/odlomci, prva 3 poglavlja/
1. MASLAČAK I POČETAK
Bosa, polunaga, sva izgrebena i čupava, luda Mara ležala je na livadi. Izvaljena nauznak, s crnim kovrdžama u travi i cveću, gledala je večito plačnim očima u provaliju neba: činilo joj se da mu kraja nema, kao što ga nije bilo ni čvrstoj zemlji pod njenim plećima. Izgledalo joj je da se sunce u pomamnom obrtanju sve više zagreva. Podnevna vrelina dopirala je i do njenih slepoočnica i mutila joj misli.
Ni o čemu važnom nije ni mislila. Samo je tako ležala, grickala kiselicu i gledala oblačak što se, poput jagnjeće kože, rastezao između šiljatog kamenog brda i sunca. Oblak je bio nežan i nije se mogao mnogo rastegnuti: pucali su mu šavovi i on se raspadao kao što se raščinja svaka koža kad se tegli na sve strane.
Prelazila je rukama preko mladih i još jedrih grudi, stiskala ih, gnječila ih vlažnim dlanovima, uverena da će joj se bolovi u utrobi stišati. Ruke su klizile niz telo, prštile ga, mučile ga kao tuđe da je. Ali bolovi nisu prestajali, i ona je drhtala i ćutala. Ruke su se, najzad, sastajale na trbuhu i tu se hvatale i stezale. Ali bol na njih nikako nije hteo da pređe. I one su se, te dobre ruke pokrzanih noktiju, rastavljale i na slabinama savijale u grč. Krti i okoštali nokti grebli su kožu, ulazili u nju, sekli je: jači i oštriji bio je bol u mesu oko pupka.
Misli na nešto drugo, reče sebi kad oseti da ju je spopao hladan znoj, misli na nešto deseto. I zaboravi da postoje nevolje. Zamisli da nigde na zemlji nema bola. Eto, jesi li shvatila: nema više muka i patnji, i ljudi lakše dišu i koračaju. Ni tebe više ne peče, zar ne vidiš. Misli o tome kako ti je dobro i kako je i ostalima lepo. Niko nije nesrećan. Ljudska srca su puna, i nikome neće suze na oči. Hajde, jesi li već zamislila.
Zamislila sam, reče opet sebi, sve sam zamislila. I lepo je. Na sve strane je mir. Ljudi su se odjednom prodobrili i neće jedni drugima oči da vade. To mi je bilo najteže da zamislim. U početku nisam mogla da poverujem očima kojima sam ih videla. A sad su tu, preda mnom, krotki i meki.
Ne misli na bol, kad ti kažem, prošaputa u sebi. Nije toliko važan — proći će. Bolje podigni glavu i šaraj očima po nebu. Gledaj u sunce. Eto, tako. Ako možeš, zagledaj mu se pravo u oči. Vidi na kojoj mu je strani srce. Ima li duše, je li surovo, i može li išta u svojoj ključaloj glavi da zamisli. Ako ti se učini da je dobro i lepo, poljubi ga u gornju zavrnutu usnu. A ako to nećeš, ne budi dokona i misli na šta liči. Ima li kakve sličnosti s cvetom bele rade. Nema, ne liči na taj cvet. Da te ne podseća na carevo oko? Da, baš me podseća na cvet carevo oko što raste po planinama. Ali zar ti se ne čini da liči i na bolesnog pauka koji, mučen glavoboljom, gunđa i prede, i baca oko sebe nevidljive smrtonosne konce. Jeste, i na tog pauka vatronošu liči.
Na nebu je videla oblačak. Topio se kao grudva snega u detinjoj ruci. Sunce je sve više hvatalo brzinu i njoj se opet mutilo u glavi. Sad je teže mogla da zamisli ono što je htela. Nije je mučila glad iako od juče ništa nije jela. Drugi se jedan đavo motao njenom utrobom i terao je da drhti, da se savija i opruža kao od gume da je.
Oči su joj bile pune svetlosti. Nije znala što plače. Osećala je kako joj se po licu razlivaju suze. Želela je da za večita vremena ostane tako izvaljena, tako rastavljenih nogu i unazad zabačene glave.
Neću da hulim, pomisli, neću da hulim. Jer nije loše kad se plače. Posle plakanja će mi olakšati, pa ću bolje podnositi batine i glad, i sve druge nevolje.
Kako su bolovi rasli, tako je ona obema rukama privlačila sebi vlati trave i ćumice cveća i duvala u neokrnjene i okrugle glave maslačka. Gledala je kako se beli plodovi dižu a onda opet k njoj vraćaju. Duvala je jače i bele semenke, bezbroj njih, upadale su u struju vetra i letele sve više i više. Duvala je još, i još, dok je bol rastao; duvala je plačući, i kroz suze videla kako se odjednom celo nebo prekrilo plodovima maslačka.
Ne, nema više neba, činilo joj se. Sve je to meka i golicava vuna maslačka. Ni sunce se više ne vidi — cvećem se pregrejani nebeski svod opleo. Ni šiljatih brda nema — šuma pobelela. Ni zemlja na kojoj leži u ritama više nije tvrda — eto postelje nevoljnicima, prosjacima i skitnicama, onima koje je jutros sretala na lješničkom putu.
Duvala je još, ne brišući suze što su joj sve više golicale jagodice, i mislila kako bi bilo lepo svu zemlju i sve nebo maslačkom i drugim cvećem da okiti i prekrije. Bolova bi tada nestalo, računala je. Patnji više ne bi bilo, zamišljala je. I sve bi bilo lepo i svetlo kao pre, šaputala je.
Ležala je na bregu, na proplanku, i gledala kako se roj belog semenja komeša i okreće, kako se razređuje i opet gušća, nošen vrelim vetrom; kako se trava koju je i dalje razgrtala i češljala prstima gužva, već žalosno obršćena.
A nije videla dolinu što je počinjala stotinak metara ispod nje; ni prašnjavi put koji je vodio u gradić; ni reku što se stalno i uzaludno prestizala s tom gadnom, s tom prljavom i džombastom putinom, provlačeći se kroz jošja i vrbake.
Nije videla, niti će ikada moći da vidi, kako se nekoliko najkrupnijih plodova poče da odvaja od svog uskomešanog jata; i da se, praveći bele krugove, spušta k zemlji.
Prvi plod pade kraj puta i ukrsti svoju senku sa senkom divlje kruške: tu će uskoro neko doći da ispruži svoje umorne noge. Krvave, zatupaste i gotovo okoštale, noge će ležati jedna pored druge. Grejaće ih i peći prašina i sunce, i one će se micati i dodirivati. Tako ispružene, tako ostavljene, podsetiće svakog prolaznika na izranjavljene i nerazumne gušterove koji ne mogu da miruju ni trena. Četiri prašnjave, četiri jogunaste, četiri ljudske noge tabana okrenutih na istok.
Drugi plod, nalik na galeba, spusti se nasred muslimanskog groblja, koje je od puta branila samo ograda od zarđale žice: tu će neki ljudi izgubiti ono što nikad više neće moći da nađu i povrate. Teško će im pasti taj gubitak, pa će se, prvi put otkad se znaju, priljubiti jedan uz drugog. Biće zagrljeni tako čvrsto da će im se i suze mešati. Zateći će ih noć i prvi strahovi kraj belog maslačkovog ploda.
Treći i dosad najveći plod, u kosom letu zabode se u trnje pokraj bleštavo bele kućice, pokraj vesele gomile: i tu će dugorepi đavo brzo doći po svoje. Rakija će ljudima okrenuti pamet naopako: čupaće se za perčine, vući će se za uši i noseve; poigraće se s pogurenim nezvanim gostom koji se na njih neće naljutiti; pucaće za žar pticom, olovom će joj raskomadati srce. Kad se s lješničkih bregova spusti noć, keziće se na mesec, pa čak i na zvezde. Đavo uvrnutih nogu i klempavih ušiju preskakaće veliki plod maslačka, cerekati se i nuditi ih rakijom, već polumrtve; šaputaće im glasom slepog miša da zna gde je odleteo crveni petao i šta će s njim biti. Ljudi će blenuti u krastavog đavola i lajaće na mesec i na zvezde sve dok se ne razdani.
Ostale pahuljice padale su po putu koji se, vijugajući ispod brega, gušio u nesvakidašnje šarenoj gužvi i metežu. Tuda će, pre mnogih drugih, proći pogrbljen čovek crnih, velikih — najveselijih očiju. Svi će ga poznati po golotinji, po petlu, po kašljucanju. Držaće nos u petlovom perju; žmirkaće ne stresajući sa sebe prašinu. I kad ga budu mučili, želeće da se izjednači s njima. Bosi čovek nosiće žar petla i gaziti ovčje brabonjke i bele maslačkove pahuljice.
2. TUŽNA BRAĆA
Išli su ružnim, prašnjavim putem, k reci što je tiho šumorila. Vukli su se tromo, sa zavežljajčićima na plećima. Toliko su se znali i poznavali da im se nije otpočinjao novi razgovor. Pa su išli bosi i dronjavi, prljavi i zapušteni: takve ih nepregledni i svakojaki putevi znaju već petnaestak godina.
Snaga im je bila pri kraju, videlo se, ali su koračali po navici, nesvesni lude želje da treba da stignu na kraj sveta. Nisu se osvrtali iza sebe, niti su oči skidali sa žute i tvrde zemljurine puta.
A imali bi šta i videti — svet ih je gledao: bolesna i tankovrata deca, mahom gola i kriva; šiljoglavi očevi varošlije s kesama ispod očiju; krezube ženetine razmekšanih trbušina i šotkastih nogu; beli starci i slinave babe bez glasa i težine. Bilo je tu još mnogo ljudi: svi su ih s čuđenjem gledali, jer poodavno njihovo Bijelo Polje nisu pregazile čudnije noge. Niko nije progovarao; samo su se podgurkivali i bečili oči. Ali kako su skitači odmicali, tako su se i oni oslobađali: čim strance izgubiše iz očiju, vrati im se glas, i oni brzo počeše da prevrću jezičinama, i da blebeću i o žezi koja je spržila pšenicu i ječam još u klasu, i o tome kako će poskapati od gladi i nemaštine.
Duži i crnji čovek, onaj Petar, zgrabi Jovana za ruku i steže ga. Iako je znao da taj stisak ništa ne znači, Jovan odozdo pogleda svog drugara i zinu očekujući reč.
Dugonogi je čitav trenutak gledao rohavo Jovanovo lice. Nikako nije mogao da nađe pravu reč za misao koja mu je ležala na vrhu jezika. Pa ga je samo gledao, pa je samo blenuo. Njegove lepe oči izražavale su umor, a pre vremena izrovano i naborano lice dosadu i gađenje. Želeo je da pljune u pitomo i široko Jovanovo lice, uokvireno riđom bradom, da pesnicom ulupi i smrska baburasti nos što mu se crveneo pred očima.
Jovan se nije usuđivao da po drugi put podigne pogled do Petrovih očiju: gledao je nešto niže. I video je kako se modre Petrove usne rastežu, kako bubre od dobro mu poznatog besa. Jarost i gorčina često su obuzimale njegovog drugara — ni ovog puta nije hteo da mu se protivi. Petrovi prsti stezali su mu lakat i podlakticu, ali je on znao da će ga pobediti i nadmudriti samo trpljenjem i ćutanjem.
Petar ga je sve više stezao. Jovan se malo uvi i zadrhta. Pogleda ga u oči i reče:
— Šta ti je?
— Most — reče Petar bunovno i smrači se.
— Pa šta? — reče Jovan i pokuša da oslobodi ruku.
— Pa most! — bubnu Petar. — Zar ga ne vidiš?
— Vidim. — Pa šta s tim? — reče Jovan.
— I tebi on ne zadaje nikakvu brigu? — reče Petar.
— Preći ćemo ga i — kvit — reče Jovan. — Zar je prvi?
— Ali nije ni poslednji — reče Petar gnevno.
— Hvala bogu što nije poslednji — reče bolno Jovan kad oslobodi ruku.
Petar oseti da više ne steže Jovanov lakat i obuze ga srdžba. Hteo je nečega da se dočepa, nečega čvrstog i oštrog. Ali kad spazi da u blizini ničega nema za šta bi se uhvatio ili s čim bi se sudario, on odgurnu od sebe labavog Jovana i ujuri u reku.
S crvotočnog mosta Jovan je gledao kako Petar gazi sve dublje i dublje — kao da su ga dole vukle zelene mahovine i mulj. Mlatarao je rukama oko sebe, tukao bezazlenu reku, tabanima pipao sumnjivo dno i povodio se za nejakom maticom. Voda mu se pope do pojasa — Lješnica je bila najdublja tu, pod mostom. Osećao je kako od njega, s vodom, odlaze bes i srdžba njegova praskava. I dah mu je postajao mirniji, lupanje srca ravnomernije, a pogled mračnih očiju blaži i mekši.
Raskoračen i s rukama na trbuhu, Jovan je s mosta pljuckao u vodu. Žmirkao je i gledao kako se njegov drug igra s rekom, kako kvasi svoju šiljatu i kosmatu glavu, i vrat svoj dugi i žilavi, i ciči pri tom kao dete koje su iznenada bacili u vir s obale.
Našavši se nasred reke, Petar stade. Voda mu je grgoljila oko rebara. Bio je miran, i nije više želeo da raščepi široke Jovanove vilice. Sunce mu je grejalo obnažena ramena i laktove. Sve više se smirivao. Korio je sebe što je malopre onako grubo odgurnuo Jovana. Skot si, reče sebi, pravi si skot. Što ga mučiš. Ne zaslužuje to. Da njega nije, odavno bi krepao od gladi. Nemoj više to da radiš.
Oko Petrovih nogu počeše da se obmotavaju zelene alge. Pristizale su i ribice, bedna gaovica, ribice nalik na punoglavce, i pokušavale da ga načnu. Algi je bilo sve više. I ribice su u jatima nasrtale na nj. On se uznemiri. Poče da drhti. Zgadi mu se bistra Lješnica. Pogleda prema mostu i viknu:
— Ej!
— Šta hoćeš? — reče Jovan i sav se iskrivi.
— Gladan sam! — viknu Petar.
— I ja — reče Jovan.
— Ali ja sam gladniji! — viknu Petar i naježi se.
— Nisi — reče Jovan i ispravi se. — Nisi.
— Kako smeš da kažeš da nisam gladniji! — reče Petar. — Kad dobro znaš...
— Ništa ne znam — zakikota se Jovan. — Baš ništa.
— Ako ništa drugo, treba da znaš da ne smeš da mi se protiviš — reče Petar.
— Dobro, gladniji si — reče trezveno Jovan i isturi trbuščić napred. Pa šta s tim?
— Dokle ćeš da me secaš? — reče Petar.
Jovan sleže ramenima i zamalo ne prsnu u smeh.
— Vek mi pojede, đavole debeli — reče Petar. — Budućnost i karijeru mi upropasti. Otkad sam s tobom, stalno me maleri prate. Baksuze.
Raširenih ruku i pognut, na mostu se crneo Jovan; i Petru se činilo kako hoće k njemu da skoči, da zaroni. Ali Jovan čitav trenutak osta tako razapet: niti polete, niti skoči u vodu, niti bilo šta drugo uradi. Samo je gledao ribe i ribice koje su plivale iznad ljigavih i zelenih algi.
Ćutke podeliše koru hleba i pođoše putem. Iza njih je ostajalo samrtničko zapomaganje bjelopoljskog hodže, lupanje zvona koje je opominjalo na glad i nesreću, i žagor subotnje svetine na nedalekom stočnom pazarištu. Nisu dobro poznavali ovaj kraj, ali pođoše pravo, putem uz Lješnicu.
— Kad smo poslednji put ovuda prošli? — zapita Petar setno.
— Ne sećam se da smo ikad ovde bili — reče ozbiljno Jovan i obuhvati Petra oko struka.
— Ne ljuti se na mene — poče Petar tiho i s izrazom krivca u očima. — Nepravedan sam prema tebi.
— Ne detinji — reče Jovan. — Ti na mene nemoj da se ljutiš, a sa mnom ćemo lako.
Petar prebaci ruku preko njegovih ramena. Primeti da su vrela.
— Mnogo si bolji od mene — reče Petar.
— Ja sam veliki gad — reče Jovan. — Stalno se smejem. I kad treba i kad ne treba. Gad sam, da znaš: meni je sve smešno... a to tebe mnogo žesti... meni se najviše smeje kad, recimo, vidim pogreb...
— I tebe ljuti što ja stalno vičem — reče Petar.
— Ne — reče Jovan. — Sve što ti radiš ja volim.
— Pa i ja volim kad se ti smeješ — reče Petar iskreno. — Pa čak i kad sam gladan. Eto, sad bih voleo da se smeješ. Hajde, počni. Nek ti suze pođu... znaš kako se već ti smeješ...
— E, sad baš ne mogu — reče tužno Jovan. — Sad bih mogao samo da plačem, da ne sušim obraza do mrkle noći...
— A što to baš sad? — upita nervozno Petar.
— Ne znam — zacvile Jovan. — Možda zbog sunca i vrućine. Ili zbog prašine.
— Nećeš, valjda, na ovoj žezi da plačeš? — ljutio se Petar.
— Osećam da će se danas dogoditi neka nesreća — prošaputa Jovan.
— Gde? — izbeči se Petar. — Gde misliš da će se dogoditi?
— Ne znam — reče Jovan. — Negde na zemlji. Možda čak i u blizini. Ali osećam. Ja uvek osećam. Mislim da mi se i zbog toga plače.
— Možda se ona već i dogodila — reče Petar muklo i tvrdo. — Ne misli na to.
— Znaš već: nesreću osećam u vazduhu — reče Jovan. — Baš sam gad. I da nije toga, to da ne osećam, ja bih se toliko smejao da bih na kraju krajeva pukao od smeha. Baš sam gad.
— Ne govori gluposti — reče Petar i namršti se.
— Da li ti mnogo smetam? — šapnu Jovan. — Ako ti smetam...
Petar je ćutao. Jovanova ramena bila su isuviše vrela, ali on s njih nije hteo da miče ruku.
— Ako ti smetam...
— Manimo se tužnih priča — reče odlučno Petar. — Nećemo, valjda, samo o tome kao tetke. Treba neki debeo hlad da nađemo, i da se lepo odmorimo.
S obe strane puta raslo je trnje. Nešto dalje kočoperile su se prašnjava aptovina i kopriva u klasu. Na posnim strančinama što su se dizale odmah od reke i puta na dve strane, zelenile su se niske kleke. Glog i šipurci smenjivali su se s bledim jošjem i jasenjem koje se crnelo oko razgrađenih i izgaženih njivica brkatog ječma i pitome pšenice.
Peklo je sunce. Hlada pokraj puta nije bilo. Ljudi su gazili prašinu kao blato i gledali žute brežuljke oko puta, s kojih su poplave, vetrovi i sunce odnosili sve ono za šta bi se gladan i nesrećan čovek mogao uhvatiti: zevale su mnogobrojne škrape, belelo se kamenje, crnele su se vododerine — bile su to njive.
Videli su i gušave čobančiće kako na vezama drže poludivlje i balježave kravice koje nisu imale šta da pasu, pa su rikale ili prosto-naprosto gledale u daljinu i sunce. Znoj im je obojici tekao niz lice, a hlada zaista nigde nije bilo.
Petru se učini da će se sručiti u prašinu, pa se nasloni na svog nižeg druga. Jovan se nape i održa ga. Petru uzbuča u glavi: očne duplje mu ispuniše prašina, opako sunce i žuta kukuruzna kora o kojoj je mislio čak i kad mu se nesvestica okrenula oko glave. Sniza se pored raskoračenog Jovana, kleče pored njega i nešto smrsi.
Jovan ga ščepa za ramena. Podiže ga. Petar je otvarao oči i gledao pogaženo žito pored puta. Što su ga izgazili, suženo je mislio, što su ga goružnjali. Baš grehota. Surovi ti seljaci iz brda što idu subotom u Bijelo Polje za gas, so i brašno. Gaze žito, gaze sirotinjski hleb. Vidi, to žito je gaženo i pre klasanja. Sramota. Ali pogledaj: ječam se opirao ljudskoj nepažnji — koljenčio se, zametao zrno i utvrđivao ga.
— Eda li igde hlada? — zapita Petar kad ustade.
— Eno ga — reče Jovan kad ugleda drvo pokraj puta.
— Je li daleko? — reče Petar bunovno.
— Tu smo — reče Jovan brzo.
— Gladan sam — reče Petar s prikrivenim besom.
Jovan oćuta. Stadoše ispod divlje kruške.
Petar nežno pogleda dugački plod maslačka što mu se nadohvat ruke beleo i reče:
— I ti ovo nazivaš drvetom?
— Ipak, biće hlada bar za glavu — reče Jovan.
— A ostalo, veliš, nek gori — reče Petar.
— Pa i nek gori — reče Jovan i zacereka se. Vrlo važno.
Opružiše se jedan pored drugog.
Petar uplete prste ispod glave i vide muslimansko groblje preko puta. Gurave humke zarasle u čičak, divlji ovas i nanu. Natruli drveni šiljci vire iz kupinjaka i oštre travuljine kojoj nisu mogli ništa ni stoka, ni rđava vremena, ni opako sunce. Beli i već krnji nišani s istočnjačkim šarama i slovima. Jedan sasvim svež grob — velika gomila žute i peskovite zemlje: kako li se uvijaju nesrećnikove kosti. Oko groba sijaset naherenog mramorja i običnog kamenja.
Petar je gledao zapušteno groblje. Dopada mi se, reče u sebi. Nema ni krstova, ni imena s datumima rođenja i smrti, ni smešnih fotografija. Ležiš dole, zemlja i kamen uvijaju ti rebra, a niko ne zna gde si. Niko ne dolazi da te oplakuje, kori, grdi i laže. Baš divota. Samo nema smisla posađen duvan između grobova, što švercuju tako.
Jovan je žmirkao zračnim očima, naviknutim na sve, i video kako putem idu dva čoveka s nosiljkom. Ne, ne nose ranjenika, pomisli. Mrtvaca tegle. Uvijenog u belo platno nose ga na daskama.
— Ej, donose nam mrtvaca — reče Jovan.
— A ja mislim o hlebu, do đavola — reče Petar.
— Pa misli i dalje, reče Jovan.
— Okreni glavu i na drugu stranu — reče Petar.
Na šljunkovitoj ledini što se kroz jošje i vrbak spuštala rečici na obalu, belela se kuća. Ni mala, ni velika. Ali bleštava kao i sve kuće što su takve kad imaju sreću da čuče pokraj rđavog puta, i kad su pune ljudi koji piju i vesele se. Od plastova sena i slame, od gomila lanjske pleve i šaše, i od velike trešnje zaštitnice, ne vidi se baš sve. Glavno je da se pred kućom, u slabom hladu na brzu ruku sklepanog naslona, šareni mlada. Njih dvojica dobro je vide: velika glava liči joj na neku čudnu zemljanu posudu. Crne joj se velike i pomalo kose oči. Kao grad stoji na teškim nogama — ne bi je pokrenuo ni sam đavo. Iako je pod naslonom, greje je sunce: tope se pomade, boje i ulja kojima su joj namazali krute obraze, nabubrele usne, dugi vrat i crne i debele pletenice.
Petar vide kako ona dvojica spustiše nasred puta nosila s belim tovarom. Dugo je gledao kako su se ljudi klatili i grlili iznad dugačke i bele mrlje na putu.
Seljaci su zaobilazili i ljude i njihov beli prtljag — skretali su s puta, lomili ogradu i gazili prezrelo žito koje se prosipalo. On zatim pogleda Jovana čije je lice, okrenuto prema svadbarima i nevesti, bilo zadovoljno i razvučeno u velik, širok osmeh.
— Imaćemo šta da gledamo — reče Petar. — Neće nam biti dosadno.
— Da — reče Jovan i protrlja riđu bradu. — Da.
— Predstava — reče Petar. — Prava predstava.
— Da — reče Jovan i opet ugleda šarenu mladu.
Sunce je pržilo retke grane divlje kruške.
Vetrić je ljuljao visoki plod maslačka.
3. BELI CVET
Umorni i znojavi, grobari su se vukli s mukom tegleći tovar na daskama. Bosi i dronjavi, a povrh svega i jako pijani, s bocama rakije u džepovima, njih dvojica su pleli korake putem i sve se više približavali groblju. Posrtali su i spoticali se; tovar s dasaka se ljuljao, ali mu se još nije padalo u prašinu.
Petar je gledao prvog, onog Srećka. Bila je to crna i neobrijana ljudina, očiju sitnih, iskrlještenih i nezgodno posađenih navrh lobanje. Masna i četvrtasta glava klatila se na neprijatno tankom vratu. Petar je zamatrao i proučavao njegovo mračno ali i nekako veselo lice: oči njegove, iako zapaljene i crvene, neprestano su se smešile, pa se oko njih skupljalo mnoštvo bora i borica.
Jovan je pratio drugog, Ismeta. Četvrtast i zdepast, niskog čela i isturenih viličnih kostiju, on se trudio da drži korak sa Srećkom. Pošto od nosiljke nije mogao da vidi zemlju i put koji je gazio, klecao je i prevrtao očima. Kako je Srećko bio duži i nepažljiviji, to se zamotani i mrtvi đavo klizao daskom: bela stopala sve više su mu se primicala licu, i njega je počinjalo da obuzima gađenje. Pijan i balav, ugibao se pod nosiljkom, i koračao nevešto kao dete koje su tek izvadili iz dupka i pustili ga da samo hoda.
Petar i Jovan videše kako se Srećko spotače, i kako kleknu na kolena. Za nosiljkom sniza se i Ismet: zamalo mu u prašinu ne ispadoše buljavo plave oči. On se pridiže, opsova Srećka i vrati na daske beli tovar.
Da su hteli da se podignu, skitači bi videli sve. S rukama ispod glave, i opruženi preko puta, oni su videli samo dugačku belu mrlju na daskama, i dve ljudske glave koje su se primicale jedna drugoj. I ništa više, sem zaslepljujuće svetlosti, kržljavog trnja oko puta, strmih njiva, i prašine koja je kao mali oblak lebdela na mestu gde su Srećko i Ismet posrnuli.
Ni čuti, tako ležeći, ništa nisu mogli: takva je žega bila.
Crveni petao leti prema nebu ,Prosveta, Beograd, 1963; Glave 1-3
