ЗЛАТНИ
СУНЦОКРЕТ
( Никола
Вујчић, Скривености, Културни центар
Новог Сада, Нови Сад 2017 )
Поeзија враћа светлост сунцу. Тиме га и поткива, у његовим
небеским четвороспрегим кочијама, и чини бржим и светлијим.
А то значи да су и речи светлосног порекла. Аристотелов појам λογος αποφαντικος значи
да оно што реч у песми осветљава постаје и стварно.
Тако светлост речи, као и светлост сунца,
рађа нова бића.
Песник Никола Вујчић, у својој збирци
песама Скривености, ово рађање види
као ткање. А управо то је, говорећи о
Орфеју, такође Аристотел рекао да тај песник разуме рађање сваког бића као ткање или плетење мреже.
Тако је и са бићем песме.
Зато већ прва песма у Вујчићевој књизи
носи наслов Ткање речи. Али, постоје
и друга места у њој, на којима се распреда, да тако кажем, о речима и ткању.
Па, у једној песми, стоји: уђи у... ткање
речи ( Од заборава ), а у другој
речи плету зуј ( Разговор ). И цела књига Скривености
ткање је речи.
На латинском језику ткање се каже textum.
Нити, на којима је саткан овај Вујчићев textum, видљиве су и невидљиве, чујне и
нечујне. А то невидљиво и нечујно за песника је важније од видљивог и чујног.
Скривено је важније од нескривеног, па тако и Хераклит, у 123. Фрагменту, каже:
Природа воли да се скрива.
О томе Вујчић експлиците пева – када је
реч о скривеностима у песми – у песми Скривености,
а имплиците у целој збирци.
То скривање нечега назива се υπο-νοησις, хипоноја. Хипонојом се казује да се оно што је било
опажено сензусом или пак умом ставља негде испод, где неће бити ни виђено ни
чуто. Прекрива се копреном, затрпава лишћем – лишћем жутим и свенутим, рекао би Црњански.
Отуда песничка и филозофска истина нису
идентичне. За филозофа истинито је оно што је α- ληθη, не-скривено, а за песника оно што
је ληθη, скривено и бачено у заборав.
О томе говори већ сам наслов Вујчићеве збирке: Скривености.
Тако је у песми и гласније оно што је
тише. Разуме се, гласније у смислу зрелије и дубље. Многа су места у збирци Скривености на којима то песник каже.
Ето, на пример, у песми Лето: речи зру у тишини.
Као зрно, као јабука. Као свако биће.
А зрење
у тишини није ништа друго него испуњавање светлошћу и преображавање у светлост. Када то досегне,
песма више ништа не значи: она још само светли. Као златни сунцокрет на сунцу.
Као и Вујчићева песма.
Никола Страјнић
