U junu 1996., jedne večeri ispratio sam ženu na železničku stanicu. Dok sam stajao ispred vagona, pojavila se jedna prosjakinja — išla je od vagona do vagona i mimikom se obraćala putnicima na prozorima, tražeći da joj nešto udele. Na svoje zaprepašćenje, u jednom trenutku sam je prepoznao. Zar je moguće da je to ona — prosjakinja koju poznajem od pre četrdeset godina, kad sam u tom kraju (u Karađorđevoj ulici) stanovao? Poslednji put sam je video 1956, pre nego smo se odselili iz tog kraja na Dorćol.
U to vreme ona je mogla imati oko dvadesetak godina. Mi smo se skupljali da igramo fudbal u malom parkiću prekoputa sadašnje autobuske stanice, a ona se tu muvala, uvek se mimikom obraćajući namernicima. Najviše me je začudilo da se tako malo promenila, ali možda je tako samo izgledalo — zbog slabog osvetljenja. Pošto je bila Ciganka i imala crnu kosu, jedina upadljiva promena je bila njena proseda kosa.
U međuvremenu, voz je krenuo, žagor se pojačao i ja sam se pozdravio sa ženom, poželevši joj srećan put. Kad se voz izgubio u tami, ostao sam stojeći na peronu, zagledan u daljinu, sa sledom misli koji sam jedva uspevao da pratim.
Prosjakinja mi je sada izgledala kao neki stožer u vremenu. Sa čuđenjem sam pomislio: pa ona i sada živi kao pre 40 godina. Izgledalo mi je to kao neka nepravda — zašto da Bog osudi nekoga da bude 40 godina prosjak? Bez napretka, bez nazadovanja — ali, šta ja, uostalom, znam o napredovanju, ili nazadovanju u prosjačkom svetu, pa i svetu uopšte?
Da sam mogao tada da s njom progovorim, možda bih je pitao: "Kako ste podnosili svoju sudbinu svo ovo vreme, kakvog smisla za vas ima ovaj život? Da li ste istrajavali, govoreći sebi: jednog dana kad se izgradi socijalizam, društvo će preuzeti brigu o prosjacima i ubogima. Ili, možda: jednog dana kad se izgradi kapitalizam, ja ću imati kiosk sa kokicama, ili, čak, kobasicama. Ili: živeću kako bude, a Bog sve gleda i daće mi platu nebesku. Ili, kao neki egzistencijalista: istrajavam u svojoj egzistenciji, koja je prava, takva kakva je — ko živ, ko mrtav."
Sartr je govorio o "suvišnim postojanjima" u jednom parku, a sada mi je izgledalo da smo, ona i ja — u ovim godinama posle III balkanskog rata, na ovoj stanici — suvišna postojanja. S druge strane, ona mi je izgledala kao neka karika, koja je za mene povezivala 40 godina — vreme između prvih pitanja i poslednjih odgovora.
Kad je učenik spreman, učitelj je tu, kaže indijska poslovica. Ona je bila (ponovo) tu — posle 40 godina — jer sam ja bio spreman (za odgovore). Njeno prisustvo mi je govorilo kao ona stabla Prustu: "Ono što od mene ne saznaš večeras, nećeš saznati nikada. Ako dopustiš da padnem u zaborav iz koga sam se uzdigla do tebe, čitav jedan deo tebe, koji sam pokušala da ti donesem, pašće zauvek u bezdan".
Onda sam shvatio — u njoj nije bilo nedoumice, jer nije bilo ni pitanja — ona mi je dala odgovor, iako nije mogla ništa da mi kaže.
Gluvonema prosjakinja je bila epifanija. Sad sam mogao mirno da umrem, ili mirno da živim — svejedno. Shvatio sam — da nema šta da se shvati. Nije to bila obeshrabrujuća misao. Naprotiv.
Ona nije mogla reći u čemu je smisao života, ne zato što joj je on postao jasan, ali neizreciv — nego zato što joj se nije ni postavljao. Osim toga — bila je gluvonema.
Jezički osvešćeni filozofi su važno isticali: granice mog sveta su granice mog jezika (diskursa). A gluvonema prosjakinja mi je sad rekla: granice mog sveta su granice moje nemosti. Vi zanemite kad stignete do granica jezika — ja sam nema sve vreme.
Njeno postojanje mi je izgledalo kao kontrast u odnosu na sve one promene koje su se odigrale za to vreme, u rasponu od četrdeset godina. U međuvremenu je stvoren i srušen Berlinski zid. Stvarana je i razorena Jugoslavija, uzdizano i rastureno bratstvo i jedinstvo. Živeli su i umrli moji roditelji i pojedini prijatelji.
Pomislio sam: pa ona je bila pošteđena svih onih velikih reči i uverenja koja su tutnjala svih ovih godina — drugovi koji su smenili gospodu i gospoda koja su smenila drugove, za nju su bili samo prolaznici — kojima se može, ili ne može, prići i tražiti milostinja.
Ako je apsolut ono jedno i nepromenljivo — kako su verovali stari metafizičari — onda je ova prosjakinja njegovo ovaploćenje (parousija). Ona je bila otelovljenje nepromenljivosti, u sveopštoj promenljivosti i prolaznosti. Drugi ljudi su menjali zanimanja i karijere, ideološka uverenja, ateizam i pobožnost, političke pripadnosti, državljanstva i zakletve, domovine i azile, bogatili se i siromašili, pljačkali, ili bili opljačkani. Ona je bila uvek na istom. Nije mogla da se obogati, nije mogla da osiromaši. Nije postala ateista, niti vernik, nije menjala ideologiju, ni stranku, ni zanimanje - nije napredovala niti nazadovala. Nije stigla do penzije i nije se plašila (ako ode u penziju), da je neće ceniti, da će joj penzija biti mala.
Ona je bila ironično, poetsko otkrovenje suštine univerzuma. Bila je to ironija univerzuma, suština sveta u kome se ukupnost mase i energije ne menja, iako neprekidno menja oblike.
Vitgenštajn je zaključio da smo svi gluvonemi kad je reč o poslednjim istinama — da se one ne mogu izreći, nego samo pokazati. Meni je bubnjalo u ušima, kao da mi je prosjakinja vikala u uvo: "Ja sam put i istina — niko ne može shvatiti smisao života, osim kroz mene."
Da li su na to mislili kada su govorili o poučavanju bez reči? Nisam mogao reći šta sam to saznao, ali to je bilo ispred mene, takoreći opipljivo. Setio sam se indijske priče o slepcima koji su opipavali slona (tj. istinu), ali je svaki mogao samo delimično da ga opipa i svakome je izmicala celina. Za mene je istina ovde, sada, bila opipljiva i cela — zacelo.
Gluvonema prosjakinja je prekoračila granicu svoje nemosti i mog jezika. Ona mi je rekla ono što je nisam mogao pitati i ono što (ona) nije mogla da mi saopšti — čak ni jezikom gluvonemih. Iako nije mogla da čuje pitanje, niti da izrekne odgovor, svojim prisustvom, svojim javljanjem, ona mi je dala odgovor na ono što se i nije moglo postaviti kao pitanje — u čemu je smisao života, kakvo je značenje vremena?
Bio je to apsolutni, nadilazeći paradoks — onaj koji je Ale (Alphonse Allais, 1855—1905) hteo da izrazi kad je "komponovao" posmrtni marš za gluvog čoveka, ili Kejdž (John Cage, 1912—1992), kad je "komponovao" i "izveo" svoju kompoziciju "Tišina" (ili 4'33") — muzika namenjena gluvonemoj prosjakiniji i njenim učenicima — tišina posle odlaska voza, na peronu beogradske železničke stanice, u kasno junsko veče.
Pogledao sam sat na staničnoj zgradi — bilo je skoro 11. Izgledalo mi je da sam već dugo tu, a ja sam stajao zanet manje od pet minuta. Ljudi koji su — kao i ja — došli na ispraćaj, već su se razišli.
Potražio sam pogledom prosjakinju. Misleći da je sigurno još uvek tu negde, želeo sam da joj zahvalim. Išao sam duž perona, ali nje nije nigde bilo.
