Mogla si trčati odmah iznad malog talasa Baltičkog mora
I iza polja Danske, iza bukove šume,
Skrenuti ka okeanu, a tamo je već ubrzo
Labrador, beo u ovo doba godine.
A ako tebe, što si sanjala o ostrvu samoće,
Plaše gradovi i treperenje svetlašaca na drumovima,
Imala si put kroz samu sredinu šumske zabiti,
Nad plavilom odmrznutih voda, po tragu irvasa i karibua,
Sve do Sijere, napuštenih rudnika zlata.
Odvela bi te reka Sakramento
Među brežuljke obrasle bodljikavim hrastikom.
Još šuma eukaliptusa i stigla bi do mene.
To je istina, kad cveta manzanita
I zaliv je plav u prolećnim jutrima,
Nerado mislim o kući među jezerima
I o nevodama što se vuku pod litvanskim nebom.
Kupališna kabina gde si ostavljala haljinu
Pretvorila se zauvek u apstraktni kristal.
Tamo je bakarna tama pored verande
I smešno male sove i miris remenja.
Kako je bilo moguće tada živeti, sam ne znam.
Stilovi i odeća trepere, neizraziti,
Neoriginalni, stremeći ka finalu.
Šta s tim što čeznemo za stvarima samima po sebi.
Znanje prolazećeg vremena osmudilo je konje pred kovačnicom
I male stubove na trgu gradića
I stepenice i periku mame Fligeltaub.
Učili smo, sama znaš, tako mnogo,
Kako biva redom oduzeto
Što oduzeto biti nije moglo, ljudi, krajevi,
A srce ne umire kada, reklo bi se, treba.
Smešimo se, imamo čaj i hleb na stolu.
I samo griža savesti što nismo voleli kako treba
Jadni pepeo u Saksenhauzenu
Ljubavlju apsolutnom, iznad ljudske mere.
Navikla si na nove, mokre zime,
Na kuću gde je krv nemačkog vlasnika
Sprana sa zida i nije se vratio nikad.
I ja sam uzeo samo što se moglo, i gradove i zemlje.
Ne ulazi se dvaput u isto jezero
Po dnu zastrto ivovim lišćem
Lomeći jednu usku liniju sunca.
Krivice moje i tvoje? Sitne tajne.
Kad privezuju maramom bradu, u prste stavljaju krstić
I negde tamo laje pas i blista zvezda.
Ne, to nije zato što je daleko
Da me nisi posetila onog dana ili noći.
Iz godine u godinu u nama sazreva, dok ne obuhvati,
Kao što smo oboje razumeli: ravnodušnost.
Preveo Petar Vujičić
