Olimpijski Apolon
1.
Kada čovek putuje sa Sredozemnog mora prema severu i pređe preko Karsta primećuje kako se vazduh smrači. To naoblačenje se zbiva za nekoliko trenutaka dok voz prolazi nevidljivom granicom koja sferu južnog mora odvaja od kontinenta. Kao da nebo prekrivaju oblaci. Sunčeva svetlost požuti i oteža. I oblačnost se ne raspršuje. A kada putujući prema jugu opet pređe preko Karsta i ugleda more, nebo se opet razgali. Sunce je odjednom lako, nije žuto i teško, nego iskričavo i bezbojno belo. Ko nije bio na jugu, on ne zna šta je sunce i ne zna šta je svetlost. Oči tamo ne prekriva sivi veo, i one ne slabe u nejakoj tami, kao s ove strane Karsta. Na severu svet nešto prekriva: vodu, šumu, oči, sunce. Korota severa. Na jugu svet blista, u oštroj i sjaktavoj svetlosti, nevino. I kada Stendal kaže da za razumevanje grčke skulpture treba biti nevin, to treba razumeti: nevino kao sunčeva svetlost juga. Samo u srodnosti sa suncem razumljiva je lakoća, belina, blistavilo skulpture, ona se iskri kao južno sunce. To čini razumljivim i savršenstvo njenog oblika. Jer oblik ima samo ono što se nalazi na suncu i svetlosti. Tama ukida granice. Gde nema svetlosti, tamo vlada haos. Sever pod oblačnim suncem deluje kao da je ispod zemlje. Ko nije bio na jugu, on ne zna šta je sunce i šta je svetlost i tako ne zna ko je sunce juga, svetlost, blistava belina, bog savršenog oblika: Apolon.
2.
Pre Bahofena čovek nije ni znao ko je Apolon. On je video u njemu ujedno ono što je strahovito i veličanstveno, neprijatelja bezbrižne vegetacije, užurbanog života, meko zanjihane puti i mirisnog odgoja. Svojim belim zracima sažeže sve što nevino i bez duha raste. Uništava onu rodnost koja je samo materijalna - pod njegovom svetlošću suši se ono što je poreklom biljno i životinjsko, zamire ... Apolon je pobedio sredozemni drevni matrijarhat, vladavinu majki, uništio kult tela, meso, krv, prirodu, animalnu vegetaciju. Niče ide dalje. On prvi put ističe da duh koji donosi i označava Apolon jeste smrtnost. Sila koja je gospodar reda, oblika, pravila, broja - jedna je vrsta smrti višeg reda. Apolon je granica i mera. Zato ubija sve što je bez mere i bez pravila. Kerenji je video vučiju stranu Apolona: neumoljivu i visoku duh-svetlost, koja je u svom drevnom obliku grabljiva zver. Razbuca ono što je nisko. Ovakvo ponašanje duha ne sme da se vidi u nauci, kao što to čini Oto, Kerenjijev prethodnik. Bar ne u nauci koja se pre može nazvati upoznavanje, i koja je korisno, krotko i uslužno sredstvo, i koja čovekov život čini lepim, prijatnim, prijateljskim i lagodnim. Ova korisna i humana nauka u celini pripada krugu Atine Palas. Ova boginja bila je godpodarica sveta što je praktično, spretno i mudro. U Apolonu nema ništa što bi povlađivalo ljudima: što je prijateljsko, lagodno, korisno i humano. Upravo suprotno. Apolon ne donosi upoznavanje, nego: znanje. Ono što je daleko od toga da bude spretno i mudro i prijatno i praktično. Ovo znanje je užasno kao svetlost, bez obzira da li je korisno, ili štetno, ono postoji nepokolebljivo i nadljudski: istina je. Leopold Cigler je nedavno objavio celu knjigu o Apolonu. To je najlepše i najpotpunije što je o njemu napisano. Sve je tu što smo do sada o njemu znali: svetska snaga koja se nalazi iza čulnih pojava, razum, srazmera, duh, perspektiva, mera. Postoji jedna vrela strast: strast života. Ovamo spada sam život, ljubav, rat, igra, stvaranje, prijateljstvo, sve ono što je u životu vrelo i vatreno. Ali kada se čovek osvesti, obuzdava, meri, razmišlja kad mu se probudi um, što ne znači samo da on grabi i pobeđuje sve što liči na vrelinu života. Hladan i trezven um ne obuzdava samo vatru. Ova druga vatra, druga strast: hladnoća je isto takva strast, i isto takva vatra kao i druga, samo je baš druga. Apolon je plamen ledenog uma. Isto tako guta, prodoran je i grabljiv kao i onaj drugi. To je duhovna strast - ne crvena vatra, nego plava i zelena. Čistija je, čvršća, stroža od one druge. Ona je plamen zemlje, ova etera. Ona je taman plamen, ova svetao. Ono je krv, ovo duh.
2.
Pre Bahofena čovek nije ni znao ko je Apolon. On je video u njemu ujedno ono što je strahovito i veličanstveno, neprijatelja bezbrižne vegetacije, užurbanog života, meko zanjihane puti i mirisnog odgoja. Svojim belim zracima sažeže sve što nevino i bez duha raste. Uništava onu rodnost koja je samo materijalna - pod njegovom svetlošću suši se ono što je poreklom biljno i životinjsko, zamire ... Apolon je pobedio sredozemni drevni matrijarhat, vladavinu majki, uništio kult tela, meso, krv, prirodu, animalnu vegetaciju. Niče ide dalje. On prvi put ističe da duh koji donosi i označava Apolon jeste smrtnost. Sila koja je gospodar reda, oblika, pravila, broja - jedna je vrsta smrti višeg reda. Apolon je granica i mera. Zato ubija sve što je bez mere i bez pravila. Kerenji je video vučiju stranu Apolona: neumoljivu i visoku duh-svetlost, koja je u svom drevnom obliku grabljiva zver. Razbuca ono što je nisko. Ovakvo ponašanje duha ne sme da se vidi u nauci, kao što to čini Oto, Kerenjijev prethodnik. Bar ne u nauci koja se pre može nazvati upoznavanje, i koja je korisno, krotko i uslužno sredstvo, i koja čovekov život čini lepim, prijatnim, prijateljskim i lagodnim. Ova korisna i humana nauka u celini pripada krugu Atine Palas. Ova boginja bila je godpodarica sveta što je praktično, spretno i mudro. U Apolonu nema ništa što bi povlađivalo ljudima: što je prijateljsko, lagodno, korisno i humano. Upravo suprotno. Apolon ne donosi upoznavanje, nego: znanje. Ono što je daleko od toga da bude spretno i mudro i prijatno i praktično. Ovo znanje je užasno kao svetlost, bez obzira da li je korisno, ili štetno, ono postoji nepokolebljivo i nadljudski: istina je. Leopold Cigler je nedavno objavio celu knjigu o Apolonu. To je najlepše i najpotpunije što je o njemu napisano. Sve je tu što smo do sada o njemu znali: svetska snaga koja se nalazi iza čulnih pojava, razum, srazmera, duh, perspektiva, mera. Postoji jedna vrela strast: strast života. Ovamo spada sam život, ljubav, rat, igra, stvaranje, prijateljstvo, sve ono što je u životu vrelo i vatreno. Ali kada se čovek osvesti, obuzdava, meri, razmišlja kad mu se probudi um, što ne znači samo da on grabi i pobeđuje sve što liči na vrelinu života. Hladan i trezven um ne obuzdava samo vatru. Ova druga vatra, druga strast: hladnoća je isto takva strast, i isto takva vatra kao i druga, samo je baš druga. Apolon je plamen ledenog uma. Isto tako guta, prodoran je i grabljiv kao i onaj drugi. To je duhovna strast - ne crvena vatra, nego plava i zelena. Čistija je, čvršća, stroža od one druge. Ona je plamen zemlje, ova etera. Ona je taman plamen, ova svetao. Ono je krv, ovo duh.
3.
U svakom grčkom bogu ima nešto afroditsko: čulna draž. U svakom od njih ima nešto dionizijsko: ono više nego što je on sam, čini ga nepojmljivim. U svakom od njih postoji nešto apolonsko: perspektiva. Valter F.Oto u svojoj knjizi o bogovima Grčke, u kojoj je naslikao najlepši lik Apolona, počinio je grešku kada govori o apolonskoj perspektivi, izdvaja samo daljinu. Apolon nikada ne ulazi niti može ući u ljudski odnos. Može da sudeluje, i sudeluje u svemu što pripada životu: bori se, upravlja, zavodi žene, ali se nikada ne pomeša s drugima. U njegovom biću postoji daljina koju ne može napustiti. Prisutan je na zemlji i bori se i grli, ali je istinski prisutan samo u sopstvenom božanstvu. Apolona žene ne vole, samo su zanete i zaslepljene njime, samo padaju kao njegove žrtve. Nikada ni jedna žena nije mogla podneti Apolona. U Lukijanovoj priči Dionis pita Apolona za vreme jednog praznika: Svaki bog je već voleo Afroditu, zašto ti nisi? Afrodita se – odgovara Apolon – boji mojih strela. Nikada ne napušta boga u sebi, strele. Ali to ne znači da je on daleko i da je nedostižan. Strela nije daljina. To je perspektiva. I ova distanca je određeno mesto: to nije daleko i nije blizu, nije s ove i nije s one strane, to je mera mesta – to je mesto s kojega se najbolje može videti, suditi, vladati i odapinjati strele. Biti čovek zapravo znači ne raspolagati perspektivom. Čovek je ili isuviše blizu, ili isuviše daleko. On uvek promaši ono mesto odakle sigurno i celo i sasvim može da vidi. Uvek pogreši tačku – jer je ona jedina tačka, samo u dlaku tačna, ni ovamo, ni onamo, ni napred, ni nazad. Baš mera. A perspektiva je potrebna za sve, za vid, za rad, za vladavinu, za bitku, čak i za ljubav. Potpuno stapanje? - to govore samo romantični sanjari. Ako čovek izgubi perspektivu, prosto ne ume ni da oseća, ne ume ni da izrazi svoju strast. Stepen topline ljubavi ima određenu meru, ni iznad, ni ispod nje. To je ono mesto odakle čovek najbolje ume da voli. Nije visoko i nije nisko: to je distanca ljubavi. Pregrejanost je isto tako rđava, kao i ohlađenost. I umetnik će promašiti predmet ako mu je suviše blizu, ili suviše daleko. Distanca je tačka čistog viđenja, čistog delanja i čistog osećanja. Jedan jedina tačka, uvek ista i nikad promenljiva. Ona se nalazi u svetu, nastala je zajedno s njim, ne može se skratiti, niti produžiti. To je ono mesto gde sila dostiže potpunost svoga delovanja. Čovek uvek pogreši, jer ne raspolaže perspektivom. Apolonska perspektiva je – Pathos der Distanz, kako kaže Niče – ono mesto odakle se sve vidi, sve je ono što jeste, sve i pouzdano, gde svaka snaga dostiže najviši mogući stepen dejstva, i odakle svaka strela neizostavno pogađa cilj.
4.
Apolon se nalazi na zapadnom zabatu Zevsovog olimpijskog hrama. Vajar ga je predstavio u onom trenutku kada se javlja u jeku bitke Kentaura i Lapita. Oko njega se borci uhvatili za guše, umirući, probodeni kopljem, još uvek drže za nogu ženu misleći da je ona njihov plen dok su u strasti bitke izukrštani s protivnikom već gotovo pali na zemlju. "Čovek se - kaže jedan posmatrač - mora odviknuti od svakovrsnog sentimentalizma da bi se život mogao podneti i da bi se mogao razumeti izraz u kojem nema nikakve duše ili raspoloženja, samo sama animalna stvarnost." Ono s čime je ovde suočen Apolon, opet je životinjsko, zemaljsko, materijalno. I kako je suočen s tim: perspektiva. On se uzdiže iz sredine bučne mase i animalne kavge. Kad čovek ne bi znao ko je bog, ovde to može da vidi. Njegova je vitkost poput sunčeve zrake. Bukne kao plamen, u crvenoj i vreloj vatri, kao oštra plava vatra. Sevne kao munja. Svetlost i blistanje nad slepom strašću duha - sunce u tami - savršen oblik u izgubljenom haosu. Veličina se nigde nije pojavila tako jednostavno; jednostavno nigde nije tako širokogrudo. Jeste: jednostavnost i veličina ovako skupa, eto onoga što su Grci nazivali harmonija. Harmonično je ono što je veliko i jednostavno, veliko kao planina, i tako jednostavno kao vlat trave. Ono što je toliko uravnoteženo često se u klasičnoj skulpturi naziva hladnim. Nije uopšte! "Grčka umetnost je - piše Panvic - jednom i za svagda stvorila oblik ljudskog tela, ali ne tako što je jednu jedinu silu načinila vladajućom nad ostalima, nego tako što je ostvarila ravnotežu među raspomamljenim silama čiji elementi se međusobno kvare i razilaze." I harmonija, koja je vidljiva u antičkoj skulpturi, osnovna je snaga elemenata pojačanih do praskanja kada oni nasrću jedni na druge, ali s tolikom užasnom snagom da nijedan ne može da savlada drugoga. Izjednačavaju se. Tako nastaje harmonija. Ko u to sumnja, neka pogleda skulpture srednjeg veka, renesanse, Mikelanđela, hindu, kineske, crnačke, indijanske skulpture. Niko nigde nije uspeo da ostvari ravnotežu i skladnost. Svuda eksplodiraju raspomamljeni elementi koji nastanjuju čovekovo telo. Isto tako raspršuju Mikelanđelove skulpture kao Rodenove, indijanske ili crnačke skulpture. Jedna podivljala sila nađe se povrh drugih: elementi se razjurili. Harmonija nije slabost ili ublažavanje. Naprotiv: ona postoji. Samo se snaga ne vidi, jer je podeljena podelio ju je neko, veliki obuzdavač sile: gospodar srazmere i mere. Izgleda kao da u klasičnoj skulpturi nema ni reči o borbi, ili da su malene i slabe one snage koje je lako pobediti. I kao da je baš disharmonična skulptura veća, jer je u njoj vidljiv proboj: skulpturaprikazuje kako sila razara čoveka. Kao da "Mojsije" ili "Balzak" ili jedan Šiva iskazuje više drame nego jedna grčka Afrodita, jer onamo sila istupa i probija se, oblik čovekovog tela izdužuje, deformiše, izgrebe i iscedi, raspne i uništi. A obrnuto je. Što je skulptura manje harmonična, ona je blaža. To je već rešena borba, elementi su eksplodirali, drama više nije užasna, nema u njoj napetosti. Ne može se dogoditi ništa neočekivano. U klasičnoj skulpturi postoji red, ona je glatka, smirena, jednostavna. Ali u toj čistoti tinjaju užasne sile: elementi koji se uzajamno obuzdavaju. Ako je igde vidljivo, onda je neposredno vidljivo na zabatu olimpijskog hrama. Bitka koja je predstavljena na zabatu nalazi se izvan Apolona. Ali iste one sile koje se raspomamljuju napolju, sukobljavaju se međusobno unutar Apolonove ličnosti. Animalna kavga i čerečenje, koji predstavljaju boj Kentaura i Lapita, dobija smisao samo ako čovek ume da zaviri u ličnost Apolona. Ovde je čovek suočen sa onim određenim mahnitim elementima koji se međusobno sudaraju i međusobno se razilaze, elementima koji su tako bezgranični da više jedni druge ne mogu da podrede, svojim slepim i divljim nasrtajima zaustavljaju jedni druge, i napeti jedni prema drugima, staju besneći i drhteći. Jedan tren: harmonija, Apolon.
5.
Kažu da je zimi gospodar u Delfima bio Dionis. U njegovu čast, noću, u doba najkraćeg dana žene su s upaljenim bakljama jurile na vrhove brda, gde je zavijao ledeni noćni vetar. Apolon je stizao na kraju proleća u vreme velike toplote. On je bio „Blistavi“, kako su govorili Grci. Posvetili su mu jedanaesti mesec ... Veoma davno on je bio zaštitnik zemljodelaca ... U svakom slučaju bio je ostvarilac. Glavni njegov praznik u Atini bio je posle žetve, u doba Pijanopsija. Svi nazivi i kultovi su povezani. Pojavljivao se krajem maja, na početku leta, kao sazrelo leto posle plodnog proleća: gospodar toplote, plamenog leta, vedrog neba. Od njegove toplote zru plodovi koji su već precvetali. Zato je najveće ime Apolona: Sazrevač. Šta je ovo zrenje? Šta je taj skriveni proces u biljci, životinji, čoveku, prirodi i duhu o kojem neposredno svi znamo: nije zreo, ili nesazreo. Nije zreo, odnosno nije gotov, nije potpun, nije konačan. Zreo, odnosno na neobičan način pun, gotov, sasvim gotov. Dospeo do granice koju više ne može prestupiti. Kada seme sazri, posao biljke je okončan. Ne može dalje: onaj put od kojega treba da odustane nastaviće druga biljka izrasla iz novog semena. Kada čovek fizički sazri, on više ne raste dalje, zastaje u razvoju, njegov put nastavlja njegov potomak. A kad je čovekov duh zreo, gotov i konačan, on mora da stane, neko će drugi nastaviti put koji je započeo. Biti zreo znači stići do granice gde je rast završen. Sazreo: biti pogodan za završetak i smrt. Zato je Apolon došao na kraju maja posle plodnog i vaspitačkog proleća: sazrelo leto. Zato može da se zaustavi i da ostvaruje. Zbog toga je gospodar smrti: gospodar granice, mere, perspektive: ne može se dalje. On stoji i ne dozvoljava da ide dalje bezmerno razrasla priroda. Sledi sada nešto drugo, ne odgajivanje. Treba sazreti. Zrelost donosi leto: Apolon targelios, svetlucava vrelina, plameno sunce čiji su se zraci razbuktali na usijanom nebu. „Einsamkeit reift, dazu musst du aber die Sonne zur Freundin haben, kaže Niče: u samoći se sazreva, ali treba da ti je sunce prijatelj.“ Samo se u svetlosti možeš pripremiti da čisto i lepo umreš. Zrenje je sasvim drugo nego rast. Kada nešto raste, postaje sve veće i sve više ga je. Kada nešto više ne raste, ono zastaje, počinje da zri. Pre ga je manje. Nije veće, nego sve manje. Ne ide napred, nego nazad. Meko zeleno zrno žita postaje mrko i čelično tvrdo; zrno grožđa postaje prozirno, po opni popadne pepeljasta rosa. Kada čovek prvi put sazri, budi se u njemu strast ljubavi, od divljeg deteta postaje meki sanjar; kada drugi put sazri, napušta u sebi postojećeg krutog, glupog, gluvog; kada treći put sazri, napušta u sebi tvrdo, kosti, mišiće, krv, telo. Prvi put sazri za prirodu, drugi put sazri za mudrost, treći put sazri za smrt. Zrenje je pre preobražaj, nego napredak – piše Pouis – i ako u njemu ipak ima nekog pokreta, to je više pokret unazad. To je retrogressive movement, kada semenka, životinja, čovek dospe u zračenje koje zri i prožima, kada „Blistavi“ prodire u prirodu i svojom svetlošću on plavi i fermentuje, ražaruje i čisti, stišava, na neki način zasladi, uspori, opusti i produhovi sve što god ozrači. „Ripeness is oll“, citira Pouis: najvažnije je biti zreo. Misao je Šekspirova. Eliot kaže da ju je Šekspir našao kod Seneke. Odakle ju je uzeo Seneka? Po svemu sudeći od Grka. Možda od Pitije. Možda iz Delfa.
6.
Na ulazu u Apolonovo svetilište uklesan je natpis: ... približan doslovan prevod: poznaj samog sebe. Istorija filozofije čovečanstva prepuna je nagađanja šta znače ove dve zagonetne reči, koje izgledaju jasne kao dan. Nagađanja među kojima ima smešnih, i ima sjajnih. Gete kaže da poreko poznaj samog sebe nije izvorno apolonsko, nego velikodušna, ili možda i ne toliko velikodušna popovska prevara, koja je delo lukavog dovođenja u zabludu. Samospoznaja je zato izmišljena da bi se od čoveka zahtevalo nemoguće. Jer je nemoguće da čovek pozna samog sebe. Ali je time pogled okrenut prema unutra, i čovek je tako razoružan. Cigler se zbog ove pretpostavke ozbiljno ljuti. On kaže – i u pravu je – da ni Gete nije bio spasen pogrdnog ponašanja svoga doba, koje je profanizovalo najveća objavljenja bogova. Ni Volter nije mogao biti duhovitiji, prosvećeniji. Mada u onome što Gete kaže ima iskra istine. Naravno, ne ono što se odnosi na popovsku prevaru. To je sasvim detinjasto. Istina je u tome što je samospoznaja, kao pogled koji se okreće od sveta i usmerava prema unutra, sasvim lažna, i tako nešto ne može izvirati iz Apolonovog duha. Danas se to dobro vidi kada smo uveliko puni psihologije, samoposmatranja, raznovrsnih refleksija koje su usmerene prema nama samima, i objavljuje se da odatle izvire savršenije i dublje saznanje čoveka. Glupost. Da: čovek je pun obmana. Vara svet i vara sebe. Delom, jer je neznalica, delom, jer je lukav, delom, jer je zao. Laže druge, i ako je moguće, još više laže sebe. Tašt je, ohol, ograničen i slep. Batrga se, sanjari, lupeta i podvaljuje. Krivotviri i bude krivotvoren. Zatvara oči pred stvarnošću, veliča ludilo. Sve sam privid, izmišljotina, površnost, iluzija, i tako se zapetljava onaj splet koji jeste ovaj lažljivi, prividni, varavi svet: deformisana slika, zabluda, greška, iskrivljenost, neistinitost. Ali kada čovek sve ovo počne da raspreda, on počinje, kako se to kaže, da raskrinkava, da psihologizuje, da analizira, počinje sebe da posmatra, da razlaže, počinje da saznaje sebe, cela situacija se time uopšte ni malo ne menja. Kakva je to ludost čak i zamisliti da može nestati ljudska uskogrudost i kratkovidost, naivnost, taština i sebičnost! Kako mora da je beskrajna budala onaj ko može da pretpostavi da je moguće odbaciti glupost. Psihologija? Kritika? Samospoznaja? Šta ako je to što nazivamo samospoznajom samo drugi komplikovaniji i nadmeniji oblik samoobmane? Ali, dok se pokatkad čovek može osvestiti od obične samoobmane od kritike ne može. Jer on možda može biti svestan da laže: ova laž, međutim, naziva sebe saznanjem, čak znanjem. Iz samoobmane je moguće probuditi se, iz samospoznaje nikad. Ako bi ... samo značilo poznaj sebe, ne bi moglo poticati od Apolona, od božanskog duha nemilosrdne istine. Takav zahtev ne postavlja Apolon. Ko zna bolje od njega da je obična samoobmana samo naivna, trapava, komična i neprijatna, ali ono što se naziva samospoznajom, ako je i hladna, tanana, promišljena i nadmoćna, samo je druga i viša forma iste samoobmane. Čovek ne poznaje sebe i ne može da spozna sebe. Najispravnije bi bilo, kako ne bi nastala veća nevolja, prihvatiti to bez odlaganja. Cigler – a s njim jednodušno i drugi – drugačije tumači ... (spoznaj samog sebe). Čovek ne može spoznati ništa i ne može znati ništa. Ni o drugome, niti o samom sebi. Zalud napreže svoju snagu, zalud stotinu puta kreće uvek u drugom smeru, ne nalazi ni jednu jedinu pouzdanu i čvrstu tačku. Po stotinu puta i po hiljadu puta treba nešto znati i verovati ili slutiti, bar se nadati, da će doći jedno vreme kada će čovek nešto, ma koliko to bilo malo, moći saznati – ali će stići. I po stotinu puta i po hiljadu puta treba da padne i treba da se slomi i treba da bude uništeno sve ono što je čovek verovao i mislio i smatrao znanjem. U toku jednog dana sedamdeset puta padaš s neba na zemlju, piše Helderlin. Čovek zalud napreže svoju snagu, zalud kreće po stotinu hiljada puta uvek u novom smeru, ne može spoznati i ne može saznati ništa, samo jedno. .... (spoznaj samog sebe) upravo je suprotnost onome što samospoznaja jeste. Upravo odricanje od samospoznaje. Ništa ne znati. Saznaj da ne znaš ništa. To kazuje natpis u Delfima. Zbog toga je sveštenik u Delfima trebalo da kaže da je najmudriji čovek Sokrat, koji je znao da ništa ne zna. ... (spoznaj samog sebe) nije podsticanje na analizu, razlaganje, refleksiju, nego nekakva svest. Otkriće, potresna obznana. Ništa više nego što je: jesam. Šta je to jesam? Život koji u meni živi saznaje da živi. Počinje da to zna i vidi i praktikuje. I kako to vidi i zna i praktikuje, razume ono što je u njemu najdublje: samog sebe. Biće koje je svesno sebe. Saznaj: jesi. To je sve što mogu znati.
Bela Hamvaš
