Hermeneutika britve
 |
| Max Ernst, Red Forest, 1970 |
Na oštrici brijača
Ove godine lipe kasne u cvetanju,
Ana se opet neće vratiti iz Grčke,
a sobu sam okrečio u žuto: smiruje.
Svako jutro budim se umoran i znojav,
vreme do paljenja prve cigarete je
misao o stihu, ritmu i šibici.
Nemam celinu. Moja utroba je kormoran
s maramom pod vratom. Dok lutam,
sam sebi nisam Odisej, a ni Ahasfer.
Svaki put obećavam, kad pred brijanje palcem
ispitujem oštricu žileta, da ću, čim budem
zadovoljan sobom, napisati pesmu.
Dugo sam se izgovarao da pristupim izradi teksta koji će imati bilo kakvu autopoetičku intenciju. Sa jedne strane bila je to posledica straha i sujeverja o konačnosti (ima i nečeg zastrašujućeg u davanju finalnog oblika, završenosti), a sa druge to je posledica vlastite lenjosti koja može biti plodotvorna u izuzetnim izgovorima. Tako sam posle tvrdnje jednog teologa kako proroci posle Hrista i nemaju nikakvu funkciju, u srednjoškolskoj ostrašćenosti govorio da su autointerpetacije posle komentara na Liriku Itake potpuno besmislene1.
Ali, ne mogu reći da me negde iz prikrajka ideja o takvom tipu teksta nije privlačila. Pomalo ironično, verovatno baš na taj način skrivajući zainteresovanost, povlačio sam paralelu sa npr. samokritikama2 iskrenih komunista na partijskim sastancima, ili pak sa ranohrišćanskim podvižnicima, koji su bili u stanju da se javno, pred ruljom, ispovedaju. Naravno, čak i ovlašni prelet oka posmatrača preko ovih redova bi odmah povezao osećanje krivice i pisanje, ali namera mi je pre svega da se prepozna hrabrost ka eksplicitnom otvaranju prema drugima radi sebe, dakle i radi osvešćivanja vlastitih postupaka makar to bilo, da parafraziram, i u jednoj takvoj besmislici kao što je pisanje poezije.
Školsko je već mesto da početno mesto u zbirci, ciklusu i pesmi ima izrazito semantičko opterećenje, bar zbog strukturalno povlašćenog mesta. Taj stav iznelo je i nekoliko kritičara za pesmu koja otvara moju knjigu poezije Koferi Džima Džarmuša uz tvrdnju da ona nosi i autopetički momenat. Želim da verujem da bi bilo interesantno sagledati je i iz iskustvenih okolnosti koje su dovele do njene realizacije, kao i iz autohermeneutičkih pozicija.
Nije lako vratiti se u nazad. Vremenom distanca je neminovna, bar iz razloga izbledelih emocija minulih događaja.
Pesma je nastala krajem studentskih dana ipak u izuzetnim okolnostima. Već neko vreme samoinicijativno sam se bio udaljio od fakulteta, od prijatelja, od očekivanog toka življena: imao sam sobu kao nevoljni egzil. Prazninu sam osećao, pominjao sam Rastkov mesec i toplu supu detinjstva žudeći da se tim rečima, koje sam kao mantru ponavljao, u mene vrati, ne bez patetike, toplina i radost... Gotovo opsesivno dovlačio bih u sobu hrpu poezije ne štedeći novac i ne misleći na ostale životne potrebe. Uglavnom, brzo sam dospeo u stanje samoprezira: gledao bih u gomilu knjiga i nisam znao šta bih s njima. A kako da živim?, imao sam utisak da sam to zaboravio, da ne umem... Hronično umoran, preplašen... U besu sam pomišljao na to da plaćam veliki ceh ostrašćenosti poezijom… Proleće je nekako kasnilo i drovredi lipa bili su još uvek onako goli – hladni! Sećao sam se zavičajnih stablomira koji su imali posebnu ljupkost... Bilo je u njima neke nežnosti i topline, što sam intenzivno želeo.
Tako rastrojen jedne prolećne večeri u jednoj beogradskoj pivnici, u tipičnom nikotinski zagušljivom polumraku, slušao sam jednu Anu3, studentkinju grčkog... Govorila je kako ima neku šemu za šljaku u jednom hotelu na jednom grčkom ostrvu, kinta dobra i možemo da idemo zajedno... Kakva ponuda! Ko je ne bi prihvatio?! U ovakvom sledu događaja, ovakvoj priči, opšte je mesto da je bila kao anđeo, u svakom smislu. Opšte mesto bi bilo i da sam se smrtno zaljubio i tako se izvukao iz lične drame. Ne! Naravno da nije bilo tako – ma koliko da sam to želeo – u trenu shvatio sam da sam toliko uvučen u sebe, toliko zatvoren da nisam u stanju ništa da osećam. Poražen, išao sam Francuskom ulicom, shvatajući da odlazeći u stan silazim! Idem nizbrdo! Nije moglo bez simbolike.4 Sedeo bih na ivici kreveta, udubljen u prazninu, misleći kako je ona već u Grčkoj, da je spasenje vezano za nju… Bili su to dani alkohola i tihe, podmukle depresije. Naravno, nikad je više nisam sreo, priču sam čak maksimalno iskontruisao opštim mestima i patetikom: uobrazilja mi je bila bezobrazno razmažena!
Budio sam se umorniji nego što sam legao, preznojen pižamu sam mogao da iscedim. Misli su eksplodirale kao vulkan, svašta bi se tu uplelo – kako da pišem, zašto da pišem, do kada se mučiti u ovoj obesmišljenoj Serbiji, kako to da jampski jedanaesterac ima nečeg govornog u sebi5, kad će da se demontira Zlobičin sistem, zašto jedanaesterac sa daktilskim svršetkom zvuči bajkoliko ... A šakom sam po podu tražio cigarete, pikslu, šibice... Odmah bih zapalio, sedeći na ivici kreveta… Ubeđen sam da je dim imao ritualno-magijsku funkciju, kao šaman bih napustio telo i bludeo ništavilom sobe… Tek posle 2‒3 cigarete odlazio bih u toalet, kuhinju... Čak i tri paklice mogle su da planu za jedan takav dan! Sve te misli bile su nepovezane, bez celine, kod sebe sam prepoznavao samo pojedinosti, fragmente. Sve se tu plelo. Čitao sam o tome kako ribolovci na Skadarskom jezeru mladim kormoranima koje treniraju za izlov ribe vezuju marame pod vratom da ne bi progutali plen koji bi naposletku doneli u čamac i ispljunuli pred ribarom. Čuo sam i priču čoveka koji je zbog paranoje da će se otrovati hranom prekinuo gutanje.
Ma koliko žvakao hranu i pokušavao svesno da je proguta, ništa nije uspevalo da sklizne niz grlo, a lučenje pljuvačke je pretilo da ga uguši. Zahvaljujući uobrazilji, shvatio sam kolike su to muke – gutanje, ono što je vezano za nesvesno, instiktivno, fobijom bilo je paralisano. Kakav užas! Kakav pakao!
Dobar deo savremenih pesničkih zbirki koje su u to vreme stizale do mene, a u skladu sa dominantim strujanjima, aludirao je često na antiku i Bibliju. Ako to osećanje pripadnosti nije moglo da se realizuje u savremenosti, da li je moguće bar duhovno utelovljenje pronaći u istoriji, mitu – dijahronijskom identifikacijom oformiti virtuelno pleme sabratnika? Ni to nije išlo… Od svega toga očigledno me je odvajalo i osećanje inertnosti i shvatanje da su oni bili ukleti, a ja nisam. Eto, nisam osećao vezu ni sa onim što za ovo podneblje predstavlja temelj kulture.
Ma koliko uloga stepskog vuka nekad odgovarala u nekom adolescentskom miljeu, tako više nije moglo. Sve češće su mi padale na um reči T. S. Eliota da se pisac postaje posle 25, jer se do tada čovek bavi sobom, a posle…Apsolutno je nemoguće pisati iole prihvatljivo iz pozicije u kojoj sam bio – u krajnjoj učaurenosti, izdvojenosti. A nemir, unutrašnje drame najbolje je da odleže i onda ih sa distance obilato iskoristiti. Stvarati po stvarnosti sećanja. Ali tek kad se zaživi u miru sa samim sobom. Pisati iz snage, nikako iz slabosti!
Ne bih rekao da su u mom unutrašnjem konfliktu bile izražene klasične opozicije (tipa antonimskih parova dobro-zlo, crno-belo), već direkcije mišljenja. Upravo u tome, u pristupu mišljenja ogleda se ta famozna oštrica koja prelazi preko grla i obraza6. Verovatno bi najplastičniji opis te različitosti bio u danas toliko aktuelnom političkom/ ideološkom kontekstu. Oštrica predstavlja prelaz u drugo, ona je mesto sa koga se stiče uverenje o neophodnosti promene rakursa.
U prvoj i poslednjoj strofi istaknuto je nešto za čim se žudi7, a to je obgrlilo konstataciju stvari.
U tom vremenu, govoreći po nepouzdanom sećanju, iritirale su me pesničke zbirke koje su preterivale u narativnom diskursu, gotovo da su rečenice razgovornog stila samo bivale prelomljene na stihove i ništa drugo, bez ikakvog umeća bar stilskog poigravanja. Uznemiravala me je ta praznina. Kako naraciju i kolokvijalnost poetizovati? Ne preteruje li se sa insistiranjem samo na jeziku? Šta je iza toga? Kako iritirati jezik da tvori emocije? Svaka reč ima svoju emocionalnu obojenost, svaki govorni iskaz, trebalo bi ga samo postaviti u takve odnose u kojima će pokazati svoju punoću. Šetajući jedne noći sa devojkom, rekla je: Provali mesec! Upotreba ovog glagola u ovakvom značenju (koje nosi jak emocionalni naboj) retko se čuje van žargona, a u susretu sa simbolički bremenitim nebeskim telom ovaj iskaz je bio itekako zahvalan da zbog njega nastane cela pesma. Slično je bilo i sa stihom Perverzija od sunca u pesmi Pismo. Pesma je bila već zaokružena, ali nedostajala je jedna strofa. Lenčareći na terasi, čuo sam uzvik neke razgalamljene dečurlije, Perverzija koliko je dobro! Ko zna na šta se odnosilo, ali je to jednostavno presrelo moju misao o tome kako je sunce nekako milo. Vrlo brzo se ovaj izraz transormisao u kolokvijalnu pesničku sliku koja nije bila bar bez latentne ironije, a odatle je već bilo lako iskonstruisati čitavu strofu.
Drugom prilikom prelistavao sam stranice dugo neotvarane knjige poezije Česlava Miloša, osećao sam prašinu svuda – u nozdrvama, oči su počinjale da me svrbe, grlo je postajalo suvo… Šta sve čovek istrpi od poezije! Imati alergiju na grinje koje ti zaustave dah negde na pola, osećati bol u plućima zbog nemogućnosti da se rašire onoliko koliko im je instiktivno dato. Astmatični napad se tu prirodno vezao za poeziju – definitivno, poezija je užasna bolest!8 Shvatio sam tada da imam poentu, ali mi zvučalo prejako i patetično za kraj pesme. Poenta naravno ne mora doći na kraj pesme, rekla mi je jednom prilikom Marija Knežević, i uvid u to neprimećeno, a u osnovi lako rešenje bitno je odredilo nastajanje najpre pesme Opstrukcije a potom i nekih drugih.
Koferi Džima Džarmuša u velikoj meri odrekli su se homogenizovanosti ciklusa, što je u osnovi modernističko dostignuće. Dok se lirski subjekt nalazi u procesu sazrevanja, prolaženju kroz unutrašnja preispitivanja, lomove, nemoćan da sagleda celinu, sam sebi delujući kao nepotpuni mozaik, slagalica, fragmentisan – ne može biti nikakve reči o harmoniji ni na strukturalnom planu zbirke; oslikava decentriranog lirskog subjekta. Središte više ne postoji, davno je ustvrdio Jejts, a samim tim ni periferija. Sve je podjednako važno, deluje kao identična ostrva u arhipelagu. Lako se odavde prepoznaje namera da se ostvari bildungs knjiga poezije.
Ne ostajući veran neposrednoj motivskoj sličnosti, niti formalnoj među samim pesmama, one su se ipak pouzdano grupisale po nešto drugačijoj zakonitosti iako imaju mnogo veću autonomiju u odnosu na cikluse nego što je uobičajeno (samim tim i ciklusi u odnosu na celinu). Ne postoji ni ključna pesma, ni centralni ciklus. Ovako oblikovana zbirka je delimično fragmentisana, ona je, ne bez ironije, pomalo groteskna ujdurma krhotina...
Rečeno bez mistifikacija i teorijskih uopštavanja, možda je tempo života najviše i nametnuo ovakvu strukturu knjige jer se piše onda kad se nađe slobodno vreme, stvara se u različitim periodima dana, nedelje, meseca sa kraćim i dužim pauzama, sve se oblikuje iz prekida i samim tim pošteno je da ostavi vidljive posledice.
Nekoliko godina nakon svih tih tuđih i lični drama, dežurajući u jednoj galeriji, a imajući dakle luksuz dokolice, napravio sam, da iskoristim uverljivo objašnjenje Crnjanskog, od svega toga jednu pesmu.9
Petar Matović
1 U duhu postmodernističkom
2 Kakvo neverovatno totalitarno oruđe!
3 Naravno da se nije zvala Ana, ali se značenje ovog imena izuzetno uklapalo u njenu funkciju
4 Pored pesničkih knjiga, u to vreme gutao sam i razne rečnike simbola, sinonima, čak sam odnekud iskopao i Etimologijski rečnik P. Skoka u nekim vanredno lošim kopijama, čija me je i minimalna funkcionalnost radovala.
5 Po J. Hristiću
6 glasa i etike (sic!)
7 Naravno da nisam okrečio sobu u žuto, niti sam planirao, ali je ova boja izvršila funkciju.
8 Uopšte nemam astmu, ovde se polovično uplela priča poznanika.
9 Ubeđen sam da je autor ipak pozicija koja se zauzima u tekstu, a moć uobrazilje je bitna koliko i sam jezik. Prvom licu često je neophodan ispovedni, intimistički diskurs. Možda se u ovakvim detaljima i slikama sve ovo i nije odigralo, ali ono što ostaje iza, možda i jeste.. ;)
