Isfahan
Idemo u Isfahan s Akbarom,
gde tkamo ćilime. Samo to i ništa više.
Kada padne mrak, sedimo na krovu
Džome džamije i gledamo u nebo.
Holandski pesnik P. N. van Ajk (1887-1954) verovao je da je život lep i dobar zato što je ispunjen misterijom i tugom. Jedna od njegovih najčuvenijih pesama nosi naziv„Smrt i vrtlar“.
Persijski plemić:
Jednog jutra, ubledeo od straha, dojuri do mene
moj vrtlar i povika: „Izvinite, gospodine!
Baš malopre, dole gde ruže cvatu, kunem se u svoj vrt,
okrenuo sam se i video kako tamo stoji lično Smrt.
Mada se ni tren duže nisam tu zadržao, kroz sene,
pre nego što pobegoh, ona je preteći uperila prst u mene.
O gospodine, pozajmite mi svog konja, i ako požurim,
već do sumraka ću uspeti u Isfahan da stignem!“
Kasnije tog dana, po njegovom odlasku,
zatekao sam Smrt pored kedrova na travnjaku.
Remeteći tišinu u sve gušćem oblaku večernjeg crnila,
pitao sam: „Zašto si mog vrtlara tako uplašila?“
Smrt mi se osmehnula i rekla: „Nisam htela da mu naudim,
jutros kada sam postigla samo to da ga silno uplašim.
Zamisli moje iznenađenje što sam ugledala tog čoveka,
kad je zapisano da me večeras susret s njim u Isfahanu čeka!“
Tmurna pesma. Mračna priča. Isto tako natmureni Akbar na konju je odjahao, u pratnji Kazema Hana, na pustu železničku stanicu, odakle je krenuo u Isfahan.
Njegov ujak je želeo da on ode na nekoliko meseci izvan sela Safron, možda čak i na nekoliko godina. Sve je uredio tako da Akbar odsedne kod njegovog prijatelja u Isfahanu.
Kazem Han je želeo da ga oslobodi izolovanosti njihovog sela, za koje je smatrao da predstavlja podobno mesto za život samo ako ste stari ili zavisnik od opijuma. Bilo je krajnje vreme da Akbar krene dalje i upozna neke nove ljude. Ali koje je bilo najbolje mesto za novi početak?
Ne beše lako biti zavisan od opijuma. Svejedno gde se zateknete, morali ste imati svoju lulu pored sebe, vrelo ugljevlje u posudi za žar, čajnik, posebnu čašu za čaj, šećer, čistu kašičicu, ćilim, kao i bezbedno ali tiho mesto s pogledom na drveće i planine ili neki drugi blagodarni pejzaž.
Zbog toga su zavisnici od opijuma potrebni jedni drugima. Zato stalno održavaju kontakte. Svuda širom zemlje, oni imaju prijatelje i poznanike kod kojih su uvek dobrodošli da popuše lulu.
Kazem je imao mnoštvo prijatelja, posebno među pesnicima i čuvenim dizajnerima ćilima. Svi ti ljudi nalazili su se visoko na društvenoj lestvici. Jedan od njih je živeo u Isfahanu. Voz je stigao i Aga Akbar se u njega ukrcao. Bila je to njegova prva vožnja vozom. U svom džepu je imao sve potrebne informacije: ime i adresu svog kontakta u Isfahanu, sopstvenu adresu u selu Safron, pa čak i telegrafski broj činovnika zaduženog za lokalnu žandarmeriju.
Zamislite da po prvi put napustite svoje rodno mesto i odete direktno u Isfahan, grad koga nazivaju „polovinom sveta“. Grad koji čuva najstarije persijske džamije. Pre više vekova, građevinari su imali običaj da te džamije oblažu prelepim azurnim pločicama. Misteriozne šare, kojih ima na hiljade, toliko su omamljujuće da, kad se u njih zagledate, više nemate pojma gde ste ni šta uopšte tu radite.
Iza čarobnog trga pod nazivom Nakš-e Džahan postoji jedno drevno groblje s nadgrobnim pločama koje potiču još iz doba Sasanida. Tu je večno konačište persijskog vrtlara, onog koga je spomenuo holandski pesnik. Na njegovom spomeniku zapisano je: „Ovde počiva vrtlar, čovek koji je nakratko utekao kandžama Smrti.
Ukoliko, stojeći pored groba, upravite pogled u levu stranu, u daljini možete razaznati jedan stari kedar. Ako krenete prema njemu, starom kamenom stazicom koja vijuga kroz ružičnjak, nepogrešivo ćete stići blizu bazara – najstarijeg u zemlji i najlepšeg u čitavom islamskom svetu. Tamo možete videti najvelelepnije persijske ćilime. Na stotine njih stoje nagomilani u svakoj radnji. U stražnjem delu obično postoji radionica, gde stari, iskusni tkač kali svoj zanat. On se ne bavi tkanjem novih ćilima, nego popravlja one stare. Skupi tepisi se prodaju na bazaru. Ponekad se desi da ova jedinstvena umetnička dela budu oštećena, pa se ljudi obraćaju iskusnim majstorima – zanatlijama – pod pretpostavkom da oni izvode čuda samo uz pomoć igle i nekoliko šarenih niti.
U jednoj od tih radnji mogao se zateći nadaleko čuven popravljač ćilima pod imenom Behzad ibn Šamsololama. On je u svojim prstima skrivao čistu magiju. Ujedno, to je bio čovek koji je trebalo da sačeka Agu Akbara na železničkoj stanici u Isfahanu.
Nakon dvadeset i tri časa truckanja, voz je konačno stigao na svoje odredište.
Aga Akbar je najzad izašao napolje.
„Kad budeš sišao s voza“, uputio ga je ujak, nemoj nigde da ideš. Čekaj na stanici dok jedan starac s naočarima i štapom ne dođe da te pokupi.“
Verovatno se upravo sve tako i desilo, jer je godinama kasnije crno- bela fotografija starca s naočarima i štapom stajala istaknuta iznad kamina u dnevnoj sobi Age Akbara. Ako biste pomnije proučili tu fotografiju, nazreli biste nejasne tragove naziva „Isfahan“ na staničnom zidu iza njega.
Aga Akbar je godinu i po dana živeo u Isfahanu. Radio je od zore do sumraka u radionici, u stražnjem delu prodavnice. Kad bi posao za taj dan bio okončan, odlazio je da spava na svom mestu na krovu.
Isfahan je ostavio trajni utisak na njega. Tokom godina koje su usledile, nikada nije propustio priliku da to spomene. Ako bi ugledao neki isfahanski ćilim, kazao bi: „Pogledajte, to je ćilim iz Isfahana. Jeste li ikada bili tamo?“
Ili bi pričao o tamošnjim džamijama. Pokazao bi ka nebu kako bi opisao plave pločice u džamiji Šeik Lotfalah. Taj svod izazivački postavljen nasuprot nebeskog prostranstva.
Kako bi izrazio svoje divljenje prema drevnoj Džome džamiji, podigao bi ciglu, a onda je namerno ispustio. To je bio njegov način da kaže da su pločice u toj džamiji poput nekog dara koji je pao s neba.
Kada je opisivao bazar, stavio bi ruku preko usta i zadivljeno se osvrtao oko sebe. Zapravo je hteo da objasni da ćilimi koje su trgovci tamo izlagali behu toliko čarobni da bi vam se vilica naprosto oklembesila od silnog iščuđavanja.
Ali kako je uopšte mogao da opiše Isfahan svojim prostim znakovnim jezikom? Niko nije shvatao šta on pokušava da kaže. Bio mu je potreban sin, njegov Išmael, koji bi njegove reči preobratio u jezik koji su ljudi mogli da razumeju.
„Šta si još radio u Isfahanu? Mislim, uveče ili petkom kad si bio slobodan? Kaži mi šta si radio kad nisi popravljao ćilime?“
„Petkom sam išao u džamiju da se molim. Puno je ljudi bilo tamo.“
„A posle toga?“ „Ostajao sam tako sve dok se ne spusti mrak.“
„I posle?“ „Onda bih se popeo na krov i gledao u nebo.“
„Šta si još radio?“
„Kada?“
„Ostalih večeri? Šta si tada radio?“
„Gledao sam.“
„Kako to misliš? Zar si svako veče provodio na krovu posmatrajući nebo?“
„Znaš, ovde u mojim grudima, s leve strane, osetio sam nešto. Ne znam šta je to bilo, možda neka vrsta bola. Ne, nije to bio bol. Nešto drugo je u pitanju. Osećaj… kako to da objasnim? Želeo sam da se vratim kući.“ I konačno mu je dozvoljeno da se vrati kući.
„Razboleo sam se. Nisam više mogao da popravljam ćilime. Bolela me je glava. Koristio sam pogrešne niti. Zelene namesto plavih. To nije bilo dobro. Otišao sam do starca, položio sam glavu na njegovu nadlanicu i zaplakao sam.“
Starac je otpratio Akbara do železničke stanice i poslao ga kući. Posle dugog putovanja, voz se u neko gluvo noćno doba zaustavio na železničkom stajalištu na planini Safron. Kondukter je potapšao Akbara po ramenu, kako bi ga obavestio da su stigli do mesta gde on izlazi. Napustio je voz i krenuo uz planinu, s ciljem da otpočne novi život.
Pošao je prema svojoj kući, ali je iznenada skrenuo na drugu stazu. Posle sat vremena pešačenja uz strme uspone i niz duboke udoline, stigao je do prostitutkine kuće.
Pokucao je na njena vrata. Nije mu otvorila. Plašila se da je to možda bio neki pijanac. Ponovo je zakucao. I dalje mu nije otvarala. Pozvao ju je: „Aajaa jajajajaja aaajaja ja ja aja aja ja.“
„Jesi li to ti, Akbare?“, odazvala se ona. Otvorila mu je vrata, obavila je ruke oko njega i uvela ga unutra. S njom je proveo tu noć i ceo sutrašnji dan. Tek uveče je najzad otišao kući.
Narednog jutra, Aga Akbar je stajao na seoskom trgu i na svom jeziku je muškarcima pričao o Isfahanu. Oni su buljili u njegove prste. Nijanse koje su obojile jagodice njegovih prstiju bile su sasvim drukčije od onih koje su oni koristili. Isfahanska plava je poprimila boju neba iznad tog grada, žuta je pozajmljena od prastarog kamenja, a ni zelena nimalo nije ličila na boju trave s planine Safron. Svima je postalo jasno da je Akbar naučio nove tehnike, da je preuzeo stil Isfahana.
Kasnije je te tehnike primenio u svom poslu. Ljudi su mu sada i radije nego ikada pružali dobrodošlicu u svoje domove.
Da nije žar pao na vaš ćilim? Nema problema, Aga Akbar će to po praviti. Ponašao se kao pravi zanatlija, kao čovek ponosan na svojih ruku delo. Nikuda nije išao bez svoje kožne torbice, one koju je doneo iz Isfahana. I jahao je s njom preko ramena. Kada bi ušao u nečiju kuću, torbicu bi tutnuo ispod miške, isto onako kako je stari Šamsololama uvek činio, zabacio bi ramena unazad i pokretima prstiju pitao: „Gde je taj nesrećni ćilim?“
Jednom prilikom Išmael je upitao Kazema Hana: „Zašto si hteo da moj otac izuči baš taj određeni zanat?“
„Vidiš, dečače, tkanje ćilima nije bilo baš najpogodnije zanimanje za nas. Čak ni žene iz našeg domaćinstva nisu se bavile tkanjem. To je bilo nešto što su radili obični seljaci, zemljoradnici koji nisu imali šta drugo da čine tokom dugih zimskih noći. Ja sam verovao da će to biti dobar izbor za njega, ali sam ubrzo shvatio da bi njega to gušilo. On je morao da bude slobodan, morao je da uvek bude u prilici da se kreće. Nije on bio tip čoveka koji bi mogao da provede godine i godine radeći na jednom jedinom ćilimu. Bio mu je potreban posao koji bi mu oduzeo svega nekoliko sati kako bi posle mogao da ustane i ode. I tako mi je sinula ideja da ga uputim u pravcu rada na popravci ćilima. To nije dosadan posao. Zapravo, veoma je zanimljiv. Moraš da koristiš svoju glavu. Moraš da budeš umetnik. Znaš li na šta mislim? A bio sam ubeđen da tvoj otac ima umetnički um.“
„Umetnički um?“
„Da, kao svaki umetnik, ili dizajner, ili… Kako to da ti objasnim? U to vreme, ljudi nisu razmišljali na taj način. Od svakog pojedinca se očekivalo da radi, tka, ore, kosi, da zarađuje za život. Kako bi ti postupio da si se našao u mom položaju? Prepravka ćilima, sinko moj, bio je najbolji posao koji je on bio u stanju da obavlja. Uvek negde postoji oštećen ćilim. Pružila mu se šansa da posvuda putuje. To mu je omogućilo da istovremeno zarađuje za život i da stvori svoj sopstveni izraz kao umetnik: da tka, boji, ulepšava i dizajnira. Mogao je da upliće svoje misli u svaki ćilim.
Tvoj otac je bio nepismeni, gluvonemi pesnik. Već sam ti to kazao. Bilo mu je neophodno da svoje misli u nešto kanališe, bilo da se radi o beležnici s klinastim pismom ili poderotini na ćilimu.
Prevela Sandra Pantović
Objavila Dereta, godina izdanja 2012.
Prevela Sandra Pantović
Objavila Dereta, godina izdanja 2012.