SVETSKA NOVELA
Električari u dilemi. Električari na skeli.
U paru, kao i uvek. Kako-šta-gde ,,ide’’. PITAJU, I PITAJU, HOĆE DA RADE!
Projekti se listaju, bacakaju, gužvaju.
Nema dileme: dosta komplikovano.
Iznenada: meni je sve smešno: tolike lepo-komplikovane
terase, toliko truda, toliko nečijeg (arhitektonskog) umovanja, a samo pedeset
metara odatle dve komšijske svinje riju po blatu.
Smejem se sebi. Smejem se večitoj ljudskoj
gluposti. I nadi, naravno.
TAJ ČOVEK
Gledao
upravo na jednom od ,,onih’’ naučnih
kanala kako voditelj sa urođenicima na Papua Novoj Gvineji ide u lov na
ajkule. Da, upravo tako, tamo je to baš muška stvar, i ako se pokolebaš pred
upecanom ajkulom, pa, jeb’ga, može se samo na jedan način reći: nemaš muda.
I voditelj tako uskače u jedno od onih njihovih skalamerija od balvana
što, eto, tek da samo pluta po vodi, baca ti voditelj strunu u vodu sa mamcem i
čeka. Čeka, gori na suncu, gubi živce, prolazi vreme, vreme prolazi, prolazi
vreme, i ajkula!
Drama. Golim rukama (štap po njihovim
,,papuanskim’’ pravilima je strogo zabranjen!) dok mu se struna useca u dlanove
i krv lipti, i srce bije, i mozak radi kako-tako, on, on ipak izvlači ajkulu. Muško. Da. Sve je gotovo. Misija gotova.
Okolo ga bodre tršavi urođenici sa afro frizurama. Ipak je (od)sada čovek - onaj s mudima. Dovlači ajkulu od dva (2)
metra do ,,čamca’’, izvlači joj glavu iz vode i drvenom toljagom je jednom (№1) mlatne
po nosu. Tek tako. Drvenom toljagom. Okruglom. Otprilike pola metra. Mlatnuti
dvometarsku ajkulu po glavi? Da. I ajkula biti sada mrtva. Urođenici slaviti. Biti
večera.
Da, sve je usnimljeno ,,za večnost’’. Za nevernike.
Razmišljam
sada ovako filozofsko-metafizički: mi, muškarci, mi smo..., ma, baš smo nešto.
Ipak. I dalje. Uprkos tehnologiji i
zatupelosti. Imamo još uvek u sebi taj instinkt ,,nepokolebljivost u
odsutnosti’’. A vi pičke naše šta?, šta još imate u sebi?
JEDNO RAĐANJE ILIJADE
Trećega meseca godine 535. pre n.e. uplovi
u Atinsku luku lađa hrabroga moreplovca Agatona, pustolova, sanjara, ali pre
svega trgovca. Lađa me beše nakrcana mnogima začinima, odeždama šarenima,
ogrlicima i svega čega oko atinjina ne beše nikada videlo. Agaton isplati svoje
hrabre drugove, ostavi robu do pijačnoga dana na brodu sa stražarom i pojuri
svojoj kući da vidi porodice svoje. Kad ga videše žena mu i sinovi sva trojica,
silno mu se obradovaša. Agaton imaše mnogo za pripovedanje svojima o dalekim
krajevima i nemirnim morima, morskim nemanima, ali mu srce ištaše na neko drugo
mesto... Nakon što dobro pojede domaće hrane, još jednom izljubi žene i dece
svoje, opravda se važnim poslovima i pohita van grada, tamo gde je znao da će
naći ono što traži. A to ne beše niko drugi do slepi Homer, veliki pesnik. I odista,
kao što je i Agaton poznavao karakter ovoga starca, on beše daleko od ljudi,
trga, uzaludnog pričanja. Ležaše na livadi nepomično i uživaše u toploti sunca.
Agaton mu tiho priđe ne znajući da li spava ili smišlja svoje pisanije. Prinese
usne njegovom uhu i baš kada htede da ga pozove i da mu saopšti konačno nove
vesti koje je slušao o padanju Velikoga Grada, Homer skoči na noge i dreknu:
,,Ko si ti! Kako ti je ime, kujin sine, čijega si oca sin, ti gnjido smrdljiva.
Pričaj, čijega si sema poreklo! Zar se prvo najde beloga luka pa diše u lice
čoveka?’’. Agaton, postiđen, objasni ukratko ko je, koje su mu namere, ali ga
strari Homer još jednom, još grđe naruži i otera sa poljane. Dok se Agaton
ponizno i postiđeno povlačio, prekorevajući sebe što je jeo beloga luka i
velikome pesniku u lice se unosio, Homer se izvali ponovo na travu da uživa u
toploti sunca. Bilo mu je krivo ali to je bio jedini način da otera silne
napasnike. U stvari, slepi pesnik je samo mislio: ,,Kako ljudi već jednom ne
shvate da je sve već sročeno. Da ničega novoga nema. Da je nebitno kako se
nešto desilo, jer se desilo i ovako i onako, i na hiljade drugih načina. Da će
sve ono što ja budem stihovao već biti stihovano pre mene hiljadama puta. A i
hiljadama puta nakon mene. Sve je zmijski rep. Ako krenem ngde već je neko
kretao milonima puta. O, Bogovi, pa bar vi kažite ljudima da ničega novoga
nema, i da neće biti... Da, a još ovaj došao po belome luku nahranjen.
Verovatno probisvet i varalica... Ali, nanovo, ko zna...’’
ZAGRCNUT
... a kada je autobus izlazio iz Kruševca i
prošao pored kafane ,,Poslednja šansa’’ ja sam nama ležerno upao u morfijumski
delirijum žutih borovih šuma. Ta Homo
sapiens inventivnost; ta Homo sapiens elokventnost; ta lucidnost, ta hrabrost,
i kapric, i flert, i istup, i stav, i seks, i smelost, i odlučnost...Oh,
muko teška, eto!, šta pametno uopšte
saopštiti; možda: konačno je zakuvana esencija
najoriginalnije originalnosti – u
najmanju ruku. I kakvi Grci i njihove agore, njihove akademije, retorike i Sokrati.
Srce ljudsko ne zadrhti tek-tako pred šamarom autentičnosti. Ne, ne, sine moj.
Miroslav
Stamenković