 |
| Ashad’s Mother, Chlifa village, Lebanon, by Diab Alkarssifi, 1984. |
Blesak
Sunce je blesnulo da nas podseti na primarnost
prirodnih i sekundarnost društvenih sila.
Sneg sa brkova psa crvenih očiju na
fotografiji s poternice
istopio se.
U suton sam pričao o tome
berberinu, a on mi
reče sa naglaskom iz neke od zemalja što
još samo u rashodovanim atlasima postoje:
Podigni se na nivo smrti.
Sleđen kao pred sevanje blica, utom
u ogledalu videh izlazak Meseca,
krvavog kako bi berberin mene
posekao, kako
priroda nikud ne bi odlutala.
Izranjanje
Tri si časa u novoj zemlji: dovoljno tek
da primetiš izražene i pravilne veđe žena,
miris dezinficijensa u hodnicima zgrada,
snežne vrhove iznad maslina u cvatu.
A onda,
prođe četvrti čas. Deseti. Stoti.
Broj primedaba se vrtoglavo uveća.
Slika o zemlji postane jasnija,
ali – time – prestane da bude slika.
I ti vidiš kako iz
tog paradoksa izranja
čitava zemlja:
Liban.
Sveži bademi
Rđom razjedena plavet ograde.
Za njom, dve žene sa trajnim frizurama
čavrljaju na francuskom dok mladić – žrtva
Daunovog sindroma –
oslanja čelo o prepletene prste.
Između njega i žena –
činija svežih badema.
“Ti imaš svoj Liban i ja imam svoj Liban.”
A dokle će trajati to posedništvo?
Nenad Jovanović
