BRODOLOM "DROZDA"
"Drvo koje osvežava moje čelo
u satima kada je podne peklo vene
u tuđim rukama želi da procveta. Uzmi ga, poklanjam ti ga:
pogledaj, to je drvo limunovo..."
Začuh jedan glas
dok sam pokušavao da razaznam u moru
neki brod već godinama potopljen;
zvali su ga "Drozd" - jedna mala olupina: jarboli,
polomljeni, njišu se tako iskrivljeni na dnu, kao pipci,
ili sećanje na snove, pokazujući njegov skelet;
mračna usta nekakvog velikog mrtvog kita
izgubljenog u vodi. Velika tišina se širila.
I drugi glasovi malo po malo po svom redu
uslediše: šapati majušni i žedni
koji dolaziše s druge strane sunca, one mračne;
rekao bi da su tražili gutljaj krvi da ispiju;
bili su poznati no nisam mogao da ih razaznam.
I dođe glas starca, njega sam osetio
kako pada u srce dana
miran, gotovo nepokretan:
"A ako me osudite da popijem otrov, zahvaljujem;
vaše pravo biće i moje - kuda da idem
lutajući po tuđim krajevima, jedan okrugli kamen.
Smrt mi je draža;
a šta je bolje Bog samo zna."
Zemlje Sunca, a Sunce se ne da videti.
Zemlje ljudi, a nigde čoveka da sretneš.
