Izgledalo mi je da nešto nedostaje božanstvu, sve dok nije bilo ničeg što bi mu se suprotstavljalo.
Prometej na Kavkazu, Lukijan
Šta znači Prometej za današnjeg čoveka? Moglo bi se bez sumnje reći da je taj pobunjenik protiv bogova postao uzor za savremenog čoveka i da se ta pobuna, koja je pre više hiljada godina buknula u pustinjama Skitije, danas završava u istorijskom grču kojem nema ravna. Ali, nešto nam u isti mah govori da taj prognanik ostaje prognan i među nama, i da smo još uvek gluvi za veliki krik ljudske pobune, čiji je on usamljeni vesnik.
Današnji čovek je zaista onaj koji pati, u ogromnim masama, na skučenom prostoru ove zemlje, čovek lišen vatre i hrane, za koga je sloboda još uvek raskoš koja može da sačeka; i tom čoveku je i dalje suđeno da sve više pati, kao što je i slobodi i njenim poslednjim svedocima suđeno da sve više nestaju. Prometej, to je onaj heroj koji je dovoljno voleo ljude da bi im istovremeno dao vatru i slobodu, tehniku i umetnosti. Čovečanstvu je danas potrebna samo tehnika i samo se o njoj brine. Ono se buni kroz svoje mašine, dok u umetnosti i svemu što ona nosi sa sobom vidi prepreku i znamen ropstva. A obeležje Prometeja je, međutim, da ne može da razdvoji mašinu od umetnosti. On misli da se mogu istovremeno osloboditi i telo i duša. Današnji čovek veruje da prvo treba osloboditi telo, čak i ako duh mora privremeno da umre. Ali, može li duh da umre privremeno? Ustinu, kada bi se Prometej vratio, današnji ljudi bi uradili isto što i nekad bogovi: zakovali bi ga za stenu, upravo u ime onog humanizma čiji je on bio prvi simbol. Neprijateljski glasovi koji bi tada vređali pobeđenog, bili bi isti oni koji odjekuju na početku Eshilove tragedije: glasovi Sile i Nasilja.
Uzmičem li pred ovim škrtim vremenom, golim drvećem, zimom sveta? Ali, sama ta čežnja za svetlošću daje mi za pravo: ona mi govori o jednom drugom svetu, o mojoj pravoj domovini. Da li ona za još neke ljude ima smisla? One godine kada je izbio rat, trebalo je da pođem na putovanje tragom Odiseja. U to vreme, čak je i neki siromašni mladić mogao da kuje velelepne planove o prelasku mora u susret svetlosti. Ali, tada sam učino što i ostali. Nisam se ukrcao. Stao sam u red koji je trupkao u mestu, pred vratima pakla. Malo pomalo, ušli smo unutra. I na prvi krik ubijene nevinosti, vrata su se zalupila za nama. Bili smo u paklu; nikada više nismo izašli. Već šest dugih godina pokušavamo da se priviknemo. Tople aveti srećnih ostrva sada nam se priviđaju samo na kraju još jednog niza dugih godina, bez vetra u sunca, koje su tek pred nama.
I kako onda, u ovoj vlažnoj i tmurnoj Evropi, ne dočekati s drhtajem žaljenja i tegobnog saučesništva onaj vapaj starog Šatobrijana upućen Amperu (Jean-Jacques Ampère), kada je ovaj polazio za Grčku: „Nećete naći nijedan maslinov list, nijedno zrno grožđa, koje sam ja video na Atici. Žalim čak i za travom svog doba. Nisam imao snage da podarim život makar jednom žbunu vresa.“ Tako i mi, utonuli, uprkos svojoj mladoj krvi, u užasnu starost ovog poslednjeg veka, žalimo ponekad za travom iz svih vremena, za maslinovim listom koji neće ići da vidimo zbog njega samog, za grožđem slobode. Čovek je svuda, svuda su njegovi krici, njegov bol i njegove pretnje. Među tolikim okupljenim stvorenjima, nema više mesta za cvrčke. Istorija je jalova zemlja, na kojoj vres ne raste. Današnji čovek je, međutim, izabrao istoriju i nije ni mogao, niti smeo da joj okrene leđa. Ali, umesto da je potčini, on iz dana u dana sve više pristaje da joj bude rob. I tu izdaje Prometeja, tog sina „smelih misli i laka srca“. Tu se vraća bedi ljudi, koje je Prometej hteo da spase. „Gledali su, a nisu videli, slušali su, a nisu čuli, kao priviđenja iz snova…“
Da, dovoljno je jedno veče u Provansi, neko savršeno brdašce, miris soli, da bi čovek osetio kako sve tek ostaje da se uradi. Treba ponovo pronaći vatru, ponovo uvesti zanate, da bi se utolila glad tela. Atika, sloboda i njene berbe, hleb duše, ostaju za kasnije. Šta tu možemo, osim da sami sebi doviknemo, „Nikada ih više neće biti ili će biti za druge“, i da učinimo sve što je potrebno da makar ti drugi ne oskudevaju u njima. Mi, koji to osećamo s bolom, a ipak pokušavamo da ga primimo bez gorčine u srcu, jesmo li mi, dakle, zakasnili ili smo došli prerano, i hoćemo li imate snage da oživimo vresišta?
Na to pitanje, koje se postavlja u ovom veku, može se zamisliti Prometejev odgovor. U stvari, on ga je već izrekao: „Obećavam vam preobražaj i promenu nabolje, o smrtni, ako ste dovoljno vešti, dovoljno časni, dovoljno jaki da njima upravljate svojim rukama.“ Ako je danas spas zaista u našim rukama, onda ću na pitanje veka odgovoriti da, zbog one promišljene snage i svesne hrabrosti, koje uvek osećam kod nekolicine ljudi koje poznajem. „O pravdo, o majko moja“, uzvikuje Prometej, „vidiš kako me muče.“ A Hermes se ruga heroju: „Čudi me da ti kao vrač nisi predvideo muke koje trpiš.“ „Znao sam“, odgovara pobunjenik. Ljudi o kojima govorim takođe su sinovi pravde. I oni pate zbog nesreće sviju, znajući šta čine. Oni dobro znaju da nema slepe pravde, da je istorija bez očiju i da zato moramo odbaciti njenu pravdu da bismo je, ako je mogu- će, zamenili onom koju duh stvara. I tu se Prometej vraća u naš vek.
Mitovi, sami po sebi, nemaju život. Oni čekaju da ih mi otelotvorimo. Neka jedan jedini čovek na svetu odgovori na njihov poziv, i oni nam poklanjaju svoj netaknuti sok. Na nama je da ga sačuvamo i postaramo se da san koji donosi ne bude smrtonosan, da bi vaskrsenje bilo moguće. Ponekad sumnjam da je dopušteno da današnji čovek bude spasen. Ali, još uvek se mogu spasiti deca tog čoveka, u njihovim telima i duhu. Mogu im se istovremeno pružiti izgledi i na sreću i na lepotu. Ako mi moramo da se pomirimo s tim da živimo bez lepote i slobode, koju ona pretpostavlja, mit o Prometeju je jedan od onih koji će nas podsećati da svako sakaćenje čoveka može biti samo privremeno i da čoveku ne služimo nikako, ako mu ne služimo celom. Ako je gladan i hleba i vresa, i ako je istina da je hleb najpotrebniji, naučimo kako da sačuvamo uspomenu na vres. U najmračnijem srcu istorije, Prometejevi ljudi, ne prekidajući svoj teški posao, neće pogledom napuštati zemlju i neumornu travu. Usred munja i grmljavine bogova, okovani junak održava svoju smirenu veru u čoveka. Stoga je tvrđi od stene za koju je prikovan i strpljivi od svog kraguja. Ta duga upornost je za nas važnija od pobune protiv bogova. I ta divna volja da se ništa ne odvoji i ne isključi, koja je uvek mirila i koja će opet pomiriti ranjena srca ljudi i proleća sveta.
(1946)
Prevod: Ivanka Marković Pavlović
Izvornik: Albert Camus, L’Été, Gallimard, NRF, Paris, 1954
Knjigu možete preuzeti sa sajta Anarhija – blok 45
