Znate to vreme, kad leto, nedavno još tako bujno i puno sebe, slika univerzalnog leta, koja je u svojoj širokoj sferi obuhvatala sve – ljude, događaje i stvari – jednoga dana dobije jedva vidljivu naprslinu. Zraci sunca još uvek padaju gusto i bogato, u pejzažu još uvek postoji plemeniti, klasični gest, koji je ovom godišnjem dobu u nasledstvo ostavio Pusenov genije, ali se – začudo – sa jutarnje šetnje vraćamo čudno umorni i jalovi: zar bismo se nečega stideli? Osećamo se pomalo nelagodno i izbegavamo međusobne poglede – zašto? I znamo, da će u sumrak ovaj ili onaj otići u udaljeni kut leta da pokuca u zid, da pokuša da čuje ton leta, da proveri da li je još uvek pun, nenarušen. Postoji u tom pokušaju prevrtljiva slast izdaje, demaskiranje, nežni drhtaj skandala. Ali zvanično, još uvek smo puni poštovanja, puni lojalnosti: tako solidna firma, tako dobrostojeća firma... I pored toga, kada se narednog dana pronese vest o bankrotstvu – to je već jučerašnja vest koja više nema eksplozivnu moć skandala. I dok se licitacija odvija, apartmani se prazne, gube svoju magijsku moć i pune se nekim svetlim treznim ehom – ne budi to u nama tugu niti ikakva osećanja: čitava likvidacija leta ima u sebi neku lakoću, blagost i providnost okasnelog karnevala, koji se protegnuo i u dane posta.
A ipak, pesimizam je možda poranio. Još se vode pregovori, još nisu iscrpljene rezerve leta, još može doći do pune obnove... Ali razum, hladna krv, nisu nešto što bi se moglo pripisati ljudima na letovanju. Čak i hotelijeri, hotelijeri do ušiju uvučeni u akcije leta – potpisali su kapitulaciju. Ne! Tako malo vernosti, poštovanja prema vernom savezniku ne svedoči dobro o ovim trgovcima! To su halapljivci, mali i plašljivi ljudi, čija misao ne trči daleko u budućnost. Svako od njih steže na grudi kesu sa novcem. Zbacili su ciničnu masku uslužnosti, skinuli su smokinge. Svako od njih pretvara se u zelenaša...
I mi pakujemo kofere. Imam petnaest godina i još uvek nisam opterećen obavezama životne prakse. Pošto do polaska ima još sat vremena, istrčavam još jednom da se oprostim od letovališta, preispitam zaradu ovog leta, pogledam šta može da se počne sa sobom a šta se mora zauvek ostaviti u ovom mestu osuđenom na propast. Ali u malom amfiteatru u parku, sada praznom i svetlom u popodnevnom suncu, stojeći kraj spomenika Mickjeviču, duša mi se prosvetlila istinom o završetku leta. U euforiji tog objavljenja, stajem na stepenice spomenika, iscrtavam pogledom i raširenim ramenima luk pun poleta, kao da se obraćam celom letovalištu, i govorim: – Pozdravljam te, Leto. Bilo si vrlo bogato i lepo. Ni jedno drugo leto ne može da se poredi sa Tobom. Priznajem to danas, mada sam ne jednom bio vrlo nesrećan i tužan zbog Tebe. Ostavljam Ti za uspomenu sve moje doživljaje rasejane po parku, po ulicama, po baštama. Ne mogu sa sobom da ponesem mojih petnaest godina, one će zauvek ostati ovde. Osim toga na tremu vile, u kojoj sam stanovao, ostavio sam u prorezu između dve daske crtež koji sam uradio Tebi za uspomenu. Ti sada silaziš među sene. Zajedno sa Tobom, spustiće se u carstvo senki celo ovo mesto puno vila i bašti. Nemate potomaka. Ti i ovo mesto umirete, poslednji u svom rodu.
Ali nisi bez krivice, o Leto. Reći ću ti u čemu se sastoji tvoja krivica. Nisi želelo, o Leto, da se završiš na granicama stvarnosti. Nikakva stvarnost nije Te zadovoljavala. Napuštalo si svaku realizaciju. Ne nalazeći sebe u stvarnosti, stvaralo si gomile metafora i pesničkih figura. Kretalo si se u asocijacijama, u aluzijama, u nestvarnosti skrivenoj među predmetima. Svaka stvar pokazivala je na neku drugu, ova na sledeću i tako bez kraja. Na kraju, tvoja igra je postala dosadna. Nismo više želeli da lutamo po tim talasima frazeologije. Tako je, frazeologije – oprosti na ovoj reči. Postalo je to jasno, kada je ovde i onde, u mnogim dušama počela da se budi čežnja za postojanjem. U tom trenutku si već bilo pobeđeno. Pokazale su se granice Tvoje univerzalnosti, Tvoj veliki stil, Tvoj lepi barok, koji je za Tvojih dobrih vremena bio adekvatan stvarnosti, sada je postao tek manir. Tvoje slasti i Tvoje nejasne misli imale su na sebi znak mladalačke egzaltacije. Tvoje noći su bile ogromne i beskonačne, kao megalomanska nadahnuća zaljubljenih, ili su predstavljale zborno mesto priviđenja, kao halucinacije narkomana. Tvoji mirisi su bili preterani i neprikladni ljudskom divljenju. Pod magijom Tvog dodira svaka stvar je bivala dematerijalizovana, rasla je ka daljim, sve višim formama. Jeli smo Tvoje jabuke sanjajući o voću rajskih krajeva, a pri Tvojim breskvama mislilo se o eteričnim voćkama, koje se konzumiraju samim udisanjem. Na svojoj paleti imalo si samo najviše registre boja, nisi poznavalo sitost i puninu tamnih, zemljanih, masnih slika. Jesen predstavlja čežnju ljudske duše za materijalnošću, za postojanjem, za granicama. Kada, iz neispitanih razloga, metafore, projekti, ljudske želje, počnu da teže ka realizaciji, dolazi vreme jeseni. Utvare, koje su do sada, raspršene na najdaljim sferama čovekovog kosmosa, bojile njegove visoke svodove svojim iluzijama – približavaju se sada čoveku, traže toplinu njegovog daha, malo ali udobno sklonište njegovog doma, sobe u kojoj stoji njegov krevet. Čovekov dom, kao štalica u Vitlejemu, postaje jezgro, oko koga se okupljaju svi demoni, svi duhovi gornjih i donjih sfera. Prošlo je vreme klasičnih pokreta, latinske frazeologije, teatralnih podnevnih oblina. Jesen u sebi traži puninu, prostačku snagu Direra i Brojgela. Ta forma puca od viška materije, kristališe u čvorove i veze, hvata materiju u svoje šape i čeljusti, steže je, pritiska, muči i ispušta je iz svojih ruku punu tragova te borbe, napola obrađene klade u čijoj unutrašnjosti još tinja neki nemogući život, vidljiv u grimasama koje im je izvajala na drvenim licima.
Takve i još mnoge druge stvari govorio sam praznom polukrugu parka, koji kao da se povlačio preda mnom. Izbacivao sam iz sebe samo neke od reči tog monologa, pomalo zato što nisam mogao da nađem odgovarajuće izraze, a pomalo i zato što je moj govor gestovima zamenjivao značenja koja su nedostajala. Pokazivao sam orahe, klasično jesenje voće, srodno sa nameštajem u sobi, hranljivo, ukusno i dugotrajno. Prisećao sam se kestenova, tih uglačanih modela voćaka, kugla stvorenih za dečiju zabavu, i jesenjih jabuka zarumenjenih dobrim, kućnim, prozaičnim crvenilom na prozorima stanova.
Sumrak je već počeo pepelom da puni vazduh kada sam se vratio u letnjikovac. U dvorištu su već stajala dva velika vozila namenjena za naš put. Nervozni konji klatili su glavama zavučeni u vreće sa hranom. Sva su vrata bila široko otvorena, sveće koje su gorele na stolu u našoj sobi treperile su na promaji. Ovaj mrak koji se brzo spuštao, ovi ljudi koji užurbano iznose kofere pošto su izgubili lica u sumraku, nered u otvorenoj, obeščašćenoj sobi, sve je to stvaralo utisak nekakve užurbane, tužne, zakasnele panike, nekakve tragične i uplašene katastrofe. Najzad smo zauzeli mesta u dubokim sedištima kola i krenuli. Obavijao nas je taman, dubok, gust livadski vazduh. Kočijaši su dugim bičevima u njemu lovili sočne udarce i pažljivo poravnavali ritam konja. Njihova moćna, veličanstvena bedra njihala su se u tami među rastresitim uzvicima vozača. Tako su se kretala kroz usamljen, noćni pejzaž bez zvezda ili bilo kakvog drugog svetla, ta dva konglomerata od konja, bučnih kutija i zadihanih kožnih mehova. Povremeno je izgledalo kao da se raspadaju, razleću kao krabe koje se razdvajaju u trku. Tada bi kočijaši jače zatezali uzde i sakupljali na gomilu olabavele topote, nameštali ih u stroge, pravilne kadrove. Duge senke koje su bacale zapaljene lampe padale su u dubinu noći, izduživale se, otkidale i velikim skokovima bežale u divljinu. Tiho su trčale na dugim nogama, da bi se negde daleko, u podnožju šume, nepristojnim gestovima podsmevale kočijašima. Vozači, ipak, nisu dozvoljavali da budu izbačeni iz ravnoteže i samo su u tom pravcu široko udarali bičevima. Grad je već spavao kad smo zašli među kuće. Tu i tamo, gorele su svetiljke u praznim ulicama, kao da su stvorene u tom cilju da osvetle nekakvu onisku kuću, balkon, ili da nam prikažu broj napisan na zatvorenoj kapiji. Iznenađene u ovo kasno doba, slepo zatvorene prodavnice, kapije sa izlizanim pragovima, žaluzine kidane noćnim vetrom ukazivale su na beznadežnu napuštenost, duboko siromaštvo stvari ostavljenih samih sebi, stvari koje su ljudi zaboravili. Sestrina kola su skrenula u bočnu ulicu, dok smo mi krenuli prema trgu. Konji su promenili ritam hoda kada smo ušli u duboku senku dvorišta. Bos pekar na pragu otvorenog hodnika probo nas je tamnim očima, prozor apoteke, još stražareći, predao se i povukao svoje svetlo boje maline. Kaldrma se zgusnula pod konjskim nogama, iz topota su se izdvojili pojedinačni i udvojeni udarci kopita, sve ređi i jasniji, i naša kuća sa popucalom fasadom se polako izdvojila iz tame i zaustavila pred vozilom. Sluškinja nam je otvorila kapiju, držeći u ruci petrolejku sa reflektorom. Na stepenicama su izrasle naše ogromne senke, koje su se lomile čak na udaljenom zidu stepeništa. Stan je sada bio osvetljen samo jednom svećom, čiji se plamen njihao na vetru koji je ulazio kroz otvoren prozor. Tamne tapete obuhvatila je plesan škripe zuba i muke mnogih bolesnih pokolenja. Stari nameštaj, probuđen iz sna, oslobođen duge usamljenosti, kao da je sa nekim gorkim znanjem, sa strpljivom mudrošću gledao na povratnike. Nećete pobeći od nas – kao da su govorile stvari – na kraju morate da se vratite u krug naše magije, jer već smo među sobom podelili sve vaše pokrete, ustajanja i sedanja i sve vaše buduće noći i dane. Mi čekamo, mi znamo... Ogromni, duboki kreveti čekali su na naša tela puni čiste, hladne posteljine. Spojevi noći već su škripali pod teretom ogromne mase sna, guste lave koja je bila spremna da se izlije, istekne iz ostave, iza vrata, iz starih ormara, iz peći u kojoj je uzdisao vetar.
(1936)
Izvornik: Luča, 4/2000
