pituju ga.
Ali, strefi ga izliv krvi u mozak: desna strana
oduzeta, plus gubitak moći govora, razabira
samo kraće rečenice, priča nevezano.
Ne tiču ga se više ni napredovanja ni osude.
Ali preostaje muzika: još komponuje u svom stilu
i postaje medicinski fenomen u vremenu koje
mu je preostalo.
Ispisuje muziku na štiva što više ne razume -
na istovetan način
i mi izražavamo ponešto svojim životima
u ovom bujnom horu mucavaca.
Lekcije iz umiranja traju nekoliko semestara.
Pratio sam ih s meni nepoznatim kolegama
(ko ste vi?)
- napokon je svako od nas dobijao sopstveni
obrazovni nivo.
Buljio sam u nebesa i zemljicu i u belo,
a potom pisao dugačko pismo umrlima
na pisaćoj mašini bez trake tek s graničnicima
tako da se sve reči otkucaše bez traga.
Stojim s rukom na kvaki od vrata, odmeravajući
bilo doma.
Život struji zidovima
(Deca se boje da spavaju sama gore u potkrovlju -
što mene čini sigurnim, njih uznemiruje.)
3. avgust. U vlažnoj travi, napolju,
vuče se glasonoša iz srednjeg veka: vinogradski
puž
prefinjeni bleštavi sivo-zlatni ljuskar sa
svojom lagašnom kućicom,
zapaćen od kaluđera koji su obožavali escargots-
da, franjevci bejahu ovde,
lomiše kamenje i gasiše kreč, ostrvo je palo u
njihove ruke 1288, kralj Magnus im ga darivao
(Darovi ovi i sve drugo s njima / srešće ga opet
gori na nebesima)
šuma pade, peći buknuše, kreč za podizanje
manastira brodovi
odneše...
Bratac puž
u travi, gotovo nepomičan, čuči, roščići mu se
usukuju
i opet ispalacavaju vani, nemirno i kolebljivo...
Kakva sličnost sa mnom u mojim traženjima!
Vetar što vascelog dana duvaše tako pomno
- i na najudaljenijem ostrvcetu svaka travka tu je
izbrojana -
zatihnu negde sred ostrva. Plamičak šibice
uspravno gori.
Uljane slike s morskim motivima i šume tonu
zagrljene u mrak.
Tamni i lišće petospratnog drveća.
„Svako je leto poslednje" Ovo su tek isprazne
reči
za stvorenja u ponoći kasnog leta
kad popci na svojoj mašinici štepuju ko ludi
i Baltičko more je blizu
i džedži samotna česma sred žbunja divlje ruže
ko statua konjanika. Voda s ukusom gvožđa.
VI
Bakino žitije pre no što u zaborav padne:
roditelji joj pomreše mladi,
najpre otac. Kad udovica oseti da će boleštiia i
nju odneti,
pođe od kuće do kuće, čamcem od ostrva do ostrva
sa svojom kćerkom. „Ko će se o Mariji brinuti!"
Tuđa neka kuća
na drugoj strani zaliva uze je. Moglo im se.
Ali ne behu i dobri koliko imućni: Pršte maska
sažaljenja.
Marijino detinjstvo svrši se prebrzo, posta
besplatni sluga
i večito prozebla. Godinama. Trajna morska
bolest
usled beskonačnog veslanja, maltretiranja za
stolom
o praznicima, podrugljive grimase, zvocanja:
Budi nam zahvalna, budi zahvalna!
Nikada se za prošlim nije osvrtala,
i zato je mogla da vidi Novo
i pritrli ga.
A đavo nek nosi to što je okružuje!
Sećam se nje. Umeo sam da joj se privijem
i u samrtnom ropcu (baš onom trenutku pre-
seljenja?) uputila je jednu misao
tako da sam ja - petogodišnjak - pojmio šta je po
sredi
i čitavih pola sata pre no što jeknuše zvona.
Sećam se nje. Ali na narednoj braonkastoj
fotografiji
je nepoznati muškarac -
u odelu iz sredine prošlog veka.
Tridesetak mu je: obrve jake,
lice što me gleda pravo u oči
i šapće: „Tu sam ja".
Ali ko je ono „ja"
niko se više ne seća. Baš niko.
Tuberkuloza? Izolovanost?
Jednom je zastao
na travnato-kamenitoj padini okrenutoj prema
moru
i oseti crni povez preko očiju.
Gle, iza gustog šipražja - je li ono najstarija kuća
na ostrvu?
Sniska dvestagodišnja ribarska kućica od mr-
kih, teških, grubo tesanih balvana.
I savremena mesingana brava škljocnu na svemu
tome, blešteći k'o alka na njušci matorog
bika
što odbija da krene.
Obilje snuždenih stabala. Ti prastari crepovi
na krovu što sleću jedan preko drugog
(Najočitiji primer razornog dejstva višego-
dišnje rotacije Zemlje.)
podsećaju me na nešto... bio sam tamo... čekajte:
staro jevrejsko groblje u Pragu,
gde mrtvi obitavaju zgusnutije nego za života, sve
kamen čelo kamena.
Izobilje ljubavi u lancu! Crepovi sa zapisima od
lišaja na nedokučivom jeziku
kameni nišani getoiziranog groblja žitelja
arhipelaga, kamenje najpre podignuto, potom
palo -
Udžerica svetli
sjajem svih što ih je talas jednom
neki
odovud prema njihovoj sudbini.
Prevod sa švedskog: Moma Dimić
Iz Knjige Formule Putovanja, KOV, Vršac, ISBN: 978-86-7497-201-4, 2011.
