Četiri pesme, Vesna Korać

SKUP

I kao što u snovima biva
dolazim na sprovod, ali kasno
sve je već obavljeno
Samo ljudi s čašama u ruci
Zastrašujući trenutak u kom uviđam
da niko me ne poznaje, da ne poznajem nikog
Ja sam ta i ta, sreli smo se te i te godine
Mi smo,
kako bih vam rekla...
Jedna uprosečena svest mi se obrati iz gomile
Priznajemo tri stanja polnosti
porodica, askeza i razvrat, kažite?
Ta ljubav tragično nemoguća
u kojoj je oduvek postojala fatalna klica propasti u
svetu
Koja je činila suvišnim
svaki poznati način između dvoje,
da se objasni
Mi smo stvaralački čin, ako razumete šta hoću da
kažem
nešto apsolutno smelo, što nije podleglo ničijoj
volji
Učestvovali smo u razotkrivanju tajne, ni muškarca ,
ni žene, već čoveka
Zašli smo u doživljaj one druge strane
Ono što ja znam o njemu, čitav svet ne zna,
U Bogu sam sagledala svoju polovinu,
tamo se srećemo nas dvoje
( Istina, prvih četvrt sata uvek bi bilo mučno)
Između nas nije bilo otuđenosti, ni izuzetne
privlačnosti,
lepotom bi stajali jedno u drugom
Nekanonske, neprilagođene stvari
On da je ovde, isto bi vam rekao
Rodovna prilika, opet mi se obrati
Hrišćanstvo ili neoplatonizam, svejedno
molim vas napustite skup
Teškog li sna, pomislih po buđenju,
teških li ljudi


MOŽE LI BITI GOVORA O UDALJENOSTI

Odavno već ne razmišljam o Bogu
recimo da iskoračim iz predanosti opstanku, tačnije
zaustavim se u njemu
i pomislim na prvu istinu

Sada već imam porodicu, potomstvo u nadležnosti
i Bog mi ne pada na pamet
Čak koliko mogu držim rastojanje
disciplinovano, kao jutarnju higijenu

Ni prve nalete Boga ni potonju tišinu
ne tumačim opasnom
Još od prvih dana redovno otplačem očite dokaze
i tako dobijem odgovore na sve što nas snađe

Može li stoga biti govora o udaljenosti

Neizbrojivi jesu ali se mogu imenovati
svi njegovi načini
Otud poezija,
zar ne?

Načini da ostanemo na direktnoj liniji
čak i kada naiđu dugi periodi otuđenosti
neverice i prolaženja kraj primera
njegove vidljivosti i pored svega nespojivog

Ali sada sam odrastao čovek
i suzdržavam se
U jutarnjim satima posebno
u snežnim prizorima, u susretima s patnjom i
lepotom
Zatvaram oči da odagnam svaku veru koju sam
rođenjem još dobio

Bog je cilindričan pomislim
uvek se vraćamo jedno drugom
Unutrašnjost je duga
Stoga se nakačim na koturove tog smisla
da odmorim,
jer bestežinstvo izjeda u samoći

Žičarom koja vodi pravo ka tišini
ni o čemu ne razmišljam
tek klizim

Dok smehom svog deteta
uranjam u oproste
ne znam koliko ću izdržati

Nikada,
nikada toliko strašan nije bio
Život
u kom ne sme biti bliskosti
sa najistinitijim delovima sudbe
Sa poezijom


LjUDI KOJI JEDU KROMPIR

Malo ko bi zastao od nas da nešto uzme

Ti sediš kraj česme na kamenu u senci
ja stojim na proplanku u bliziki kraj tebe
Prolazeći kraj našeg platna pomislili bi
idemo dalje
Samo bi nas mimoišli dragi

Daleko smo od prizora prvog greha
Izgnanja iz raja
Satira i bahantkinje
daleko od koketne veselosti
Istinitost naša ruši ideal ljubavi
od nas ništa uzeli ne bi

Više smo nalik Seuratovim kupačima na reci
bez trenutne impresije
s efektom jake sunčeve svetlosti
Čvrste jednostavne konture
prizor bezvremene stabilnosti
Bez dinamičnih poteza četkice

Ljudi smo koji jedu krompir u tišini
s nedostatkom svečarske obrednosti

Ispitati duhovnu stvarnost našeg postojanja
tražeći nokturno u crnom i zlatnom
Efekte vatrometa u tamnini
što bi

To je ono dvoje što sede kraj česme i ćute
opis je naše bliskosti
od koje ništa uzeli ne bi

ČAŠA APSINTA

Na kraju,
ti ćeš me i naučiti ljubavi
Je l` tako?
Okrećući me samoći,
drugima
dugom nepostojanju, dugim danima
Dani će se baviti svojim poslovima
rešavajući rebuse pukog preticanja
Samo da bi se na kraju
jedno bez drugog
naučili ljubavi
Prihvatajući one kraj kojih živimo
živeći bez onih sa kojima jesmo
Na kraju,
skup je nauk
koji ovako govori iz čoveka
Ako me i naučiš ljubavi
šta s naukom u kome ne stoji više srce moje
U kome nema sna o tebi