...ni noći ni boga
ni lepote ni psovke
ni lica ni ptice.
Ptice koja seče tetraedar noći, prizmu iz mora, neba
i iz crnih terasa skreće na Marina Grande...
ptice što je uzletela s piskom iz toploga gnezda odande
visoko odande sa stene Monte Solaro...
Ni meseca u četvrti, meseca malog knežića
pikasovskog oka koje je kao obično kod
toga genijalnog slikara smešteno ne na svome
mestu a uz to sigurno prekomerno sija...
ni smrti ni glasa.
Ni toplih nežnih svetlašca u maslinovim gajevima...
Ni eha bogova na padinama gora, onih božanstava
što su uspela da podivljaju u dugoj, ah beskrajnoj,
eri hrišćanske civilizacije...
Ni trojice prostaka što se vraćaju iz krčme nakresani,
sa psovkom i pesmom na usnama...
Ni Dioneje koja se upravo ovde, u ovom malom zalivu,
kupala ne u peni, kao što govore, nego u
svetlozelenim virovima, u zelenovodnim virovima
nad bazaltom dna koje sada, posle noći, sija
crnosrebrno...
Ni mirisa grožđa što rano stiže sa suncem,
razvešanog u kosmatim evenkama, a slatko je
kao zov frule...
Ni plača dojenčeta
ni uzdaha žene
ni ruke ni kamena
ni smrti ni glasa.
