Senama i sablastima u Kotoru je dom.
U seni crkve Svetog Luke odstojah nenametljiv...
Šta osećaš dok pali vatre u tom
Unutrašnjem dvorcu težak ćutljiv?
Šta je to za tebe kad izranja Tvorac
U predelu litica i zvonika kraj mora?
Kotor je sav ko mletački venac...
Sumrak ko siromah što nema izbora.
Veče ko umorne reči na kraju
Života što promiče nalik na val... Poslednji dah
Hteo bih u tom nežno-nazubljenom raju...
Iza kafanskih zastora mlečnobeli zvezdani prah.
Korak do kafane pune ljudskog žagora,
Korak do neba, ako se pažljivo u nebo zagledaš.
Zelenilo zmajsko na vrhovima gora,
Dođe ti da po kapljicama uzbrdo se daš.
Dođe ti da prođeš kroz gradić
I uliješ u potok tišine što sazdao je Bog.
Život se razliva ko čaranja stihić.
Kako ga ono zovu? Sudbina? Ili samo Jugo-istok?
Šta sada? Da ostane muza u magli?
U Kotoru anđelak u zelenilu se rodi,
Seni hode po životom zastrtoj zemlji,
Sablast u kafani prizemnoj spi.
Tolike voleo, da bih dospeo u primorski grad?
Zamršeno je sve: nikoga da uteši...
Šta sada, jer još proživeti sam rad?
U Kotoru se neka slučajna pesma smeši...
Jevgenij Čigrin je ruski pesnik i esejista, autor četiri zbirke poezije. Njegovi stihovi su prevedeni na trinaest jezika i dobitnik je više značajnih književnih nagrada nacionalnog i međunarodnog ranga. Prevedena pesma deo je ciklusa pod nazivom „Balkanski blokbaster“.
Prevod Vladimir Kolarić
