Mediteran
/uvod u knjigu
Mediteran
Prostor i istorija/
U ovoj knjizi plove brodovi: njihovu pesmu ponavljaju morski talasi; vinogradari silaze niz brežuljke Cinque terre, na đenovljanskoj rivijeri; motkama mlate masline u Provansi i Grčkoj; ribari izvlače mreže u tihoj laguni u Veneciji, ili na kanalima Đerbe; drvodelje grade čamce koji danas naliče na čamce od juče... I opet dok ih posmatramo, izvan smo vremena.
Ono što smo hteli da prizovemo, to je stalno susretanje prošlosti i sadašnjosti, taj prelaz koji se ponavlja iz jednog u drugo poput resitala, što ga vode dva čista glasa. Ako taj dijalog, sa svojim problemima, koji u odzivu ishode jedni od drugih, vodi ovu knjigu, znači da smo uspeli u našem pokušaju. Ili u našoj nameri. Istorija nije ništa drugo do stalno ispitivanje minulih vremena u ime problema i radoznalosti - pa čak zabrinutosti i strepnji - sadašnjeg vemena u kojem živimo i koje nas opseda.Više no ijedan svet ljudi, Mediteran to stalno dokazuje pričom o sebi, neprestano se oživljavajući. Svakako iz zadovoljstva, no ništa manje iz nužnosti. Ono što je jednom bilo ispunjava uslov da bude.
Šta je Mediteran? Hiljadu stvari u isti mah. Nije to jedan pejzaž, već bezbroj pejsaža. To nije jedno more, već sled mora. Ne jedna civilizacija, već civilizacije koje se slažu jedna na drugu. Putovati po Mediteranu znači pronaći Rim u Libanu, praistoriju na Sardiniji, grčke gradove na Siciliji, arapsko prisustvo u Španiji, turski islam u Jugoslaviji. To znači uranjati do u najdalje vekove, do megalitskih građevina na Malti ili do piramida u Egiptu. To je susret sa drevnim stvarima koje su još žive. koje dodiruju ultramoderno ili su u saglasju sa ultramodernim: pokraj Venecije, prividno mirne, brunda industrijsko naselje Mestre; pokraj ribarskog čamca, koji je još uvek i Odisejev čamac, brod na povlačenje što pustoši morsko dno ili ogromni tankeri. U isti mah to znači uranjanje u arhaizam ostrvskih svetova i začuđenost pred neverovatnom mladošću drevnih gradova koji su otvoreni za sve vetrove kulture i profita i vekovima već posmatraju more i hrane se njime. Sve je to stoga što je Mediteran jedna izuzetno stara rasksnica. Vekovima već se sve u njega sliva, meša se i obogaćuje mu istoriju: ljudi, tovarne životinje, zaprežna vozila, roba,lađe, ideje, religije, načini življenja. Pa čak i bilje. Mislite da je mediteransko, elem sa izuzetkom maslinovog drveta, vinove loze i pšenice - koji su tu odvajkada - skoro sve bilje poniklo je daleko od mora. Kada bi Herodot, rodonačelnik istorije, koji je živeo u 5. veku pre naše ere, ponovo došao, pomešan sa današnjim turistima, njegovom iznenađenju ne bi bilo kraja. Zamišljam ga, piše Lisjen Fevr, "kako opet danas kreće u kružno putovanje po istočnom Mediteranu. Ala bi se začudio! Ti zlaćani plodovi, što proviruju iz šibljika zagasito zelene boje, narandžinog, limunovog ili mandarininog drveta, nešto se ne seća da ih je video za života. Ne bogme! Sve su to daleki istočnjaci koje su doneli Arapi. Pa te čudne biljke neobičnih silueta, bodljikave, poput motki rascvetanih, s čudnim imenima kaktusa, agava, aloja, indijske smokve - nikako da se seti da ih je za života video. Ne bogme! To su Amerikanci. To visoko drveće bledozelenog lišća, koje pak nosi grčko ime, eukaliptus: nikada nešto slično nije ugledao. Tako je bogme! To su Australijanci. A ni kiparis, jer su to Persijanci. Toliko o dekoru. No kad je u pitanju i najmanji obed, tu su tek iznenađenja, bilo da je reč o paradajzu - tom Peruancu; o plavom patlidžanu - tom Indusu; o paprici - toj Gvajanki; o kukuruzu - tom Meksikancu; o pirinču, dobročinstvu Arapa; a da ne govorimo o pasulju, krompiru, o breskvinom drvetu, tom kineskom planincu što je postao Iranac, niti o duvanu. " Međutim sve je to postalo istinski pejzaž Mediterana: "Rivijera bez narandžinog drveta, Toskana bez čempresa, plitke košare bez paprika... Može li biti danas za nas nečega što bismo najmanje mogli zamisliti?". (Lisjen Fevr, Analles, XII, 29)
Šta je Mediteran? Hiljadu stvari u isti mah. Nije to jedan pejzaž, već bezbroj pejsaža. To nije jedno more, već sled mora. Ne jedna civilizacija, već civilizacije koje se slažu jedna na drugu. Putovati po Mediteranu znači pronaći Rim u Libanu, praistoriju na Sardiniji, grčke gradove na Siciliji, arapsko prisustvo u Španiji, turski islam u Jugoslaviji. To znači uranjati do u najdalje vekove, do megalitskih građevina na Malti ili do piramida u Egiptu. To je susret sa drevnim stvarima koje su još žive. koje dodiruju ultramoderno ili su u saglasju sa ultramodernim: pokraj Venecije, prividno mirne, brunda industrijsko naselje Mestre; pokraj ribarskog čamca, koji je još uvek i Odisejev čamac, brod na povlačenje što pustoši morsko dno ili ogromni tankeri. U isti mah to znači uranjanje u arhaizam ostrvskih svetova i začuđenost pred neverovatnom mladošću drevnih gradova koji su otvoreni za sve vetrove kulture i profita i vekovima već posmatraju more i hrane se njime. Sve je to stoga što je Mediteran jedna izuzetno stara rasksnica. Vekovima već se sve u njega sliva, meša se i obogaćuje mu istoriju: ljudi, tovarne životinje, zaprežna vozila, roba,lađe, ideje, religije, načini življenja. Pa čak i bilje. Mislite da je mediteransko, elem sa izuzetkom maslinovog drveta, vinove loze i pšenice - koji su tu odvajkada - skoro sve bilje poniklo je daleko od mora. Kada bi Herodot, rodonačelnik istorije, koji je živeo u 5. veku pre naše ere, ponovo došao, pomešan sa današnjim turistima, njegovom iznenađenju ne bi bilo kraja. Zamišljam ga, piše Lisjen Fevr, "kako opet danas kreće u kružno putovanje po istočnom Mediteranu. Ala bi se začudio! Ti zlaćani plodovi, što proviruju iz šibljika zagasito zelene boje, narandžinog, limunovog ili mandarininog drveta, nešto se ne seća da ih je video za života. Ne bogme! Sve su to daleki istočnjaci koje su doneli Arapi. Pa te čudne biljke neobičnih silueta, bodljikave, poput motki rascvetanih, s čudnim imenima kaktusa, agava, aloja, indijske smokve - nikako da se seti da ih je za života video. Ne bogme! To su Amerikanci. To visoko drveće bledozelenog lišća, koje pak nosi grčko ime, eukaliptus: nikada nešto slično nije ugledao. Tako je bogme! To su Australijanci. A ni kiparis, jer su to Persijanci. Toliko o dekoru. No kad je u pitanju i najmanji obed, tu su tek iznenađenja, bilo da je reč o paradajzu - tom Peruancu; o plavom patlidžanu - tom Indusu; o paprici - toj Gvajanki; o kukuruzu - tom Meksikancu; o pirinču, dobročinstvu Arapa; a da ne govorimo o pasulju, krompiru, o breskvinom drvetu, tom kineskom planincu što je postao Iranac, niti o duvanu. " Međutim sve je to postalo istinski pejzaž Mediterana: "Rivijera bez narandžinog drveta, Toskana bez čempresa, plitke košare bez paprika... Može li biti danas za nas nečega što bismo najmanje mogli zamisliti?". (Lisjen Fevr, Analles, XII, 29)
Kada bismo kataloški popisali ljude Mediterana, one koji su rođeni na njegovim obalama, ili potiču od ljudi koji su u dalekim vremenima plovili njegovim vodama ili obrađivali njegovu zemlju i terasaste njive, a potom sve one pridošle, koji su ga redom osvajali, zar ne bismo stekli isti utisak kao kada smo sastavljali spisak njegovog bilja i njegovih voćnih plodova? Svojim fizičkim, kao i ljudskim pejzažom, taj šareni Mediteran, Mediteran raskršće, iskrsava u našem pamćenju kao skladna slika, poput sistema gde se sve meša i iznova nastaje kao izvorno jedinstvo. Kako objasniti to očigledno jedinstvo, to duboko biće Mediterana? Na tome valja nastojati u više navrata. Objašnjenje se ne nalazi u prirodi koja je u tu svrhu dobrano poradila; nije tu samo ni čovek koji je sve uporno povezivao u celinu, tu su u isti mah blagodeti prirode ili njena prokletstva - i jedno i drugo u velikom broju i mnoštveni napori ljudski, kako juče, tako i danas. Ukratko, reč je o beskonačnom zbiru slučajnosti, udesa, srećnih ishoda, koji su se ponavljali.
Preveo s francuskog Svetomir Jakovljević
Objavio Centar za geopoetiku, Beograd, 1995.
Slika: Igor Avramenko, Mediteran
